Уз текст господина Владимира Димитријевића: Како смо ћутањем издали завет. Размишљања о Видовдану 2017, али и о новијим текстовима посвећених хомосексуалном у друштву  

Дозволите покушај сагледавања једног актуелног проблема.

Пре тога, кратко бих се представио: Представљање овде има смисао потребне идентификације из логичног разлога да читаоци одмах знају какав човек и каквог статуса пише колико о приватној толико и о општој ствари.

Отац сам двоје мале деце, православан крштењем, а након њега и повременим обасјајем заједничарења са свим присутнима у вертикали и хоризонтали богочовечанске стварности Св. литургије.

Међутим, ја сам и грешник: то напомињем у акутном смислу, а не неко ко би то само нагласаио зарад скретања пажње на сопствено смирење.

Текстове са вашег сајта подуже времена скоро помно читам и самим тим, већ познајем дискурс кретања мисли поштованог господина Димитријевића.

Није повод ни прилика да у оквиру тога износим критике на рачун дотичног за кога мислим да је добронамеран, начитан, луцидан, али и човек са природно усвојеним идеолошко-комесарским приступом према питањима и људима.Тај учестали феномен није необичан чак и међу људима дарованих богопознањем. Дуго столећа живимо у разним борбама (борба за опстанак народни, борба за егзистенцију, борба за права човека...напослетку и борба за веру). Као својевремено она новина- црвена „Борба“, а затим и плава, свака екстремно оријентисана у правцу световне идеологије, реч „борба“ увек је позивала пре свих – оне борбене. То је поготово усуд наших простора. Борити се за Христа, опростите, то је права бесмислица. Бити његов правни бранилац, још већа. Зар нас није Он, драга братијо, управо спасио изборивши се за нас?

Ако нам је после њега, нека борба остала,-она би се односила на душу. Св. Порфирије Кавсокалит износи превратничку мисао: парафразирајући он просто  каже: „Не бори се!“ Уместо тога загледај се у Христа. Против кога ти крећеш да се бориш горди човече?

Борити се на „партијски“ , крајње земаљски начин, чинили су и писци ране цркве. Например Лактанције (4.век- дело: О прогонитељима хришћана). Он не само да је видео у симптомима болести цара-прогонитеља Галерија осветнички  прст Господњи већ се, што се види из извора, наслађивао том судбином једног болесног и умирућег човека.

Та селекција људи није престала до данас: Постоје наиме - отпали и они који се отпалости батргају. Први би да са собом у бездан повуку нас друге, то је јасно. Али шта раде други? Неки се моле за своје из “групе за наду спасења“ , док се пак неки моле за све људе.

Ми, ваљда, примивши Печат духа светога, обучени у Христа, стичемо Христов ум који воли све и свја. Ми, опет кажем ваљда, искусивши бескрајни распон на који се односи Св. литургија разумемо да нас Господ види као своју децу.

Сада, појављује се глас који каже „Содомити долазе!“ . Неки страшни, готово изнебуха, содомисти. То су неки као хуманоиди пореклом мајчине утробе, али припадају силама мрака. То су они који разумеју наш Видовдан и баш на тај празник изводе своје мрачне ритуале. То су они, неки, то свакакао нисмо ми, јер ми, ето, ми се боримо. Они се вишу не крију, они су присутни именом и презименом. Они су кнежеви света и мрско им је све богољубиво.

Господо и братијо, да ли је то језик достојан разумевања и љубави? Ја не мислим тако.

Ја не устајем против тих људи, ја устајем против незнања и греха који проистиче из њега.

Томе супростављам знање и наду у што исправнији пут на основу њега.

Причамо дакле о гејевима, односно содомитима, хетерофобима, односно о „другачијима“, како желите. Свакако, сад тема се односи искључиво на особе које имају наклоност сопственом полу.

Желим да знам ко су они, да бих могао да причам о томе. Како то да сазнам?

Ово сада препоручујем многима:

Одлазим (између осталих „различитих“ сајтова) на ... (са места претходне три тачке уклонили смо назив содомитског сајта, јер "Борба за веру" није место где ће се такви сајтови рекламирати - нап. Уредништва). И то право на чет. На чету скоро никад испод стотину људи у просеку. Чак преузимам ник са мигом да сам отворен за разговор телефоном. Крећем у разне конверзације (до сад сам их само телефоном обавио преко стотину) и посматрам шта је заправо мотив присуства на овом порталу. И, наравно, поред тога ослушкујем дух те „заједнице“.

Да не бих износио статистике и дужио у чланку, изнећу фрапантне чињенице. Тамо не само да неког не занима да се бави људским и мањинским правима, него тамо нема ни пола истинских  хомосексуалаца. То сам закључио после врло великог узорка анкетирања посетилаца.  Тамо, просто речено, људи су дошли зарад перверзија. Перверзија као циљ по себи. У друштву дволичности културног обрасца понашања наших жена (некако заглављених између умирућег патријархалног окружења и нових вредности) мушкарци су се природно определили за краћи пут ка жељама, које су перверзне.  Логовање на тај чет је индикативно анонимно и одмах доступно. Пробајте сами , али током дописивања, поставите и следеће питање саговорнику - да ли је истински геј, и уверићете се о чему говорим. Дакле, прво, што хоћу да кажем јесте то да опозиција стрејт-геј тамо не игра неку улогу. Тамо је ствар сасвим жешћа. Тамо је прво важно да ли је неко активан или пасиван, затим најчешће питање гласи: „Шта волиш?“

Када сам  исти сајт посећивао пре 10 година - „волели“ су мање него данас. Данас је популарно нешто чега би сада навођење било потребно али непристојно због портала.

Тамо не питају као ја, да ли си геј, већ да ли си пробао поперс, рим, скат или  мирис јавног ВЦ-а који има неодољиву чар. Траже се мастери, ученици и нуде се бесплатни прегледи.

Господо, верујте и уверите се, ствар превазилази наше претпоставке. Стога настављам.

Затим, у разговорима наводим саговорника да ми каже шта мисли о женама. Тада схватам да их просто обожава, али да је ипак некако мање-више одустао од њих. Затим, прелазим на људске теме у којима долази то фасцинатног зближавања са саговорником. Он одједном напушта извештачени глас и ви наједном чујете човека!

Са неким од њих зашао сам и у сфере духовне речи. О томе како су реаговали нећу да пишем да сада не бих неког ненамерно увредио.

Дакле, ето људи! Божијих створења.

Ми их свакодневно одбацујемо тиме чинећи веће оправдање њиховом аргументу. Али то није најгоре. Тиме их постављамо у веће стање очаја које никад неће одвести метаноји. Тиме их истински одбацујемо као бића наде, наде чак и у оно немогуће.

Комуницирајући са тим људима закључио сам још нешто: После првог сексуалног искуства са истополним тешко да се може назад. Ти људи тешко прихватају уопште идеју да постоји повратак на стару стазу. То је због увреженог (претхришћанског) магијског поимања ствари. Наиме, као једном заражен, увек ће бити болестан. То је тачка на којој наша црква мало ради. Одговор би могао да гласи: има наде и још  све није пропало.  Ви, драга браћо и сестре, немате идеју какво бисте добро учинили хомосексуалцу да му то са љубављу кажете. Ви стварно не можете да појмите са колико поштовања и радости би  вас он послушао и размишљао о томе. Такви саговрници, понеки моји пријатељи, слали су увек захвалност и евоцирали сећање на наш разговор. Нису заборављали да ми честитају наше свете празнике питавши ме приде да ли стварно у цркви има спасења?