Или како је Владимир Меденица закорачио у свет Ф. М. Достојевског

   У окошталој и дивљој латиничној тами на српском духовном простору, из чисто изворне издавачке радионице, од самог њеног протомајстора Владимира Меденице, недавно смо добили књигу „Анђео са хиљаду очију“. Поштено говорећи ова књига, пред непостојаним чулима, невелика, чак и шкрто сведеног обима, по свом садржају превазилази оно што бисмо ословили као непрегледан низ порука, значења и сазнања.

И почев од самог увода који маљем удара по нашој болећивој сколоности да оно што је туђе и мање знано, за нас крхке пред сопственим узнесењима и сопственој величини, љупко упаковано у болећиву и површну тежњу за непознатим, читај модерним,  прихватамо као оно подручје наше воље и мисли на чему можемо градити живот достојан наших светиња и светитеља и нашег свеукупног наслеђа. Дакле, мене што се тиче, ја бих том уводу и дао име увод – онако као што се и оно даде познати по свом видљивом садржају, без наших мудровања и расуђивања.

А ево о чему је ту реч – за оно што даље следи.

Каже у уводу Владимир Меденица: „… у својим највишим манифестацијама, уметност је пропињање ка оностраности, уздах и вапај упућен небу из ове долине суза, она је и дословно онај хлеб насушни који човек ствара и једе у зноју лица свог“.

Уз неколико наизглед ситних опаски о разликама између слике и иконе, овако нас Меденица уводи у начин свог приступања делу Фјодора Михајловича Достојевског. И при крају овог свог увода, усред „искакања Царства Божијег“, кроз дело Ф. М. Достојевског, у руке нам предаје главни кључ за разумевање стваралаштва овог великана руског духа, кључ  који вели да се ту налазимо пред „смиреним присуством Суште оностраности“. Дакле, тако смо уведени у сам литургијски ток Светог Духа.

Што и није необично јер нас и Меденица својим сведочењем уверава да је Достојевски својим делом  у средишњој матици и заступник праузора руског духа од Светог Владимира и Светог Александра Невског до Светог Јована Кронштатског,  оног духа који је у стању да спасоносно обухвати читаву васељену без насилног прозелитизма и освајачких циљева, тако својственог римокатолицизму у свим видовима – управо онако као што је Мендељејев периодним системом елемената обухватио сав познати космос.

Зашто је потребно да се на посебан начин установи приступ делу Достојевског.

За нас православне Србе, школоване и склоне западним виђењима уметности, Меденица је то само лапидарно изрекао, али дубина те његове мисли казује нам о томе колико између руског духа и западног духа је једна непремостива провалија – што и без упознавања мисли Данилевског једнаку вредност има и за нас Србе. И да се понови и установи као константа, понајвише се види кроз уметности – јер мало шта је од човека тако непосредно и у жижи егзистенције, као уметност из ма ког рода да је, па је Западњаци на себи својствен начин уздижу на вратоломне висине и чудесно опојне суме новца зарад процене њене вредности – као елементарне мере духа.  Западни свет, исходишни и пре свега римокатолички свет, не може да се одмакне од свог телесног бића, дух и душа за њ су само спекулативни појмови, или израз друштвених манира, а међу мислећима понајчешће поље истраживања идеја – што је најочевидније у западном разумевању уметности.

Има једна реч коју су стари Грци, као врсни љубитељи спекулције, користили када су хтели да објасне човеково стваралаштво, односно техне (што значи вештина или умеће), арс је латинско,  а савремено речено уметности. Та реч се каже мимезис, тојест подражавање, односно опонашање, у најгрубљем преводу. Они који познају Платонову мисао знају да се он  и није баш заносио величином и продорношћу мимезиса, колико је стваралачку способност придавао искључиво богу, додуше паганском, али не човеку који је то од бога саздано подражавао, опонашао. Толико што се тиче подражавања, односно „оригиналности“ једног уметничког дела, на принципима мимезиса, које пред духом остаје и глуво и немо и слепо, осим при убражењима или фантасмагоријама.

Шта мислите, на шта се односио Сократов дајмион, оглашен у Питијиним загонеткама?

