У наставку доносимо један историјски и богословски важан докуменат – како је у мају месецу 1997. године Грузијска Православна Црква иступила из сатанистичке организације зване "Светски савет цркава".  Одлука о иступању је уследила пошто су се обитељи четири најпознатија манастира у Грузији, у априлу и мају 1997. године, обратиле отвореним писмима предстојатељу ГПЦ којом приликом су прекинули општење са патријархом Илијом, у чему у остали све док Грузијска Црква није иступила из ССЦ-а.

 Шта је за Грузијску Цркву значило иступање из ССЦ-а, показало се много пута кроз њене исповедничке ставове, на пример неучествовањем на лажном „Критском сабору“. То и много тога другог (нпр. патријарх Илија као човек Божији и пророк, одлучно супротстављање коронајереси итд.) сведочи да у овој Цркви обилије Благодат Божија.

Користимо прилику да подсетимо да је одлука о иступању из ССЦ је донета и у СПЦ. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном мајско-јунском заседању 1997. године, „...донео је одлуку да Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г...“. Такође, „...одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације“. Но, ова одлука Сабора СПЦ, као, на жалост, ни многе друге, никада није спроведена у дело. Она је, на закулисни начин, стављена ад акта.

О погубности тог чина говори катастрофално стање у коме се СПЦ налази.

+ + +

Отворено писмо патријарху Грузије Илији II од братства манастира Светог Шио-Мгвимеа (1997.г.)

Дана 17. маја 1997. године, становници пет грузијских манастира на челу са монасима Шио-Мгвимске обитељи послали су отворено писмо католикосу-патријарху Илији 2-гом, у којем су објавили да прекидају евхаристијску заједницу са Црквом Грузије до тог времена, док ова последња не изиђе из свих екуменских организација.

Иако су испочетка у покрету учествовали само монаси манастира Бетани, Шио-Мгвиме, Давид-Гареџи, Зарзма и Шемокмед, врло брзо су изразили своју солидарност са монасима и бело свештенство и мирјани многих епархија (и на крају један архијереј).

Скандал са појавом писма настојали су да заташкају, а на потписнике су наложене епитимије, али то је само огорчило потписнике. Дана 20. маја зграду Патријаршије опколили су протестујући верници и представници опозиционих партија. Овакав обрт догађаја приморао је католикоса-патријарха Илију 2-гог и Свети Синод, „да би избегли сукоб у Цркви, који би прерастао у сукоб у друштву и довео до дестабилизације у држави и, могуће, до крвопролића, да одлуче да напусте екуменски покрет, Светски савет цркава и Централну екуменску цркву“.

Отворено писмо патријарху Илији 2-гом од Братства манастира Светог Шио-Мгвимског

„Христос Господ назвао је Католичанском Црквом (свецелом Црквом) ону (Цркву), која садржи истинско и спасоносно исповедање вере. За ово исповедање Он је и Петра назвао блаженим, кад је прогласио: „...И на овој стени (то јест, истинској вери) Ја ћу сазидати Цркву Моју, и врата ада неће је надвладати“ (Мт.16:18).

Свети Максим Исповедник (Migne PG 90, 132A).

„Ми смо постали сирочад, без оца...“

Плач Јеремијин 5:3.

„Ко чита, да разуме“ (Мт. 24:15).

У древном Содому живео је праведни Лот и његова породица. Наш дуготрпељиви и многострадални Бог, чекајући обраћење Содомљана дао им је све, што им је било потребно: ваздух, воду, храну... сам живот. Лот је био неки пример праведности за њих, узор за њихово исправљање. Али узалуд. Мера безакоња и греха препунила се; Господ је извео Лотову породицу и уништио град Содом огњем, самим тим одузевши онај живот, који је Он Сам дао.

