ВИДОВДАН У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

Угледни србски публициста из Црне Горе, Донко Ракочевић, пише: “Нова Влада Србије положиће заклетву на Видовдан! Ана Брнабић ће, прије тога, прочитати свој експозе, први пут наступити пред Скупштином и цјелокупном јавношћу, као нови премијер Србије. Ако мислите да је све то случајно – грдно се варате! Западни моћници, по чијем налогу је очигледно инсталирана и Брнабићка, веома воде рачуна о симболици датума. Нови предсједник Србије је већ више пута говорио да Срби треба да се одрекну митова, а знамо да је Косовски – главни српски мит, на којем почива српски идентитет. Умјесто велике прославе најзначајнијег националног датума, Александар Вучић на тај дан промовише првог геј премијера у историји Србије.“(1)

Ханс Клем, амбасадор у Румунији кога је поставио Обама, покренуо је националну дебату о улози америчке дипломатије у иностранству својом отвореном подршком истополним браковима, док Румунија разматра предлог уставног амандмана који афирмише традиционалне бракове.

Ево, свиће нам још један Видовдан, дан који за нас, Србе верујуће, није као други. Јер, од те давне, 1389.,  када нога великог турског владара и војсковође која је на Србију крочила није дочекала да по њој и шета, Видовдан је постао граница. Граница Неба и Земље, граница Вере и Наде, граница Вечности и Васкрснућа. И дан када се спајају Простор и Време, Извор и Море, Смрт и Бесмртност. Тога дана Земља нам је даровала божуре, а Небо сазнање да нема пораза који не може постати победа, нити има победе која не може постати пораз! Заувек.

Док једни говоре како спинер, популарна играчка која је залудела цео свет, описује троједног Бога (отац, син и Свети дух), други кажу да шири јерес, док су трећи уверени како је симбол Сотоне.

Поштовани читаоци, представљамо вам овај одломак из књиге о животу и делу о. Серафимa Роуза, у коме је он изнео своје дубоке увиде у дух нашег времена и антихриста, који долази. Ово је писао док још није постао монах, као Јуџин Роуз. Препоручујемо га за читање...

Турска полиција данас је разбила покушај геј активиста да одрже параду поноса у Истанбулу, упркос изричитој забрани локалних власти.

Судбина владике Филарета и осталих “неподобних“ српских архијереја сагледива је и кроз хаотичан, али и преломно значајан однос Српске православне цркве према феномену тзв. Критског сабора. Одржавање тога Сабора веома је реалан катализатор укупних (екуменистичких) процеса који је оголио позиције поглавара у Српској, али и другим помјесним православним црквама.