Митрополит Антоније Храповицки: О вечности загробних мука |
субота, 15 новембар 2008 | |
![]() И наравно, када су затражили од њега да објасни то своје јавно богохулство, он је изјавио да је тобоже рекао не "гнусан", него "жалостан" (рус. гнусниј - грустниј, нап. прев.). Тада као дечак сам ово његово објашњење прихватио чистог срца, али касније сам се убедио у неискреност аутора, самим тим и у његово порицање, и почео сам да сумњам у горе наведену изјаву; у тој сумњи се још увек налазим. Читањем или слушањем приче о богаташу и Лазару већина хришћана усваја у душу жалосно расположење. За објашњење ове приче ја ћу почети излагање мојих мисли. Богаташ у овој причи није био некаква безнадежна протува, него је само човек који је лакомислено проћердао свој живот. Затим, и после његове смрти остало је много чега доброг у његовој души: он није окорели богохулник, него само грешник - грешник који је призивао правичност Божје казне; не само то, него је он сачувао састрадање и сажаљење према својој браћи која су остали на земљи, и он моли Аврама да им са оног света пошаље проповедника покајања. А нешто што је најнесрећније у овој причи, то су речи Аврама: "А преко свега тога постављена је велика провалија између нас и вас, да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде" (Лк. 16, 26). Запитајмо се, о чему овде говоре ове речи? О томе шта је било, сада јесте или ће у будућности да буде, или само о томе шта је било до Христа? Сигурно да је реч само о последњем; јер нас Свето Писмо уверава у једно, да је ту провалију Неко прешао: Неко - коме су, додуше, "тело убили, али је духом оживљен; Њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, када је Божја стрпљивост чекала у Нојево време" (1.Петр. 3, 18 - 20). Наравно да би у броју поверовавших у проповед и спасених био и тај богаташ, не изгубивши добра осећања. Онда, коме је Христос лично својим устима рекао да ће поћи у огањ вечни, "где ће бити плач и шкргут зуба"? Ево и одговора: речено је огорченим и непокајаним грешницима, за које је Спаситељ на другом месту рекао: "Да нисам дошао и да им нисам рекао, не би имали греха; овако немају изговора за свој грех", и даље: "Сада су пак гледали и мрзели мене и мога Оца" (Јн. 15, 22-24). Да би показали правилност овог мог размишљања, погледајмо шта се подразумева у овим изразима "плач и шкргут зуба" и "огањ вечни". Плач је израз страдања и жалости, али бива и плач беспомоћне злобе, коме се предавала зла госпођа у "Плодовима просвећења" Лава Толстоја. Нема сумње да баш такво значење има и шкргут зуба на свим местима Светога Писма, како Новог, тако и Старог Завета. Када је првомученик Стефан у духовном усхићењу проповедао Христа и обличавао Његове убице, то су "сви који су седели у Синедриону видели лице његово као лице анела" (Дап. 6, 15), али они када ово чусе "разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега" (Дап. 7, 54). У причи о позванима на свадбу царевог сина говори се не о казни, него само о изгнању непозваног госта у крајњу таму, нашта је још додато: "онде ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 22, 13). Исти израз је употребио Господ када је рекао да ће нечисти Јудеји видети на оном свету обраћене народе који ће седети са Аврамом, Исаком и Јаковом, а себе ће истерати ван, "где ће бити плач и шкргут зуба." Праведник је у Старом Завету говорио Богу да су му неваљали, којима се он обраћао као браћи, ругали и са "лицемерним осмехом шкргутаху на мене својим зубима" (Пс. 34. 16). А имамо и не тако ретке примере из свакодневног живота, рецимо када злочинац, атакујући на своју жртву, савладан и свезан, осећајући своју немоћ скргуће зубима и пени. Ето, овако шкргутање зуба као израз беспомоћне злобе јавља се својством непокајаних грешника, када се ослободе тела и виде Христа у слави Његовој, и сав Небески свет како слави Његову победу, а за њих у исто време толико омрзнутог. Али, зашто ће муке те немоћне злобе бити вечне? Одмах и одговарамо: завршиле би се оне саме по себи са ослобађањем богоборачких душа од те мржње. Међутим, да ли је могуће тако помирење душе са нечим што је њој увек било мрско, и када је већ једном и заувек остала са својом мржњом, чак и после тога, када је чула све Христове призиве, и видела Његов последњи Суд и славу Анђела и Светих. Овде на земљи, наша осећања се мењају на добру или лошу страну добијајући нове утиске и спознаје, а када се сав опит личног и светског живота исцрпи до краја, и озлојеђеност душе не размекша, да ли је тада уопште могућа унутрашња промена? Наравно да није! А шта се каже о вечном огњу? Шта је или какав је тај вечни пламен? Одговорићемо из књиге пророка Исаије са истим тим његовим питањем: "Ко ће из нас остати код огња који прождире, ко ће из нас опстати при вечном пламену - тај ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи корист", итд. (Исаија 33, 14-15). Савршено је јасно да под вечним пламом се разуме Божје присуство или чак сам Господ Бог. За једне ће Он бити извор насладе, а за друге, само созерцање Његовог Бића - извор мука. Нешто слично можете прочитати и код св. апостола Павла (1. Кор. 3, 12-15). Због чега основно богословље ад назива удаљеним местом од Бога? Ово треба да се разуме као морално удаљавање, а не физичко, јер Апокалипсис нам сведочи: ко се открије да је непријатељ Божји, тај ће "бити мучен у огњу и сумпору пред св. Анђелима и пред Јагњетом, и дим мучења његовог уздизаће се у векове векова" (Ап. 14, 10-11). У самом закључку кажимо да вечне муке грешника нису казна Божја или освета Његова, него добровољно грешниково расположење и стање. "Новоје Времја" 15. фебруар 1924. # 842. |
|
Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 новембар 2019 ) |