УВОД

 "Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан"

(Мт.18,7)

Од најранијих векова Православна Црква настоји да монашки живот, као и целокупно служење епископа и клирика, буде изван сваке сумње и саблазни. Посебно је наглашена потреба да се избегавају ситуације које могу довести до моралних посрнућа или клевета. У том светлу настају канонске одредбе које забрањују постојање мешовитих мушко-женских манастира (подразумевају се и искушеници и искушенице), али и забрањују епископима и клирицима да у својим домовима држе жене као служитељке. Све ово представља тежак канонски преступ, који одгони Божију благодат, о чему смо писали (овде:).

1. КАНОНСКИ ОСНОВ - ЗАБРАНА ЖЕНСКОГ ПРИСУСТВА У ЕПИСКОПСКИМ ДОМОВИМА И МУШКИМ МАНАСТИРИМА

Апостолски канон 5:

1. „Епископ, или презвитер, или ђакон нека нема у својој кући жену, осим мајке, сестре, тетке, или оних које су изван сваке сумње.“[^1] .“

Ово је најстарији и најјаснији извор: забрањено је да епископ (али и презвитер, ђакон) има у дому жене (ни младе монахиње ни младе жене - служитељке, што је у СПЦ сучај) које нису најближе сроднице или старице „без сумње“.

Овде је у питању још конкретнија одредба која се односи управо на „служитељке“.

Први Васељенски сабор у Никеји, 325. године, канон 3:

1. "Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему“[^2]

Картагински сабор (419), правило 27:

Захтева да клирици живе у целомудрености и „нека не држе у дому жену осим оне која је лишена сваке сумње“ (лат. sine suspicione) [^3]

Пето-шести Васељенски Сабор (Трулски) 691, канон 5:

"Ван оних особа, које су слободне од свакога подозријења, и које су означене у правилу, никакав из свештеничког именика нека не држи при себи женскиње, или слушкиње, како би се тијем сачувао од сваког приговора. А који преступи ово, што ми наређујемо, нека се свргне" [^4]

Седми васељенски сабор (787) канон 18.

Изричито забрањује да жене бораве у Епископијама или у мушким манастирима. У преводу епископа Никодима Милаша овај канон гласи:

1. "Не будите на саблазан ни извањскима (1Кор 10, 32), каже божанствени апостол. А што жене у епископијама или манастирима бораве, бива узроком сваке сумње. Ради тога, који се затече да држи ропкињу, или слободну у епископији или манастиру, да ту неку службу врши, нека се казни а ако остане упоран, нека се свргне. Ако буде, да и у предграђама жене бораве, и епископ или игуман има да се ту на путу заустави, – у присуству епископа или игумана жена никакве службе нека не обавља у то вријеме, него нека се у друго мјесто склони, док епископ не пође, да не буде никаква приговора".[^5]

 У свом тучање овог правила Зонара каже:

"И треће правило Првог сабора и пето правило Шестог се баве заједничким животом жена. И ово правило забрањује жени да живи у епископији или у манастиру, и наређује да свако ко држи жене у епископији или манастиру из било које сврхе буде подвргнут покајању; а ако их не истера, онда рукоположене особе треба да буду подвргнуте рашчињењу. Али правило захтева да епископ или игуман не долази у сеоске куће где су жене на служби, осим ако не иду на друго место док се епископ или игуман не врати одатле. Треба прочитати и 19. правило Анкирског сабора.

2. МЕШОВИТИ МУШКО-ЖЕНСКИ МАНАСТИРИ

Православна Црква од најранијих времена јасно је правила разлику између мушког и женског монаштва. Основни разлог је духовна и телесна заштита монаха и монахиња, али и ради поретка у Цркви.

Свети Василије Велики, као утемељивач источног монаштва, наглашава да је добро да се жене упражњавају у врлини, али никако у заједничком животу са мушкарцима „да не би дошло до пада“[^6].

Правило 18. Светог Саве Освећеног (који је био устројитељ киновијског монаштва у Палестини) изричито забрањује мешање монаха и монахиња у истим обитељима. У овом Типику мешовито живљење назива се "путем саблазни"  [^7]

IV Васељенски сабор (451) у своме 20. правилу прописује да „монахиње нека се уопште не настањују са мушкарцима у истим обитељима“ [^8].

Канони VI Васељенског сабора (681. г.), конкретно Правило 47., прописује да није дозвољено да мушкарци и жене заједно живе у истом манастиру, већ да сваки пол треба да има своје засебне обитељи. Ако би такво заједничко општежиће настало, оно би требало бити прекинуто.[^9].

 3. ТЕОЛОШКО-ДУХОВНИ СМИСАО ОВИХ КАНОНА

Ове одредбе нису пука дисциплинарна мера, већ имају дубоки духовни смисао. Циљ је био:

1. очување монашког подвига у чистоти и целомудрености,

1. заштита угледа епископа и клирика од клевете,

1. сведочанство Цркве пред светом о узвишености и светости служења.

