Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у току свог данашњег заседања донео је одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких и да њихово прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) буде на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светога Саве на Врачару, којом ће - у суботу, 19. маја 2012. године – началствовати Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, чиме ће бити потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Српске Православне Цркве.

Повест о момишићким мученицима

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.

Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.

Тропар, глас 4.

Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.

Кондак, глас 8.

На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.

http://www.spc.rs/