Један наш читалац и доброчинитељ поставио нам је следеће питање:

„Како је код нас православaца, како се гледа на раширене руке (положај "оранс") током молитве код обичних мирјана? Нашaо сам један чланак од католика где пише да је код њих тај положај само за свештенике. Па ако знате како је код нас? Јер доста пута сам у том положају током молитве, па нисам сигуран да ли грешим.

Унапред вам хвала на одговору:

фото у наслову: римокатолички верници шире руке на миси за време молитве Оче наш 

 + + +

Одговор "Борбе за веру":

1. Историјско и библијско порекло

У Старом и Новом Завету налазимо описе молитве са уздигнутим или раширеним рукама (нпр. Псалам 141,2; 1. Тимотеју 2,8). Тај став назива се orans („молећи“), и био је веома распрострањен у раној Цркви.

На иконама катакомби и у ранохришћанској уметности често су представљене личности (нарочито жене) у ставу са уздигнутим рукама.

2. Свештенство и верници

Свештенослужитељи – епископ и свештеници по Типику шире руке у одређеним деловима Литургије, јер то припада њиховој улози јавних заступника народа пред Богом. То је знамење њиховог служитељског положаја.

Верници – Канони не забрањују верницима да шире руке у личној молитви, било на Литургији или ван ње. Међутим, у поретку богослужбене традиције, верници углавном стоје мирно, са склопљеним или спуштеним рукама, као израз смирења и пажње.

3. Практични и пастирски аспект

Ако поједини верници на Литургији шире руке у тренуцима као што је „Оче наш“ или возгласи, то није канонски преступ.

Ипак, Црква саветује да се избегава све што може да омета заједничку молитву или да делује као увођење новотарија. Дух заједништва и смиреног учествовања у заједничкој молитви увек је изнад појединачних израза побожности.

4. Шта о „орансу“ кажу Свети Оци:

а). Свети Никола Кавасила (XIV век)

У свом делу „Тумачење Божаствене Литургије“ он наглашава да је став тела на молитви израз унутрашњег расположења. Иако помиње уздизање руку као библијски и ранохришћански обичај, ипак у његовом времену верници стоје „са страхом и пажњом“. Он не предвиђа да верници имитирају свештеничке гестове, него да слушају, одговарају и у срцу узносе молитве.

Ево шта тачно каже Свети Никола Кавасила:

> „Свештеник узноси руке, јер он изображава самога Господа Христа, Који се за нас моли и приноси.“¹

О народу:

> „Народ пак стоји тихо и са страхопоштовањем, слушајући и одговарајући на возгласе; јер и они приносе, али кроз свештеника.“²

Напомена: Кавасила јасно разликује — свештеник уздиже руке као видљиви знак, док народ учествује кроз унутрашњу сабраност и одговоре.

б). Свети Симеон Солунски (XV век)

У Тумачењу Свете Литургије он разликује деловање свештеника и народа. Свештеник у име свих „узноси руке“, јер је постављен за посредника. Народ одговара својим Амин, чиме активно учествује. Тиме се јасно подвлачи разлика:

Уздигнуте руке су гест свештеника.

Сагласност и унутрашње учешће — улога народа.

Свети  Симеон Солунски о свештенику: 

> „Када свештеник шири руке, то означава распеће Христово и Његово заступништво за нас пред Оцем.“³

О народу:

> „Народ стоји смерно и са пажњом, и својим ‘Амин’ печати молитве и молбу свештеника, јер је он постављен да предстоји за све.“⁴

Напомена: Јасно каже да је гест уздигнутих руку свештеничка служба, а народ активно учествује одобравањем и вером. 

- И код Кавасиле и код Симеона се види да:

1. свештеник својим гестовима „иконизује“ Христа (руке = крст, заступништво),

1. док је улога народа — сабраност, одговори, вера, а не имитација тих гестова.

Зато се у предању наглашава: верници могу у личној молитви ширити руке, али у сабрању је препоручљивије стајати смирено и учествовати одговорима, како је од старине.

в. Свети Владика Николај (Велимировић)

У својим беседама и литургијским тумачењима (нпр. Охридски пролог, литургијске проповеди) он наглашава да је најважнији став унутрашња сабраност и смирење. Не говори о подизању руку од стране народа као о нечему потребном, већ као о нечему што припада епископу и уопште свештенослужитељима.

5. Савремени литургичари

Протојереј Константин Калиникос (20. век, Грчка) у својим литургијским студијама подвлачи да „народ није позван да имитира свештеничке радње, већ да својим одговорима и сабраним стајањем у миру учествује“.

6. Модернистички (новотарски) литургичари:  Шмеман, Тафт и Јанарас

1. Александар Шмеман истиче да је подизање руку верника прастари израз „царског свештенства народа Божијег“ и позива се на ранохришћанску праксу.

Христо Јанарас то види у еклисиолошком кључу: заједнички гест као телесно исповедање да смо једно тело.

Као што видимо, поменути модернистички аутори не праве јасну канонску разлику између литургијских чинова свештенства и народа, што их сврстава у модернистичка схватања.

7. Закључак

Предањски литургичари (Кавасила, Симеон Солунски, Николај Велимировић, Калиникос), али и новотарац Атанасије Јевтић виде подизање руку као свештенички гест, а улогу верника у сабраности, слушању, појању и одговарању.

Савремени модернисти и екуменисти попут Шмемана и Тафта наглашавају враћање orans става верницима, али то нема упоришта у канонској традицији и у склопу је новораркске приче о враћању првим вековима хришћанства.

Практично: увођење оранса у Православној Цркви био би само још један гест усличњавања православне Литургије са латинском мисом. За православног верника је норма смирено учешће у богослужењу у складу са Предањем.

Фусноте и извори

1. Никола Кавасила, Τῆς θείας Λειτουργίας ἑρμηνεία, PG 150, 436C; српски превод: Никола Кавасила, Тумачење Божествене Литургије, Требиње–Београд 1997, 105.

2. Исто, PG 150, 437A; 106.

3. Симеон Солунски, Διάλογος περί τῆς θείας Λειτουργίας, PG 155, 280D–281A; српски превод: Свети Симеон Солунски, Тумачење Свете Литургије, Београд 1987, 142.

4. Исто, PG 155, 281B; 143.

5. Епископ Николај Велимировић, Сабрана дела, Химелстир