"Долази час и већ је настао када ће и изабрани бити у опасности да буду преварени!" 

"Борба за веру"

Београдска патријаршија, званично, не признаје расколничку „Православну цркву Украјине“ (ПЦУ), и сматра њен настанак и одлуке неканонским.

Став СПЦ о овом питању заснива се на следећим кључним тачкама:

Изостанак канонског поретка: Одлука Константинопољске патријаршије (из 2019. године) о давању аутокефалије ПЦУ представљала неканонски упад на територију Украјинске Православне Цркве (УПЦ), која је у канонском јединству са Московском патријаршијом

У саопштењу Сабора из маја 2019. године о томе се каже:

„Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама“.

Став СПЦ према Константинопољској патријаршији због давања аутокефалије ПЦУ бивао је, у појединим моментима, крајње оштар.

На пример, у писму које је СПЦ упутила Вартоломеју 6. фебруар 2019. године, у вези са званичним ставом СПЦ по украјинском питању, између осталог се  каже:

„Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ...

1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ...

2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.

3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветију Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.

4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје „постојање“ од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време)...

5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г. Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.

ОПШТЕЊЕ СА РАСКОЛНИЦИМА

ОБРАТИТЕ ЈАКО ПАЖЊУ НА ГОРЊИ ЦИТАТ, ОДНОСНО НА ТАЧКУ БРОЈ 5, КОЈИ СМО ЦЕО БОЛДОВАЛИ.

ТАМО СЕ КАЖЕ: „према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен“.

СПЦ је изразила јасан канонски став: КО САСЛУЖУЈУ СЕ ОНИМА КОЈИ САСЛУЖУЈУ СА РАСКОЛНИЦИМА И САМ ПОСТАЈЕ РАСКОЛНИК И ИЗОПШТЕН!

Имајте то на уму читајући даље овај текст.

Цитирано писмо може се прочитати (овде:).

САСЛУЖИВАЊЕ ИГУМАНА ЈЕФРЕМА ВАТОПЕДСКОГ И КЛИРИКА ПЦУ

Дана 15. октобра 2023. године, игуман манастира Ватопед на Светој Гори Атонској, архимандрит Јефрем, служио је заједно са клириком ПЦУ Василијем Лилом, пренео је сајт "СПЖ" (овде:), позивајући се на портал fosfanariou.gr/.

Ово је фотографија са службе у част Богородице Одигитрије, која се одржала у манастиру Ксенофонт на Светој Гори. На фотографији се види да заједно са игуманом манастира Ватопед Јефремом, као и са игуманом Ксенофонта Алексејем, игуманом Пантократора Гаврилом и другим монасима и свештеницима, у служби учествује и „свештеник“ ПЦУ Василије Лило.

Лило је, иначе, познат по томе што је директно руководио заузимањем цркве УПЦ у Бојарки, током којег су нападачи употребили сузавац, мирјани и свештеник су претучени, а попадија је тешко повређена.

Игуман Јефрем служи Литургију на Спасовдан са патријархом Порфиријем и епископатом

Игуман Јефрем на Свеноћном бденију и Литургији у Храму Светога Саве

ЈОШ ЈЕДНОМ СТАВ СПЦ ИЗ 2019.:

"..Ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г. Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен."

Еволуција става архимандрита Јефрема према ПЦУ

Став игумана Јефрема прошао је кроз неколико карактеристичних фаза:

Интронизација Епифанија (2019): Када је по упутству Фанара архимандрит Јефрем кренуо у Кијев на интронизацију поглавара ПЦУ „митрополита“ Епифанија, по доласку је доживео срчане проблеме (инфаркт) и хоспитализован је. Тада није присуствовао самој церемонији, што је у Москви тумачено као „Божји знак“, иако је Ватопед касније демантовао политичку позадину болести.

Пријем јерарха ПЦУ у Ватопеду (2020–2022): Ватопед је постепено отворио врата за ходочаснике и ниже клирике ПЦУ. Ипак, дуго се избегавало отворено заједничко служење игумана са епископима ПЦУ како се не би потпуно прекинуле везе са ходочасницима из Русије и Украјине (УПЦ).