 Код нас Срба, а тако и свуд у православном свету, поглавито код Руса, то је веома видно у фрескопису и иконопису где се види ништавност мимезиса и блиставо присуство и слава духа – премда у последње време међу новијим фрескописцима има и оних који као у земној прашини пртљају са мимезисом, због сличности живописаног лика са указаним светитељем, чиме скрнаве дух који у том, условно речено, уметничком чину, одступа од своје стварне природе, тежећи да служе материјалном, па се то онда мистично упакује у западни појам реализма или барока или италокритског иконописа. Премда живописање служи само и само духовном. И тек успут да се дода, иако ово захтева опсежнији увид, ми се пред иконом молимо, бивајући отворени пред „присуством Суште оностраности“, како би рекао Меденица, док пред миметичком сликом истражујемо подударност са природном појавом и захтевамо подударност са објектом са слике и захтевамо неко више значење искључиво у домену естетике и места у домену предметног дела у историји ликовних достигнућа. Па сад видимо шта је за нас животодајније, без обзира на нашу такозвану стручност у тој области људског испољавања.

Можда најупечатљивији део из дела Ф. М. Достојевског, за разумевање његовог виђења Запада, налази се у роману „Браћа Карамазови“, у оном поглављу које се зове „Велики инквизитор“. И да додамо, сасвим оправдано, јер се на том месту прелама једно од суштинских питања човекових: може ли човек бити судија себи сличнима, где је појам суда човеково узурпирање права од Бога који је једини позван да суди. С тим у вези ово поглавље нам казује како се човек, у гордој власти ума, установљава као мера живота и смрти (што се код Достојевског врло често спомиње,  што је западни аксиом безбожне етике), а што у свом крајњем исходу установљава смрт Бога. Тако да је један од рукаваца те тврдње  идеја, односно идеологија, као надокнада за Бога – па се и сасвим природно између Карамазових појављује ванбрачни Смердјаков, као ватрени, страсни и живи носилац идеје, њоме заражен од Ивана, једног од браће Карамазових, који у стваралачком заносу убија свог оца.

 Ако смо с ових неколико сувопарних речи, по реченом уводу, установили да дело Достојевског не можемо разумевати онако као ма које литерарно дело са Запада, по препорукама Владимира Меденице, да погледамо шта нам он то казује у свом спису „Анђео са хиљаду очију“.

Сви ми, како год себе разумевали, уљуљкани обманама и привидима овог света, пре оног крајњег часа, кад је касно и за сам чин покајања, ако се нађемо пред лицем анђела нашег чувара, што не бива без Бога и Оца нашег, у светлости оног света, раскрилиће нам се сва испразност оног у чему бејасмо и трудисмо се – озарени сазнаћемо за наш циљ у коме јесмо. Меденица нас потсећа на нешто налик овој муцавој речи како је Ф. М. Достојевски, пред стрељачким стројем, под крилима анђела са хиљаду очију искорачио из обмана и привида и ступио у оностраност – у свет у коме не постоје други закони осим закона у Исусу Христу. И тим чином предочио нам путеве благословене, блажене и вазнесене душе која се има огледати пред самим лицем Бога Оца. Тако нам Меденица, на посредан начин, казује да свеукупно књижевно дело Ф. М. Достојевског огледа се најпуније као у самом току литургије, јер је његова реч, реч служења Богу, фигуративно речено све до еухаристије у којој учешћа имамо сазнавајући шта нам се казује са страница књиге коју читамо. Дакле, без поенте на крају који се обично крије даље од нашег поимања јер тежи утилитарности, без катарзе (прочишћења) која је резултат оног што је изван дела, без артистички уобличне фабуле, и сличних западних артистичких изума који од нас захтевају суво и темељно рационалан однос према егзстенцији, за разлику од оног који се заснива на литургијској близини Бога, по којој јесмо скроз наскроз, и тада, с тим сазнањем, управо тамо где треба да будемо.

Позвани насловом и анђелом са хиљаду очију, хајде да се сетимо шта та монументална цифра поручује. У српској традицији, највидније присутно у српској јуначкој епици, та цифра носи једно дубоко, тајанствено и алгебарски непроникнуто место. Уверен сам да слично, или истоветно значење има и код Руса. Иначе српска јуначка епика воли да посеже за разним цифрама када хоће да надиђе сужено и буквално одређење, изражено на алгебарски начин, односно на начин пијачног вредновања. Ко није чуо за онај израз, из песама о Косовском боју, или песме „Женидба Душанова“: „Сломи копље на три половине“ – тојест што по духу казује да два плус два није увек четири. Тако да када се каже „анђео са хиљаду очију“, у том духу надилажења егзактног схватања појмова, онда је то анђео у коме се огледа она вечна и недогледна васељена – јер хиљаду, тојест тисућу (што је мало старија српска реч) представља оно што се не може избројати, а још мање умом обухватити. А после овог увида, шта можемо да мислимо, шта се раскрилило пред душом Ф. М. Достојевског на врло жив призор вечности и бескраја, да би се у тој истини показао одраз његовог лика.

