Поштовани господине Милованчев,

Ми верујемо да сте Ви један озбиљан и честит православни Србин, који својим сведочењем и борбом заслужујете поштовање и због чега смо Вам одмах одговорили, искрено и братски. Из Вашег писма видимо да, донекле, делите наш бол због онога што се збива у СПЦ. Зато ћемо, понављамо, бити искрени, и са жељом да нас тако схватите.

   Почећемо од гесла Вашег текста. Ради се о речима Христовим из Јеванђеља по Матеју (6,15): „Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше“. Шта нам тиме поручујете? Да нешто треба да опростимо митрополиту Порфирију? Опасно је када се речи Божијe истргну из контекста. А контекст речи Христових које цитирате јесте молитва Оче наш, која им непосредно претходи. У тој молитви се, између осталог, каже: „И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим“. Дакле: „И ОПРОСТИ НАМ...“! То значи: УСЛОВ ЗА ОПРОШТАЈ ЈЕ ТРАЖЕЊЕ ОПРОШТАЈА. Да је то тако, видимо и из Христових речи из Јеванђеља по Луки: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му“ (Лк. 17, 3-4). Дакле, брата који ти сагреши НАКАРАЈ. А када му опраштамо? АКО СЕ ПОКАЈЕ!  АКО ДОЂЕ К ТЕБИ И РЕЧЕ: КАЈЕМ СЕ, ОПРОСТИ МУ. Јер ако опраштамо неком ко опроштај не тражи, утврђујемо га у лажном уверењу да, заправо, није ни сагрешио, и наводимо га да исти грех понови. Ово што Ви тражите од нас, Патријарх Герман је, на мало другачији начин, изрекао 2. септембра 1984., приликом освећења обновљеног храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу: „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.“ Са становишта хришћанске догматике, као што смо то горе показали и доказали, речи патријарха Германа су потпуни промашај. Да је то тако, показало се за мање од једне деценије: Хрвати су свој злочин поновили!

Од свог оснивања, наш сајт се држи речи Светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“

Шта ово значи за нас данас? Рецимо, по учењу Цркве, римокатолици су јеретици, и признајући им да су Црква, формално православни епископи - екуменисти их уводе у још већу заблуду и пропаст, уместо да им сведоче истину која је дата у Светом Писму и Предању. Они би своју истинску љубав према јертицима доказали говорећи им истину, а не чешући их по ушима, и тврдећи да нема везе ко се како моли, ко свира оргуље, а ко пева у хору, кад смо сви исто и добијамо исто – рај.   

Ви кажете: „Порфирије није ни папофил ни унијата“. Хајде да то размотримо.

Да ли је Порфирије папофил?

 Као што видимо на видео запису, Порфирије љуби папи руку. Чин љубљења руке неком свештеном лицу је завршни део узимања благослова. Љубљење руке је, заправо, признавање чина ономе коме се љуби рука . То се код Срба одувек знало. То је знао, рецимо, и Милош Обреновић. Позната је анегдота када је Милош пришао једном младом попу и сагнуо се да му пољуби руку, овај, уплашен, тргао је руку назад. Милош му је одговорио: "Дај, попе, руку. Не љубим ја твоју руку, него твој чин!". Чином љубљења руке Порфирије признаје папи благодатност, односно очувано апостолско прејемство, иако се ради о архијеретику, начелнику квазицрквене структуре, проклете од стране многих Светих Отаца.  "Папу да проклињете, јер он ће бити кривац", рекао је Свети Козма Етолски.

Да ли је Порфирије унијата?

Господине Милованчев, где Ви идете на Свету Литургију? По ком поретку се служи у том храму? По ком поретку Свету Литургију служи митрополит Порфирије? По ком поретку се служи у митрополији загребачко-љубљанској? Да ли по Типику и одлукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ (седам на броју), или новотарски, како му се ћефне? Ми ништа не говоримо паушално, већ са доказима. Молитве које се на Литургији читају тајно, српски новотарци читају наглас. А то је, управо, једна од унијатских одлика. Унијатски свештеник Давид Петрас  у свом тексту „Литургијска реформа у Византијској цркви” објашњава зашто је Епископски савет унијата донео одлуку да се молитве наглас читају: „Обнова гласног читања свештеничких молитава, нарочито молитве после Великог входа, саме Анафоре и молитве благодарства је обнављање сећања на оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас на Тајној вечери”. Унијата Петрас каже даље: „Гласно читање свештеничких молитава је коначан корак, коначна одлука да се Литургија обнови. На то нас охрабрује садашња пракса других Цркава и Препорука Свете Столице из литургијског упутства 1996. год., параграф 54. Шта то значи? Мислим да то значи живот”. Дакле, као што видимо, унијати се позивају на ватиканске инструкције. Докажите нам да се истих не придржава УНИЈАТА Порфирије!