Потпуно признање кроз Литургију (2023): Година 2023. донела је прекретницу. Поред поменутог саслуживања у Ксенофонту, делегације ПЦУ су почеле регуларно да дочекују у Ватопеду уз званичне почасти (целивање моштију, заједничке молитве), а клирици ПЦУ су добијали дозволу да служе унутар самог манастира Ватопед.

Остали значајни контакти Ватопеда са ПЦУ

Посете епископа ПЦУ: Више епископа ПЦУ (попут епископа ужичког Нестора и других делегација) посетило је Ватопед. Током тих посета, архимандрит Јефрем их је примао у манастирској архондарији (гостопримници), размењивао дарове и упућивао речи подршке украјинском народу због ратних страдања.

 Посета Светој Гори вође украјинских секташа: октобра 2025. године, поглавар ПЦУ, Епифаније Думенко, обавио је четвородневну посету Светој Гори. Своју посету је представио  као „редовно ходочашће“ и објаснио да је на Гору стигао „као смирени монах". У неким манастирима је био примљен, док у Ватопеду није јер је двадесет ватопедских монаха изјавило је да ће напустити манастир ако игуман Јефрем пристане да прими Думенка (овде:).

Линија Фанара: Као манастир који се налази под директном јурисдикцијом Цариграда, Ватопед и игуман Јефрем су на крају у потпуности ускладили своје деловање са Томосом о аутокефалности који је патријарх Вартоломеј доделио ПЦУ.

ДА СЕ РАЗУМЕМО

Да се разумемо, једна ствар је  то што је игуман Јефрем донео Свеправославну Светињу Појас Пресвете Богородице у Србију, на чему му се мора одати захвалност (иначе, ми смо га од свих највише величали када је носио Појас Пресвете Богородице у Русију 2011. године о чему постоји наш текст овде:), а друга је ствар саслуживање врха БГ Патријаршије, епископата и свештенства са њим. Свој канонски став да онај ко саслужује са онима који саслужују са екскомунициранима и сам постаје изопштен, БГ Патријаршија није укинула. Он је и даље на снази.

Али, мисле да су сви на то заборавили!

Шта ће се догодити ако - на пример – римокатолици једног дана донесу мошти Светог Николе у Србију? Или неку другу светињу? Хоће ли епископат БГ патријаршије и са њима да саслужује?

А то није немогуће, јер је већ направљен преседан. Мошти Светог Николе су, рецимо, у мају 2017. године – по први пут у историји, после 930 година тамошњег боравка – напустиле Бари и ношене у Русију  (Ово је било по договору папе Фрање и патријарха Кирила приликом сусрета у Хавани 2016. године).

Мошти су на аеродрому дочекали великодостојници РПЦ и верници са иконама и цвећем. На писти је била почасна чета. Одмах по изношењу моштију из авиона молебан је одслужио митрополит Арсеније. Мошти Светог Николе – које је донео набискуп Барија  Франческо Какући -  су биле изложене у Храму Христа Спаситеља у Москви, али није било никаквог заједничког саслуживања са латинским прелатима.

А игуман Јефрем,  није само донео Појас Пресвете Богородице, већ је наступио и као "просветитељ" (одржао је низ предавања и представљен је скоро као васељенски учитељ), који православним Србима "отвара очи" да виде "лепоте" фанарско-папистичких црквених реформи.

У том циљу је наградио водећег новотарског калуђера Рафаила Бољевића за његову пропаганду литургијских новотарија и сваколитургијског причешћивања, поклонивши му панагију са ликом Пресвете Богородице...

А покојног митрополита Амфилохија, назвао је - ништа мање - већ истинским Христовим апостолом“, рекавши „да је митрополит Амфилохије био велики подвижник, молитвеник и духовни син Светог Јустина Ћелијског, изразивши уверење да ће га Црква у будућности канонизовати“, иако је реч о једном од највећих разоритеља Српске Цркве у њеној историји…

Долази час и већ је настао када ће и изабрани бити у опасности да буду преварени!

(ср. Мт. 24,24)