А знамо колико Запад вапи за вечношћу, за бесмртношћу, али пропадљивог и непостојаног тела. Али од вечности удаљен колико и од сврхе и смисла човековог.

Како смо већ посегнули за романом „Браћа Карамазови“, останимо и даље при порукама које нам се обраћају са страница овог монументалног дела – из простог разлога да бисмо разумели Владимира Меденицу и његову тежњу да нам приближи мисао руског духа а апостолско послање Фјодора Михајловича Достојевског.

На почецима, да тако кажемо, овог свог сећања на себе, Меденица као да нам шапуће, што се може свести на две речи: Није патња оно најстрашније што може снаћи човека, не због тога што у патњи се на најчистији и најнепосреднији и најделотворнији начин примичемо Христу. Најстрашније је то што се можемо суочити са остављеношћу од Бога – онако како је и Христос на крсту завапио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио.

У самој патњи ватреном се водом страдања умивамо и купамо и са себе скидамо сву земну нечистоћу, остајемо само у својој разоденутој и препорођеној души, која и иначе није наша, наших саможиво и будаласто антропоцентричних хирова и прохтева, већ самог Оног који ју је изнедрио и који јој је дао и смисао и сврху – дакле Божија. И када досегнемо на тај начин суштаство сопствене душе, тек тада можемо да увиђамо како то је прави тренутак да се узвинемо у окриље Христово, у безгранични океан љубави и блаженства. Премда код оних који су по духу сиромашни, као исувише везани за сопствено тело, што је први степеник самољубља и томе сродне саможивости, патња се прима као разлог и услов за презир и гнушање над светом.

А шта то значи бити остављен од Бога, шта ако не оно што Владислав Петковић Дис каже у својој песми „Нирвана“: „Ноћас су ме походила мора, / Сва усахла, без вала и пене, / Мртав ветар дувао је с гора, / Трудио се свемир да покрене“. И даље Дис наводи не суморне, застрашујуће, неживе, сасвим из сваког поретка измештене појаве, тренутке, предмете – него оно што следи сасвим је лишено ма каквог смисла, јер ништа од тога не спада ни у најмању искру живота, с потпуним одсуством ма каквих осећања, да се то не може ни ословити затупљеношћу, депресијом, умртвљеношћу. Укратко речено: наш мрачни и тужни Дис описује чамотињу, очај, безнађе, односно униније, манастирски речено. Онда се и не треба баш посебно замишљати над тиме када пред таквом свакидашњом пустоши људском Фјодор Михајловић Достојевски каже: лепота Христова ће спасити свет.

А ако знамо, како каже Меденица, да је Достојевски онај који је у име Христа превредновао све вредности и који је само наставио да говори Његовим гласом као слуга Господњи, ова реч о лепоти тражи мало шири увид.

Онима који на православан начин знају за Христа, није непознато да се Он понекад умео обратити својим ученицима, а потоњим апостолима, речима охрабрења и уздања, будући прихваћени, и Он и они, само од оних којима су раскош, изобиље и поклоњење света били и туђи и недосегнути. И чијим душама нису владали жреци јавног мнења фарисеји и тумачи светих списа, званих књижевници, као и они који су служили  окупатору, Римљанима, и они чији се углед ширио са њиховог богатства, од којих је и потицао презир упућен Христосу и његовим ученицима. Христове речи и утехе и наде и вере позивале су ученике на то да се угледају на Њега, Њега отеловљење светлости у изгубљеним душама. Веома важно, каже Христос: Да се угледају, да је живи пример најделотворнији, а не оно што се у логици зове конклузија а у спекулативном односу следствена последица (или као код данашњих заблуделих душа што се схвата као контеплација или медитација). Дакле, саучествовање се не учи пред катедром, или пред телевизијским камерама,  као што се ни осећајност не преноси као вирус или омама од наркотичких испарења. 

