„Изгибе народ мој, јер је без знања“

Свети Пророк Осија 4,6

Увод

Помињање епископа на Литургији једна је од најстаријих пракси у животу Цркве. Оно није формалност, већ израз саборног јединства у вери и Евхаристији. Услед незнања, заблуда или произвољних тумачења, која оправдавају литургијско помињање јеретика, дајемо овај теолошко-канонски осврт.

Питање: да ли је ово помињање безусловно или је нечим условљено?

Помињање на Литургији условљено је исправним исповедањем вере од стране епископа, па је зато кроз историју  добијало посебну тежину у временима када су се појављивале јереси и лажна учења.

Једно од таквих времена је и наше, када је Сабор СПЦ, у периоду мањем од пола године, два пута исповедио Пелагијанску јерес - у Божићној (овде:) и Васкршњој посланици (овде:).

(ова јерес је саборски осуђења, чиме је по 15. правилу Прво-другог цариградског сабора, испуњен услов за прекид помињања; правило се налази овде:)

1. Теолошка основа помињања епископа

У православној еклисиологији епископ је икона Христа и гарант јединства локалне Цркве са пунотом саборне Цркве. Свети Игњатије Богоносац (†107) сведочи:

> „Где је епископ, тамо нека је и народ; као што где је Христос, тамо је и Католичанска (Саборна) Црква.“[^1]

Помињање епископа у Литургији значи да заједница није изолована, већ припада широј саборности Цркве.

2. ИСПРАВНА ВЕРА КАО УСЛОВ ЈЕДИНСТВА

Иако је епископ гарант јединства, то јединство није апсолутно, већ је увек условљено истином вере.

Уколико епископ јавно исповеда јерес, његово помињање на Литургији постаје сведочанство јединства са јересју и онога који га помиње.

Извод из 15. правила Двократног сабора (861):

„Они који се одвоје од општења са својим предстојатељем због јереси коју он јавно проповеда и јавно учи у Цркви, и то пре саборске осуде, не само да нису подвргнути канонским казнама, него заслужују и похвалу…“[^2]

Одредница "одвоје од општења" првенствено значи прекид помињања на Литугији, а не само непричешћивање из исте Чаше.  Ми се у Србији, на пример, не причешћујемо из исте чаше ни са припадницима Грузијске, Бугарске, Пољске, Америчке или неке друге Цркве, а ипак смо иста Црква. Шта нас то чини једним Телом Христовим? - Међусобно помињање на Литургији.

3. Канонски преглед

31. апостолско правило: свештеници не могу самовољно да се одвајају од епископа, осим ако он проповеда јерес.[^3]

34. апостолско правило: захтева јединство епископа у сабору и њихово деловање у Христу.[^4]

1. правило II Васељенског сабора (381): потврђује неопходност чувања вере и осуде јереси.[^5]

7. правило III Васељенског сабора (431): забрањује општење са епископима осуђеним као јеретици.[^6]

Канони Светог Василија Великог: разликују личне грехе од јереси; јерес одмах раскида јединство у Цркви.[^7]

Свети Теодор Студит сведочи:

> „Општење у јереси горе је од било каквог греха.“[^8]

Свети Кипријан Картагински учи:

> „Нема Цркве тамо где нема истините вере и истинитог жртвеника.“[^9]

ИСТОРИЈСКИ ПРИМЕРИ

1. Свети Максим Исповедник (580–662) – Прекинуо је општење са епископима и патријарсима монотелитима. Јеретици су му одсекли језик, десну руку и прогнали га на Кавказ где се и упокојио. Тада је он, иако лаик (лаик у смислу да није био клирик), остао сам у истини, док је цела Источна Црква пала у јерес.  Црква је касније потврдила његово исповедање.[^10]

2. Свети Марко Ефески (1392–1444) – Једини није потписао Флорентинску унију (1439). Прекинуо је помињање унијата и остао исповедник истине.[^11]

3. Свети Игњатије Богоносац – инсистира на послушности епископу, али увек у Христу - што ће рећи у Истини - што показује да јединство није безусловно.[^12] 

5. ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА

Епископ који исповеда православну веру, иако је грешан као човек, помиње се на Литургији.

Ако јавно проповеда јерес, његово помињање престаје, јер је јединство у истини темељ јединства у Евхаристији.

ЗАКЉУЧАК

Помињање епископа на Литургији јесте чин саборног јединства, али оно није пука формалност, већ исповеднички акт. Суштински услов овог помињања је православна вера епископа. Уколико је епископ јавно отпадник од истине, његово помињање није више сведочанство јединства у Христу, већ заједнице са јересју.

Историјска пракса, саборски канони и сведочанства Светих Отаца показују да прекид помињања епископа јеретика није раскол, већ заштита Цркве од раскола и чување њеног јединства у истини Христовој. 

Сада дајемо поједностављени приказ питања помињања епископа, погодан за дељење на друштвеним мрежама и штампање.

+ + +

Помињање епископа на Литургији – поједностављени преглед

1. Зашто се епископ помиње?

Епископ је икона Христа и гарант јединства Цркве.

Помињање значи: „Нисмо сами, већ у заједници са целим Телом Христовим.“

2. Који је услов?

Помињање није пука форма.

Услов је да епископ исповеда православну веру.

3. Канонска правила:

Апостолско правило 31: није дозвољено одвајати се од епископа, осим ако он проповеда јерес.

15. правило Двократног сабора (861): прекид помињања јеретичког епископа је похвалан, а не грешан.

4. Историјски примери:

Св. Максим Исповедник – није помињао јеретике монотелите.

Св. Марко Ефески – није прихватио унију са Римом, остао једини исповедник истине.

Св. Игњатије Богоносац – послушност епископу важи докле год он следи Христа.

5. Практична примена:

Ако епископ исповеда православље → помиње се, иако је грешан као човек.

Ако јавно проповеда јерес → престаје се са његовим помињањем.

6. Закључак:

Помињање епископа је исповеднички акт.

Критеријум је увек истина Православља, а не пука форма или канонска дисциплина.

 ________________

Фусноте:

[^1]: Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Смирњанима, 8,2.

[^2]: 15. правило Двократног (Константинопољског) сабора, 861.

[^3]: Апостолско правило 31.

[^4]: Апостолско правило 34.

[^5]: II Васељенски сабор, правило 1.

[^6]: III Васељенски сабор, правило 7.

[^7]: Канони Св. Василија Великог, 1. канон.

[^8]: Св. Теодор Студит, Посланица 40.

[^9]: Св. Кипријан Картагински, О јединству Цркве.

[^10]: Житије Св. Максима Исповедника, PG 90.

[^11]: Дела Флорентинског сабора, 1439.

[^12]: Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Тралијанима, 2.

---

Библиографија:

1. Игњатије Антиохијски, Посланице.

1. Канонска правила Православне Цркве (Апостолска, Васељенских и Помесних сабора, Светих отаца).

1. Свети Кипријан Картагински, О јединству Цркве.

1. Свети Теодор Студит, Посланице.

1. Patrologia Graeca, vol. 90 (житије Св. Максима Исповедника).

1. Acta Concilii Florentini (1439).

1. Свети Василије Велики, Канонска писма.