Уредништво: Велики грех према покојнику - из разговора са једним духовником (1)
среда, 04 новембар 2020

 И овај текст (повезан са овде:) има повод – Митрополија црногорско – приморска наставља да „на дивље“ канонизује покојног митрополита Амфилохија, објављујући чудне и прелесне молитве његових идолопоклоника (не поштовалаца, јер поштовање је једно, а идолопоклоноство нешто друго). У тим прелесним и духовно штетним сочињенијима налазе се позиви покојнику да народу „опрости грехе“ (које прашта само Бог), а он се назива „заступником острошким“, као да је свети Василије, слава му и милост, негде отишао (а нијем, ено га у светом ћивоту).

Не ваља та работа, браћо и сестре, не ваља – ако се молите покојнику, а не молите се за њега, велику му штету чините, јер Бог не трпи притиске људске, него нам, ако смо смерни и скромни, пружа своју бескрајну милост. Свеца открива Бог, а не извикују га људи. Канонизација нису ауто – трке: ко пре стигне у календар, његово је црвено слово.

Они који мисле да добро чине души митрополита Амфилохија тако што га одмах проглашавају за свеца, видећи и себе у календару, тешко греше: јер, душа сваког човека после упокојења пролази кроз митарства, и тада су јој нарочито потребне молитве православних хришћана. Митрополит Амфилохије, са својим добрим и лошим делима, може, као и свако, да се узда само у милост Божју, а не у своју правду, ма колика она била (а јуче смо показали какве су све грешке и промашаји карактерисали живот покојника, при чему нисмо спорили ни његове заслуге).        

Авај, новотарци не верују у митарства, верују да Бог прима „офрље“, без озбиљне провере свачије душе, и да је довољно да је неко био епископ да у вечности буде Христос - у складу са лудачким идејама Зизјуласа. Душа сваког покојника иште молитве, а не славу и похвалу земаљску. А канонизација не иде тако, никако не иде. Бог прославља, људи се саглашавају.

КАКО ЈЕ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ?                   

Светом Василију Острошком кад се упокојио нико није ставио у ковчег икону са Василијевим ликом, него је он испраћен како доликује архијереју, а јавио се, седам година по упокојењу, и уверио игумана Рафаила да је светац – сам игуман Рафаило два пута није поверовао свом виђењу (јер је био трезвен), и тек је из трећег пута послушао свеца кога је Бог послао: „Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу.

КАКО ЈЕ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Ни светом Петру Цетињском нико није ставио икону са његовим ликом у сандук, него је његов синовац, Петар Други, четири године чекао да види да ли је Бог пројавио Своју силу на њему. Ево шта пише у житију: „Када је четири године после његовог упокојења, исто на дан светога Еванђелисте Луке (1834. г), његов гроб би отворен, мошти Владике светог бише нађене целе и нетљене. Ту сверадосну вест, да је Бог прославио свога угодника, објави Петар II истога дана прогласом свему народу, са жељом да сви буду учесници "радости и весеља општега нашега Православија." У својој радосној посланици овај умни наследник светога стрица писаше овако: "На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18 овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити Свемогућег Творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира Цркве и стада Христова, вашега одбранитеља и избавитеља, посла међу вама у светоме тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како ( =као) светитељ и угодник Божји, буде молитвеник Свемогућему Богу за нас како за своје синове. Ја мислим, благочестиви хришћани, да памтите ви ријечи светога Петра, које је вама говорио "да живите у слоги, миру и Јединству." Ове свете и божанствене ријечи ја мислим да је сваки од вас држао на срцу и доклен се није ови угодник Божји био међу вама јавио. А сада надам се да ће те их добро држати, јербо видите онога који ви (= вама) их је говорио међу вама света и цјелокупна. И ви сте увјерени, ја мислим, да који Црногорац неће држати слогу, мир и јединство, биће му свети Петар супарник и на томе и на овоме свијету, него, који што има међу собом немира, сложите се и мирите, и тада ће те бити Богу повољни и вашему светитељу Петру. За друго вас Богу препоручујући и његовом угоднику новообјављеному светитељу, остајем сваком доброжелатељ."

Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Дакле, прошле су године и године до свецрквеног прихватања Божјег угодника, а нису му одмах на сахрани донели четири тропара да певају.

Опрез, браћо и сестре, опрез и молитва – два су крила душе човечије и данас, као и увек. У духовном животу нема журбе, јер је у питању вечност.

 

Наставиће се...

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 новембар 2020 )