Једног дана, непосредно пре смрти „гатарке“ Ванге, њени гласници су стигли митрополиту Натанаилу, преносећи њену молбу да дође код ње. Ванга је обавестила владику да јој је очајнички потребан његов савет и смирено га је замолила да се снисходи њеној старости и болести и дође код ње. Владика, надајући се да можда жели да се покаје, обећао је да ће доћи.

Када је митрополит стигао неколико дана касније и ушао у старичину собу, држао је крст са кивотом који је садржао честицу Часног Крста Господњег. Соба је била препуна, а Ванга, седећи позади, певушећи нешто, није могла да чује другу особу како тихо улази на врата. Она сигурно није могла да зна ко је то био.

Одједном је заћутала и, измењеним, тихим, промуклим гласом, са напором рекла: „Неко је ушао овде. Нека одмах баци ТО!“ „Шта је 'то'?“ питали су запањени људи око Ванге. А онда је пала у очајнички врисак: „ТО! Држи ТО у рукама! ТО ми блокира говор! Не видим због ТОГА! Не желим ТО у својој кући!“, вриснула је старица, ударајући ногама и љуљајући се.

Владика се окренуо, изашао, сео у свој ауто и одвезао се.

„Ко победи и одржи дела моја до краја, даћу му власт над народима. И владаће њима гвозденом палицом; као глинене посуде разбиће се.“ (Откр. 22:26)