БОРБА ЗА ВЕРУ - Уредништво: На Сабору ништа ново

Сваке године наши посетиоци и православни Срби уопште очекују да ће на архијерејском сабору СПЦ нешто да се догоди. Али, увек буде исто: трубе, фанфаре и ватромет – и ништа. Све испадне, као и увек, много буке ни око чега. Наше Уредништво је чекало да се ствар слегне, па да дамо озбиљан и трезвен поглед на ситуацију.

Све је почело настојањем да се научи памети самозвани потомак мајмуна, „православни“ еволуциониста, епископ Максим Васиљевић. Он је критикован и као еволуциониста, и као фанариота који брани расколника Вартоломеја у Украјини, и као неко ко тврди да је свети Сава аутокефалију за СПЦ добио милошћу Фанара. С њим је у полемику ушао, на први поглед свемоћни, епископ бачки Иринеј Буловић, а придружио му се и одани епископ крушевачки Давид, чији смо текст, ослободивши га „мамбо – џамбо“ наслага подробно анализирали (овде:). И Иринеј Буловић и Давид Перовић, епископи, у својим овогодишњим чланцима су се оградили од јересијарха Јована Зизиуласа, учитеља Максима, Гргура и братије, па је и то давало наде да ће „летети перје“.

Али, перје није летело из више разлога: иако је свештенство са народом било за уклањање Максима са места на коме је, то није могуће јер је он, као и Гргур, као и Иринеј Добријевић, човек америчких структура моћи, и веома потребан и користан у игри која се у СПЦ игра. У суштини ствар је проста: он је човек Цариграда, а Цариград је пион Вашингтона, и – то је то.

С друге стране, у домаћој „игри престола“, која никако да се заврши, јер патријарх Иринеј има јаку генетику, и не пада му на памет да се повлачи у гробље, Максим је са Гргуром стао на страну митрополита Амфилофија, кога Гргур у интервјуу прозападном недељнику „Време“ зове „мудрим старцем“. Наравно, они су уз митрополита само привремено, а чекају да оба борца за престо, и Радовић и Буловић оду у „вечна ловишта“, па да крену у праву борбу за трон (При чему их са друге стране чека човек од Буловићевог највећег поверења, митрополит лас вегаски Порфирије (овде:), који је, као што и врапци на грани знају, био на челу фирме зване РРА (овде:), и има огромно поверење домаћих обавештајних служби, као и духовни му отац.)

Прича о Косову и Метохији била је још један аргумент у „игри престола“: митрополитова екипа је била за „тврду позицију“ (придружио им се, одавно, косовко – метохијски мутивода и духовни оцеубица Теодосије), али патријарх и епископ бачки су настојали да стишавају ствар, при чему је патријарх, стари ђак патријарха Титовог доба Германа, добио улогу да хвали Вучића и у себи мисли: „Змију глади, испод ње се вади“. Ипак, с обзиром на јавно мњење, став о Косову морао је да буде чврст. И био је.

У вези са Максимом, нађено је „соломонско решење“ – да се он писмено покаје у вези са ставом око аутокефалије СПЦ, а остало да се гурне под тепих.

То је, као оптужба коју је уочи Сабора изнео владика Давид у име владике Буловића, само једно од средстава у борби за моћ и власт.

Бискуп Гргур, Максимов брат по оцу им Таси званом „Фрљока“, покушао је да и то „писмо покајања“ негира преко Жељке Јевтић и „Блица“, али му то није пошло за руком, јер је портпарол бачки цело писмо објавио на свом званичном сајту - сазнало се да се еволуциониста фанариотски звани Максим „каје“, само што се није у кострет обукао (овде:).

Владика бачки је, као и сваки рационалан играч у „игри престола“, урадио неколико битних ствари да ојача своју позицију: пре свега, окупио је око себе владике „под опалом“, заправо безаконо свргнуте, попут Филарета и дружине (чак су се и сликали с њим), вероватно им причајући бајке да ће се једном вратити на катедре с којих су прогнани, али, што је много важније, заузео је два места у Синоду: једно за себе, а једно за своје „духовно чадо“, Давида.

Откуд таква потреба за Давидом у синоду? Зна се: борци за престо, Радовић и Буловић, наградили су још пре неку годину своје одане људе који су будно „чували“ патријарха Павла на болесничкој постељи ничим другим до хиротонијама – калуђери Методије и Давид су, ради одане службе, добили по хиротонију. Има се – може се! (Мислимо, наравно, има се утицај, може се хиротонија. Може им се!) Амфилохијеви људи нису могли у синод.

Ствар је прилично јасна – владика бачки држи Србију под својом контролом, што је показао предсаборским посетама онима који би могли да „врдају“, као што је епископ ваљевски Милутин. Он има и своје интелектуалце, попут једног контроверзног филмаџије, који у његово име држе предавања на разним странама, а преносе и поруке.

Митрополит Амфилохије се држи са „Тасином“ духовном децом Гргуром и Максимом, и остварује свој утицај тамо где може (рецимо, у Јужној Америци). А патријарх Иринеј се сналази „германовски“, јер зна да нема шале са човеком на челу Србије, који у рукама држи све могуће досијее, а у њима свашта пише.

Поред оног што смо у току и непосредно после завршетка Сабора већ објавили, у наставку дајемо и неколико текстова који показују како је изгледао саборски рат у области информисања. Јасно нам је да о рушењу Цркве, галопирајућим јересима, новотаријама, расколима и народу и његовим духовним потребама нема ко да мисли. Село и даље гори, а духовне бабе се чешљају.