Слична Содому постаје она Црква, у којој гнусоба (мрзост) јеретичких учења налази себи уточиште. Дуготрпељив и милостив је Господ, и као што је разрушење Содома било одложено ради праведног Лота, тако и ради праведних слугу Својих Он, за сада, привремено неће одузети благодат Светога Духа од оне Цркве, која одступа у јеретички мрак, толико одвратни за Њега. Али да ли за дуго неће одузети? Где је та граница, преко које безакоње превазилази Његово дуготрпљење и милосрђе? Ако је дошло време исхода (изласка), слично исходу Лота, онда је такво време – то је окончање периода (дозвољеног ради покајања), то је време испуњења Божијих судова, време праведног гнева, време одузимања самог Духа Живота. Излазак из средине греха истинске деце Цркве указује на духовну смрт јерархије Помесне Цркве. И само тада, кад Господ изведе све њих, све верне Њему – Његову истинску Цркву – благодат Његовог Светог Духа потпуно ће напустити скуп оних, који су остали позади.

Лот је упозорио своје зетове на предстојећи суд, али су га они исмејали. И његови зетови су били спаљени заједно са свим житељима Содома. Ми имамо и пример Нинивије. Нинивљани су се покајали, и Божији суд је заустављен. Али шта је са Содомом? Да ли је Содом био способан да се промени? Содом, у коме није било ни свести о потреби за исправљањем?

1. Екуменизам је јерес! То је потпуно јасно. Штавише, то је јерес над јересима.

2. Од свих заблуда, које садржи у себи такозвани „Екуменизам“, најфундаменталнија и најдубља је његова заблуда односно саме природе Цркве. То је еклисиолошка јерес. Она противречи Никејско-Константинопољском исповедању вере, јер тврди да нема „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“.

3. Такозвани „Светски Савет Цркава“ већ у самом свом називу садржи противљење православном хришћанском учењу о Цркви. У својој „теорији грана“ он потпуно одбацује догму о јединству Цркве. И Савет тежи да постигне принципијелно неприхватање јединства Цркве својом (војинствујућом) нападном праксом „религијског плурализма“.

4. Православна Црква, учествујући у активностима горе поменутог „Светског Савета Цркава“ (ССЦ), изјављује своје слагање са свим његовим учењима и активностима. Управо на тај начин она постаје учесник у свим лажима и грешкама Савета. Она постаје јеретичка у оној мери, у којој је јеретички и сам Савет.

5. Ова јерес још дубље продире у тело Цркве учешћем њене јерархије у различитим облицима саслуживања, које спроводе институције Савета у току његове свакодневне активности.

6. Грузијска Православна Црква (ГПЦ) је активни члан ССЦ већ значајан временски период (од 1962. године). Ово активно учешће, које се пројављује у активностима њених највиших јерарха, јесте пут отпадања у јерес, или тачније, то је у суштини већ јерес.

7. Како у својим бројним јавним говорима, тако и са амвона, највиши јерарси Грузијске Православне Цркве показали су, да су апологете и проповедници јереси екуменизма. На Помесном Сабору 1995. године учешће у овом покрету је забележено у званичним документима и потврђено од црквене власти. Тако је ова јерес коначно унедрена у тело Помесне Грузијске Цркве.

8. Кад Црква почне да прихвата јеретичка учења у било ком степену, тада у њој слаби спасоносна благодат. Кад Црква у целини прихвати јерес, тада спасоносна благодат одлази од те заједнице, пошто је спасење за њене чланове постало немогуће, чак и ако би они дали своје животе за своја убеђења.

9. Има само два пута излаза из ситуације, која је настала у ГПЦ: или се Црква одриче од своје грешке, или они, који траже спасење, напуштају скуп неверника.

10. Непримање јереси екуменизма од стране Цркве мора се изразити у њеном исходу (изласку) из ССЦ. Другог пута нема.

11. То могу да учине само највиши јерарси ГПЦ – то је њихова прерогатива. Али јерарси одбијају да то учине.

12. Неки јерарси сматрају такав корак неспојивим са савременим процесима глобалне интеграције. Потчињавајући, по њиховом сопственом мишљењу, живот Цркве простим законима, по којима друштво функционише, они прете хришћанима економским тешкоћама, политичком, верском и културном изолацијом и мноштвом измишљених ужаса.

13. Такво мишљење заснива се на неверовању у предодређену бригу о Цркви од стране њеног Творца и Оснивача. То неверовање је прави атеизам, који заробљава ум и савест. Они не разумеју да Господ не оставља Своје истинске слуге. Његово око не дрема, и силна је десница Његова. Неки јерарси прете хришћанима економским тешкоћама, политичком, верском и културном изолацијом и мноштвом измишљених ужаса (при исходу из ССЦ). Такво мишљење заснива се на неверовању у предодређену бригу о Цркви од стране њеног Творца и Оснивача. То неверовање је прави атеизам, који заробљава ум и савест.