Најлепши опис изгубљене душе Христос је испричао на примеру чобана који оставља повелико стадо да би пронашао једну једину овчицу која се негде загубила. И када је пронађе, и поврати стаду, Његова радост над тим чином  је оно што бисмо могли и требали да схватимо као испуњење лепоте. Јер тада је повраћена целина бића, да се тако грубо изразим, а што је у најживотодајнијем виду и фундаменталан ослонац истине – што би у православном смислу одговарало целини цркве а и неокрњеној саборности у оном смислу који се описује кроз јединосушног Оца и Сина и Светог Духа. Јер једино кроз саборност, како је, на пример, и Свети Сава утемељио оквир избора патријарха, по Теодосијевом сведочењу (ваљда нисам погрешио у именовању), происходи живот у истини, у Христовој светлости, а како се и иначе ступа у окриље истине, Христом надахнуте и посведочене.

Сад мирне савести можемо тврдити, лепота Христова је у истини, која је могућа само у пуноћи живота по Христу. Као што на једном месту одприлике каже Фјодор Михајлович Достојевски: И ако би кнез таме завладао светом, ја ћу знати и живети само за Христа.

Будући омађијани нашом љубављу према Западу, добро би било неколико паралела да повучено. То о целовитој личности у нашем концепту живота није оно што на Западу зову остварен или успешан, при том мислећи на пуноћу живота, а што је англизирани наш српски свет, као  у битним западним вредностима,  прихватио као меру и нашег живота. На тим странама света ово се тиче животне позиције у једном сталежу његовог друштва, а што за собом повлачи статусни иметак, врсту понашања као и одређено место становања и појављивања у посебним друштвима, значи једну врсту ексклузивности што је неспојиво са православљем, будући да се нихилистички односи према саборности. Ово нам казује да друштвено си успео, ако си постао директор или као привредник обавио купопородајни посао у висин милијардерских сума или си поткупивши политичаре задобио одобравање од власти за рударање, или ако си досегао одређене политичке позиције у структури власти… и тако даље, што за собом повлачи и уживање у срећи. Као слуге овог света, који се клања златном телету, тај свет се у свом трајању изјашњава кроз отуђење, негативну утопију, и вечитом тежњом за освајањем, да му је знак врховне вештине овладавање другим – а не, као у православљу, савладавњем себе, зарад истине у Христу.

Пуноћа, односно испуњење је у свесадржајној изражајности свог бића кроз Христа (као у оној јеванђеоској причи о даровима). Потпуно је хришћански заметнуто питање: како досегнути своју личност, а то што неко рачуна да као лопов, лажов, криминалац сматра да је остварен као личност – где наркоман никад не признаје да је наркоман, курва не говори о себи као о курви, битанга никад се не издаје за битангу… да би се у свим тим случајевима сретали са изгубљеним душама. Као у случају оног који је добио само један таланат, па га је закопао у земљу, и онога од кога га је добио, оптужио за шкртост. Не могу сви бити Никола Тесла, али могу бити шофер, пекар… па и поштар или инжињер или аутомеханичар или лекар. 

Пуноћу живота по Христу ништа мање сведочи и радост, али није то оно као на Западу, када се на лотоу добије повелика сума новца, или наш омиљени спортиста победи у свом такмичењу, и томе слично. Христос је својим ученицима рекао „дао сам вам пример, као што ја учиних вама, и ви чините“, тиме образлажући смирење и трпљење, што су кључеви пуноће, путеви који воде до целине и свеукупног испуњења човекове личности с радошћу која не тражи ватромет, управо онако као што је наш Свети владика Николај за Христа рекао да је у њему без остатка обједињен и изражен Свечовек.

И то је она лепота којом бивамо даровани кроз Христа – јер тада и само тада, када смо до последње своје честице измирени са Христом, до последњег свог трептаја смо у Христу, пред нама се разастире свет у највеличанственијем свом виду, као у првом Адамовом кораку када је прогнан био из Раја, у смрт и грех, у страх и стид, понижен до скота и смањен до кепеца, по речи нашег Светог Владике Николаја, да у твари Божијој у зноју лица свога тражимо белеге оне раскоши и пуноће из које смо прогнани. Па да се не чудимо „Граду сунца“, измозганом у окриљу римокатоличког духа, као надокнаду Раја, или кћери кнеза таме, наше горе листу, новчано облагорођеном из касе наше унесрећене државе за одрицање од Божијег лика под именом уметности, као и идеологија, као замена за Бога, која настоји да васпостави Рај, да би се и независно од идеологије изродили разни изуми људског духа зарад обнове раја, као што су контрацепција, хипи комуне, француска буржоаска револуција, октобарска револуција,  марксизам, сексуална револуција, међу Србима комунистичка револуција а у самој ствари братоубилачки рат -  јер све су то изданци одбацивања савести у име вишег циља позваног слободом, љубављу и истином.

