Владимир Димитријевић: Сурогатно материнство из православне перспективе (Доктрина РПЦ)
петак, 02 септембар 2011
         У тексту „У Србији без памети“, објављеном у 175. броју недељника „Печат“, професор др Оливер Антић је исказао похвалну и разумљиву бригу због тешког стања нашег народа кад је природни прираштај у питању. (Иначе, Антић је члан државне комисије за израду новог Грађанског законика, који немамо од после Другог светског рата). Као једно од решења, предлог законика садржи могућност тзв. „сурогатног материнства“, то јест изнајмљивања женске утробе имућним потражиоцима потомства.

Ова појава се, по Антићу, шири свуда, од САД до Индије, а он је описује овако: „На пример, супруга не може да одржи трудноћу и зато је имућни (подвукао В. Д.) брачни пар спреман да сачини уговор са самохраном мајком која има више деце, према којем ће од њиховог генетског маетријала вантелесном оплодњом да одржи плод и роди им дете/.../ Уместо да одлазе у САД или Индију, на пример, наши ће грађани са мање новца и ризика доћи до истог циља: сурогат-мајка ће решити пробем егзистенције, како свој, тако и своје деце, биолошким родитељима се испуњава највећа и најприроднија жеља, а држава повећава број становника битно угрожен „белом кугом““.

Православна перспектива

Оставимо по страни укусе (рецимо, за мене је појава „сурогатног материнства“ сведочанство о томе до каквог степена одвратности у злоупотреби сиромаштва иде савремени, канцерогени либерал-капитализам, који људска бића претвара у стоку за оплодњу); али, из перспективе православног хришћанског морала, који је професору др Антићу свакако на срцу, пошто се, у предлогу Грађанског законика, залагао за изједначавње црквеног и грађанског брака, сурогатно материнство је крајње неморално.

О томе, изражавајући став православне пуноте, пише у једном од најзначајнијих савремених црквених докумената, „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, у одељку који се бави питањима биоетике: „Ако су муж и жена неспособни за рађање детета, и ако терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу супружницима, требало би да са смирењем прихвате своју бездетност као посебан призив. Требало би да у сличним случајевима/.../ размотре могућност усвајања детета уз обострану сагласност супружника/.../ „Сурогатно материнство“, тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалкној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке упоставља током трудноће.

„Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести“. Уношење могућности „сурогатног материнства“ у „Грађански законик“ из православне перспективе исто је што и легализација продаје сопствених органа имућним потражиоцима – доказ крајње неправедности друштва у коме су такве ствари могуће, и које новцем понижава човека, сводећи га на својеврсног модерног роба, „оруђе које говори“. Борба против „беле куге“ не води се на тај начин, без обзира што нико не сумња у поштене намере твораца преднацрта нашег Грађанског законика.

 Јер, заиста, веза између мајке и детета почиње од мајчине утробе. Свети Оци су знали да је тако, а Црква је установила и два празника зачећа – Зачеће Богородице у утроби Свете Ане и Зачеће Светог Јована Крститеља у утроби Свете Јелисавете. Свети Сергије Радоњешки, духовни отац Русије, се, чудом Божјим, три пута огласио из мајчине утробе, за време појања Трисветог на Литургији. А цар Давид је, у псламима, Богу говорио да Му је он Бог од утробе мајчине. Дакле, та средина није „простор за изнајмљивање“, него свештени храм од кога почиње Богом даровани живот, кроз мајку, то биће љубављу најсличније Богу. Надајмо се да ће, бар у Србији Светог Саве, тако и остати.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/vladimir-dimitrijevic/utroba-za-iznajmljivanje.php

Последњи пут ажурирано ( петак, 02 септембар 2011 )