14. Други јерарси, који немају истински хришћанску свест и који не желе да постигну саму суштину догмата Цркве Христове, сматрају да чланство у ССЦ није тако значајан грех. Такви, као што су они, теже помоћу разних компромиса да преваре како Бога, тако и себе саме.

15. И тако, шта онда остаје чинити православном хришћанину, који тражи спасење, који је уверен да само то спасење није могуће без истинске вере, слободне од јеретичке гнусобе?

16. „...И они отидоше из Синедриона, радујући се, што су се удостојили да приме бешчашће (срамоту) за име Господа Исуса.“ (Дела апостолска 5:41)

„Јер они, који се одвајају од општења са предстојником због неке јереси, коју су осудили свети Сабори или Оци, то јест, кад он јавно проповеда јерес и јавно учи народ јереси у Цркви, такви, ако и ограде себе од општења са такозваним епископом, пре саборног расуђивања, не само да не подлежу епитимији, прописаној правилима, већ су и достојни части, која приличи православнима. Јер они нису осудили епископе, него лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом пресекли јединство Цркве, него су настојали да сачувају Цркву од раскола и подела.“ (15-то правило Првог-Другог Константинопољског Сабора). У свом коментару на 14-ти канон Четвртог Васељенског Сабора, Зонара пише: „Такође су јеретици они, који само делимично нису сагласни са учењем Цркве или само мало искривљују њено учење.“

Манастир нашег праведног оца Шио Мгвимског (пустињака) прекида евхаристијско општење са католикосом-патријархом Илијом 2-им због његове јереси екуменизма.

Архимандрит Георгије, игуман манастира

Архимандрит Јован

Јеромонах Николај

Монах Кирион

Послушник Висарион

Послушник Гурам

14/27. априла 1997. године

Настојатељ Лавре праведног Давида Гареџијског, архимандрит Григорије, прекида евхаристијско општење са католикосом-патријархом Илијом 2-гим због његове јереси екуменизма и одлази са чина настојатеља.

Архимандрит Григорије

17/30. априла 1997. године

Манастир Бетанија прекида литургијско општење са католикосом-патријархом Илијом 2-гим због његове јереси екуменизма.

Настојатељ манастира, јеромонах Агеј

Монах Евтихије

Монах Гаврило

18. априла/1. маја 1997. године

Настојатељ манастира Зарзмени архимандрит Георгије прекида евхаристијско општење са католикосом-патријархом Илијом 2-гим и епископом Ахалцихским Сергијем због њиховог пада у јерес екуменизма.

Архимандрит Георгије 2/15. маја 1997. године

На крају архиепископ и свештенство шаљу писмо:

Католикосу-патријарху целе Грузије Илији 2-гом и Светом Синоду епископа Грузијске Православне Цркве

Ваша Светости, Преосвештени епископи,

Смирено вам саопштавамо, да по благослову владајућег архијереја Шемокмедске епархије митрополита Јосифа, 6/19. маја ове године одржан је сабор свештенства Гуријског краја (региона). На овом састанку ми смо испитали ситуацију, која је настала у крилу Мајке Цркве, посебно декларације братстава манастира Светог Шио Мгвиме, Бетаније и Светог Давида Гареџијског. Ми вас најсмиреније молимо да не цепате одежду Цркве Христове расколом.

Ради љубави примите решење да напустите Светски Савет Цркава.

Иначе ми ћемо се потписати испод решења горепоменутих братстава и прекинути са вама евхаристијско општење (заједницу).

1) Игуман Шемокмедског манастира Светог Николаја, архимандрит Николај

2) Духовни отац Џихетинског женског манастира, архимандрит Андреј

3) Настојатељ Шемокмедског храма, протојереј Василије

4) Настојатељ цркве Свете Јулите и Киријака, свештеник Матеј

5) Настојатељ храма Светог Георгија у Двабчуу, свештеник Константин

6) Ђакон Шемокмедског храма, протојереј Киријак.