Текст који смо објавили после наступа митрополита Порфирија на скупу у Загребу је стари текст, објављен раније и другим поводом. Било је то у априлу 2015, као што и стоји на сајту. Били смо дубоко погођени његовом поновљеном причом да су Срби и Хрвати један народ. Они су то, можда, по биолошком пореклу, али ни по вери, ни по духу, они нису и не могу бити једно. И Каин и Авељ су били браћа, али се зна ко је какав и где је ко, и шта је било са Каином, а шта са Авељом. Нама се заиста гаде титоистичке приче о братству и јединству из уста једног епископа СПЦ, и то у леглу усташке мржње – у Загребу. Зато смо поновили стари текст из 2015. године.      

Да ли је наш текст проклињање у правом смислу речи? Он је пре позив на покајање оних који су се огрешили и о каноне и о свој мученички народ и његову историју. Уосталом, зар смо ми толико безумни да не знамо азбуку хришћанства која налаже љубав и према непријатељу, а камоли према твом сународнику, а камоли према једном епископу, макар да је тај у заблуди? Али, уважени и драги наш господине Милованчев, на који начин Ви мислите да треба деловати према људима који деценијама газе у водама издајничког екуменизма, моле се са јеретицима и уче народ да смо истоверци, иако су канони који то забрањују, како рече Свети Јустин Ћелијски, јасни и за савест једног комарца? Како, осим речима, да их покушамо да пробудимо из мртвачког сна екуменистичких илузија? 

Да ли сте пажљиво читали шта кажемо?

ЕВО ШТА: “Немају Срби среће какву су имали Грци после унијатског концила у Фиренци и Ферари у 15. веку. Наиме, главни заговорник уније, митрополит никејски Висарион је, кад је видео да га народ не прима и да пљује на његову издају, лепо прешао у папизам, и постао кардинал. Главни унијата у СПЦ, носилац папиног крижа и прстена, бискуп бачки Иринеј Буловић, скупа са својом духовном децом, и даље остаје формално православни владика, али, сваким даном, речју и делом, пљује на светосавске Србе и српске жртве у 20. веку.“

Шта овде није истина?   

Домаћи екуменисти су људи који се споља претварају да су православни, а признају благодатност лажне „цркве“ папистичких јеретика. У својој изјави за грчке информативне агенције после разбојничког сабора на Криту, владика Иринеј Буловић је критиковао саборску комисију између осталог зато што је признала црквеност протестаната, а по њему требало је црквеност признати само папистима: „Лично сматрам да је термин Црква требало користити само у односу на римокатолицизам (који, на чудан начин, не фигурира као посебност у тексту документа, мада се нарочита пажња посвећује Светском савету цркава) у вези с тим што миленијумски догматски спор између нас и њих (католицизма и православља) за сада није нашао своје решење на нивоу Васељенског Сабора, него само на Лионском и Фераро - Фирентинском псевдовасељенском сабору. И тако, за почетак – ово кажем теоријски – имамо право да се надамо да ће будући Васељенски Сабор да се позабави проблемом разлика у нашим погледима и да ће уклонити каменове спотицања, то јест филиокве и каснији фамозни хипетрофирани примат и „непогрешивост“ епископа Рима. Само у светлости ове перспективе можемо да говоримо о Цркви Рима, чије догматске особености, то јест деформације у тријадолошком догмату и еклисиолошким новотаријама, не прећуткујемо и не умањујемо.“ (http://www.pravoslavie.ru/95586.html)   

Шта ово значи, господине Милованчев? Паписти су, по Буловићу, „Црква“, иако имају многа застрањења, и то из перспективе неког будућег, неодржаног Васељенског сабора, на коме ћемо се споразумети и измирити? Ко је од светих Цркве наше икад ишта тако рекао? Каква је то „еклисиологија будућности“? Свакако није правоверна.         