Црква је желела да и спољашњи живот њених пастира и монаха буде огледало унутрашње светости, без повода за сумњу или саблазан.

4.  ИСТОРИЈСКА ПРАКСА

У раном монаштву (IV–V век), посебно у пустињи Египта, понекад се налазе примери где су око познатог духовника (нпр. око Авве Пахомија) постојале мушке и женске обитељи у блиском суседству. Али и тада су увек били јасно одвојени зидом или растојањем, и забрањивано је да имају заједничке просторе.

У Византији, као и у словенским земљама, увек је важило правило да мушки и женски манастири морају бити раздвојени. Чак и када су били у непосредној близини (нпр. мушки и женски манастир под једним духовним управитељем), ипак је постојао јасан физички и дисциплински размак.

У средњем веку У РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ забележено је да су у неким местима постојали тзв. „двоструки манастири“ (лат. monasteria duplex), где су мушки и женски живели у засебним конацима али у оквиру једног комплекса. Такви примери су углавном карактеристични за Запад (Француска, Ирска, Енглеска), док је на Истоку то било строго  забрањено.

5. СТАЊЕ У СПЦ ДАНАС

Православна Црква и данас стоји на истим канонским начелима: мешовити мушко-женски манастири нису дозвољени, али се у Српској Цркви канони данас масовно крше, па је тако и по овом питању.

Мешовити манастири (како то саблажњиво звучи!) данас постоје како код новотараца, тако и код „правоверних“.

То је супротно и самом појму монаштва, који подразумева посебно удаљавање од супротног пола. Јер постојање мешовите обитељи је у супротности са самим смислом монашког подвига, отвара врата искушењима и саблазнима и одгони Благодат Божију.

После свега реченог постаје јасније, зашто у манастирима слаби и нестаје сила за изгон нечистих духова. 

РЕЗИМЕ, ЗАКЉУЧАК И ПОРУКА:

Према канонима и пракси Православне Цркве, мешовити мушко-женски манастири нису дозвољени. Црква је кроз векове била јасна: монаси и монахиње морају живети одвојено!

Непосредан повод да напишемо овај текст била је управо информација коју смо добили, да је један манастир, у коме се баве егзорцизмом, мушко-женски.

Било би добро када би овај текст био схваћен не као критика било кога - што он уистину није - већ као подстицај да се противканонска стања мешовитих манастира превазиђу како не би дали места ђаволу (Еф. 4,27), већ да се јача у Благодати Божијој на спасење нашег народа и на славу Божију!

Амин.

Фусноте

[^1]: Πηδάλιον, ed. Ἅγ. Νικόδημος Ἁγιορείτης, Βενετία 1800; PG 1, 947–1272; српски превод у: Зборник правила Православне Цркве, Београд 2005, стр. 23.

[^2]: Mansi, Sacrorum Conciliorum nova et amplissima collectio, t. II, col. 669–670; PG 84, 244–245; срп. превод: Свети Васељенски Сабори I–VII, прев. А.В., Београд 1990, стр. 36.

[^3]: Картагински сабор, правило 27, у: Concilia Africae, CCL 149, 89.

 [^4]: Mansi, t. XI, col. 941–942; PG 137, 336–337; срп. превод: Свети Васељенски Сабори I–VII, прев. А.В., Београд 1990, стр. 385.

 [^5]: Зборник канона епископа далматинског Никодима Милаша;

 [^6]: Mansi, t. IV, col. 423; CCSL 149; срп. превод у: Зборник правила Православне Цркве, Београд 2005, стр. 187.

[^7] Типик Св. Саве Освећеног, правило 18, прев. Ј. Радовановић (Београд: СКЗ, 1986), 112.

[^8]: Πηδάλιον, ed. Ἅγ. Νικόδημος Ἁγιορείτης, Βενετία 1800; PG 1, 947–1272; српски превод у: Зборник правила Православне Цркве, Београд 2005, стр. 23.

[^9]: Mansi, t. XI, col. 941–942; PG 137, 336–337; срп. превод: Свети Васељенски Сабори I–VII, Београд 1990, стр. 385.

[^10]: Трулски сабор (VI Васељенски), Правило 47, у: исто, 421.

---

Библиографија

• Migne, J.-P. (ed.). Patrologiae Cursus Completus. Series Graeca. Vol. 31. Paris: Garnier, 1857.

• Никодим Милаш, еп. Правила православне Цркве са тумачењима. Београд: Православна мисао, 2005.

1.  Радовановић, Ј. (прев.). Типик Саве Освећеног. Београд: СКЗ, 1986.

1. Concilia Africae, Corpus Christianorum, Series Latina 149. Turnhout: Brepols, 1974.

1. Ware, Kallistos. The Orthodox Church. London: Penguin, 1997.