Беседа архиепископа Јована (Шаховскоја) поводом 150 – годишњице од рођења Ф. М. Достојевског1 |
четвртак, 17 мај 2012 | |
Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, - каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло. Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа. 1940. године, у Рио де Женеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, кћи бразилског писца Амороза Лиме, девојчица, пружила је свој албум. И Жорж Бернанос, чија је мисао као и мисао Достојевског продирала испод површине ствари, написао је у тај дечији албум следеће речи: „Пре пет минута сам себи постављао питање, шта да напишем у ваш албум? И изненада ми је пало на памет, да је сама по себи та идеја – имати албум – врло дирљива, врло мила, јер је она дечија; њу сматрају смешном, као и све детиње замисли, зато што људи не схватају децу. Мале девојчице пружају свој албум „одраслима“, као што сиромаси пружају руку. Већина тих „одраслих“, према којима сте ви пружили своје руке, - кардинали, теолози, историчари, есејисти, писци – дају вам само свој потпис, који је раван ситној парици. Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству. Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“. А кардинали и др. горе наведени једнако понављају деци: „Будите као ми!“ Када некад касније прочитате ове моје редове – помислите тада и помолите се за старог писца, који све више мисли о неисцељивој лакомислености озбиљних људи. Све чудесно, што постоји у историји света, дошло је невидљиво за све, по тајанственој сагласности великог трпљења људског и милосрђа Божијег. Треба надилазити живот. Међутим, једино чиме се он може преодолети – јесте да се он воли, а волети се живот може само на један начин: до краја га раздавати. Такве су речи једног ученика Достојевског у светској литератури. Управо оно о чему је овде написао Бернанос, знао је Достојевски. И сада је време да се подсетимо на дарежљивост (саосећајност) његовог срца. Нама људима је неопходна светлост љубави – не расне, не класне, већ људског саосећања. Светлост добра је виша од среће, и ван њега нема среће. Таква издашна саосећајност је била присутна код Фјодора Михајловича. И нама писцима, научницима и литерарним критичарима је потребна ова светлост. Можда се тада нећемо исувише спорити око тога, шта је то реализам у литератури и је ли потребан неки додатак њему. „Већ сама свакидашња мисао о томе, да постоји нешто безмерно праведније од мене, испуњава ме читавог безмерним умиљењем и страхопоштовањем, ма ко ја био, ма шта чинио, - говори на самрти Стјепан Трофимович Верховенски[2] - Човеку је много потребније од сопствене среће да зна и верује, у сваком тренутку да верује у то, да већ негде постоји савршена и спокојна срећа за све...Сав закон људског постојања је у томе, да човек узмогне да се приклони пред безмерно Великим“. У овоме је Достојевски и његова наука о човеку. Усред својих пристрашћа према разним ништавностима, човечанству је потребна перспектива Достојевског. И Достојевски је неопходан великој, човекољубивој, страдалничкој, као што је и он сам био, руској литератури, која иде кроз све етапе његовог животног опита. Достојевски није породио достојевство (као Толстој – толстојство). Око Достојевског су се ускомешавали, бучали, чак ковитлали разни таласи, али је он остао слободан од партијности. Он је виши од тих таласа својим горењем духа, и због тога и верујући, а и неверујући у Бога могу извући и извлаче из дела Достојевског нешто велико и људско, а то значи блиско Богу. Без обзира на то, што су многи ишли код њега и молили да их научи „како живети“, Достојевски није запао у свемирско морално учитељство, већ је остао простим братом људи. И он се није користио (а може се рећи и до сада се не користи) својим великим именом, да би створио око себе некакву партију, школу или правац. Он је слободан од свих и отворен према свима. Можда се у овоме крије и узрок тога, што је чак и сада, када је име Достојевског равно у светској литератури звезди прве величине, тешко образовати у свету савез у спомен на њега. Међународни савез сећања на Достојевског је призван на благородан задатак. Свечовечност и светска саосећајност, коју је Достојевски увидео у Пушкину, још изражајније говоре о њему самом, али код нас нема другог Достојевског, који би о томе нешто рекао. Зато о томе можемо само шапутати. Онда се постарајмо да шапућемо толико гласно, да би нас чули људи свих језика, па и они који говоре руским језиком. У овоме је главни задатак нашег савеза (обједињења). У суштини сав свет се налази већ у „Друштву Достојевског“, то јест представља његовог имплицитног члана. И нама је потребно да некако помогнемо свима и једни другима у све већем разумевању Фјодора Михајловича. Друштву Достојевског не предстоји да се заноси (као што чине сва друштва у свету) гигантизмом. Нећемо упућивати своју запрегу ни према некаквим кочијама света, већ нека се наша кола котрљају по свим земљама и народима, носећи дела Достојевског и његов лик, његов живот, његове символе и дух, његову истину писца и човека. Ми смо се сабрали овде у храму, да бисмо се помолили за његову живу душу. Тихи градић Бад-Емс је утешавао Достојевског, - он се у њему одмарао и писао[3]. И није случајно, што је овде поникло на 150-годишњицу његовог рођења међународно друштво под његовим именом. Међу својим расуђивањима у ове дане и рефератима о Достојевском, ми се у овом тренутку највише сједињујемо с њим. Изнад свих својих људских преграда ми се сједињујемо с његовом вером, са његовим бићем. И своје сећање на њега, узносимо ка Христу, ка оној љубави, коју је Достојевски носио кроз читав свој живот. Ова љубав има у свету и своју тешку свакидашњицу, али и свује чудесне празнике додиривања других светова. Превео: Небојша Ћосовић
1Архиепископ Јован је ову беседу изговорио 3. септембра 1971. године у Руском православном храму св. муч. Алекасандре у Бад Емсу (Немачка, Рајнско-Ланска област) – прим. прев. 2Један од гл. ликова „Злих духова“ – прим. прев. 3 Достојевски је боравио у Бад-Емсу од 1874 – 1876 и последњи пут 1879, неколико недеља, и тада је написао део „Браће Карамазових“ – прим. прев. |
|
Последњи пут ажурирано ( четвртак, 17 мај 2012 ) |