Како заносно, очаравајуће, обећавајуће, узвишено звуче ове речи, извучене из најдубљих срчаних дубина… А из њих се смејуљи кнез таме. Као када је исти тај кнез кликтао: „либерте, егалите, фратерните“, а по париским трговима ваљале су се гиљотиниране људске главе, док је руља у заносу викала још, још, још. Што се не разликује од оног викања руље у Јерусалиму „распни Га, распни – крв Његова на нас и децу нашу“. Руља је то исто и под барјаком идеологије, просвећености и хуманизма, не заборавимо хуманитарну 1999. годину.

Као да не знамо да занемаривање савести у име идеје, идеологије, води у крвопролиће – за актере тог узвишеног циља за сав људски род – сва та крв је жртвоноприношена на олтар идеје: управо онако као што је онај петроградски студент убио ону бабу, а ванбрачни Карамазов, Смердјаков, свог оца.

Са мало више смелости усуђујем се да кажем како је ствар савести, која нам је дарована од Бога, као једно од моћнијих оружја у људској души, један од кључних налога пред светом а којег је Достојевском предочио анђео са хиљаду очију. И то пред светом као породицом, заједницом, као племеном, родом и, најпосле, у државном устројству обједињеном.

Нисам баш уверен да је Достојевски имао тај пут мисли, да би свог Ивана, из „Карамазових“, суочио са питањима која се односе на државу и да би злочин и казну довео у нераскидиву везу, пред организам државног поретка.

За оног ко је дубоко прожет у свом бићу љубављу према Христу, из овог света, с пуним увидом у његове токове и трајање, а са необично израженом проницљивошћу, кад тад суочиће се са тежњом да одговори на најтежа људска питања. Једно смо већ поменули, о човековој суманутој тежњи да од Бога преузме право суда над другим човеком, а сад нам се појављује оно што ће човек смислити да то и оправда. Као онај ко је проникао руску душу а позван да својом списатељском делатношћу, исповеда се пред самим Богом, како би рекао Меденица, Достојевски је кроз свог јунака, Ивана, ово питање дотакао у виду државе, државног устројства. Али не као сувопарни правник који се носи са уставом, законима и прописима – већ као с оним организмом који би требало да установљава савест, што је равно утопији, па самим тим и покрене покајање. Зато нам Достојевски поручује: „Ако шта чува друштво, чак и у наше време, па чак и самог злочинца исправља и препорађа у другог човека, то ипак чини само закон Христов, који се испољава у гласу властите савести“. А на другом месту, као старозаветни пророк, Достојевски каже: „Није човек кадар учинити тако велики грех да исцрпе безграничну Божију љубав. Зар  може бити тако велики грех да превазиђе Божију љубав?“

Има једна молитва у нашем православном свету која своју кључну мисао изражава овако: „Да сви будемо једно!“

Наизглед једноставно и до простодушности упрошћено, али веома, веома силовито и продорно, до саме сржи нашег људског смисла пред Христом и спаситељем душа наших. Старац Зосима, духовник Аљошин, па по томе све и једног Руса, заветно оставља сазнање о љубави – ништа мање живоносно од оног из „Химне љубави“ апостола Павла: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“. Док старац Зосима каже: „Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер то је већ слика божанске љубави на земљи. Волите све Божије створове, и целину и свако зрнце песка. /…/ Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божију разумети у стварима“.

„Љубављу се све искупљује, све се спасава“, такође нам говори Достојевски.

Па нек се неко дрзне да тврди како нисмо упозорени да само обједињени јесмо, кроз дрво, птичицу, ласту, паса који лаје целу ноћ, вечито намргођеног комшију…  као што све то што око може наше обухватити али и оно што је далеко од нашег вида кроз нас јесте. И ако љубави немамо, ништа смо – како каже апостол Павле, јер смо изопштени из оног једног по коме јесмо.

У то име Владимир Медница нам је на крају своје књиге одржао буквицу, али о злочину и казни, како је он то ословио. Он заиста и казује о злочину и казни, не бих да препричавам, препоручујем да се то чита, али он ту указује на једну важну Христову законитост – да сви будемо једно, а код Меденице, сведочењу његовом, сагледавамо одступање од те законитост којој претходи љубав, она Божија, свеобухватна, непоколебљива. Овим само желим рећи колико је испреплетрена, сложена и дубока, а тако живоносна православна мисао коју нам Меденица нуди на готово.