У својој изјави поводом смрти папе Јована Павла Другог, Буловић је рекао да је митрополиту Амфилохију и њему папа уручио крст и прстен који даје својим бискупима, признајући их за бискупе (ОВДЕ:). Ако се зна да, по Писму, веће благосиља мање, јасно вам је ко је приликом тог „благосиљања“ већи, а ко мањи. Канони Цркве кажу да је благослов јеретика проклетство (32. правило Лаодикијског помесног Сабора). То није смислила „БОРБА ЗА ВЕРУ“, него је то УЧЕЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА. Човек који с поносом има папин крст и прстен је формално православан, али душом унијата.  

ДАЉЕ КАЖЕМО:           

>>Тако је, не стидећи се Бога и Светих Новомученика Јасеновачких, пред неоусташицом Колиндом Грабар – Китановић, која тврди да су у Хрватској сви Хрвати, изрекао речи које вапију за Божијом правдом и осветом: „За нас хришћане, људе Цркве, јесте важно трајање у историји, посебно континуитет тога трајања, али ми смо, пре свега, окренути ка Есхатону, будућем веку, Царству Божјем, које ће доћи, које долази и које је, као залог и првина, већ дошло. Стога ми све своје духовне и телесне претке видимо као чланове једног саборног, свеобухватног Тела Цркве, са којима ћемо, сабрани око Јединога Спаситеља у Небеском Јерусалиму, верујемо и молимо се за то, живети и гледати се у вечности, не мање реално него што данас, под дивним сводовима овога храма културе, гледамо једни друге“. Шта је Србима поручио бестидни унијатски бискуп, окупатор православног трона епархије бачке? Он је поручио да су и православни и паписти припадници исте „Цркве“, да су им духовни и телесни преци у Царству Божијем, и да ће сви заједно гледати једни друге у Небеском Јерусалиму. Да ли тај издајник Христа и Српства зна шта говори? Зна, зна, како не зна – он је ко зна од када срце своје дао папи и његовој лажној вери, па потомке Степинца и усташа доживљава као браћу с којом ће бити у вечности. Духовни и телесни преци Колинде и њених су велики злотвори који су Србе вековима кињили и гонили на унију, а онда, у лицу Степинца, кога свецем сматрају, на силу прекрштавали 250 хиљада православних Срба, док су одани папини Хрвати клали и убијали Србе на најмонструозније начине. Њихови „свећеници“ били су џелати Брекало, Брале, Филиповић-Мајсторовић и њима слични. Степинчеви следбеници су давали „опрост“ чудовишним кољачима, које је савест мучила. Са њима Буловић и Перић, истински син Буловићеве наопакости, желе да буду у вечности, дајући истовремено „опрост“ тим истим кољачима.<<

Шта овде није тачно? Да ли су Буловић и Перић изјавили жељу да у вечности буду са непокајаним папским Хрватима чији је светац Степинац? Ми смо ту његову жељу довели до логичког краја: да Бог да били са Степинцем у вечности ако се не покајете за оно што сте рекли. И то јавно, јер сте то јавно рекли. Из перспективе екумениста, то чак и није клетва, јер они желе да са Хрватима који се моле Степинцу буду у рају, и то је Буловић јасно рекао. Ако желе, нека им, рекосмо ми. Наше речи, тешке и болне, нису клетва, него позив онима који пљују по српским Новомученицима страдалим од Ватикана, да се покају и промене свој став, да се окрену Христу и учењу Цркве Божје, која јасно каже да су паписти јеретици, а папа архијеретик.    

ДАЉЕ ПИШЕМО:                      

>>Следеће речи екуменистичког изрода Порфирија, изговорене пред духовним и телесним потомцима надбискупа геноцида Алојзија Степинца и усташких кољача у Загребу, нека читају само Срби са здравим срцем и јаким стомаком:

„Нема лепшег повода него да заједнички празнујемо светлост знања очуваног у патини традиције и то пред лицем наше младости и зарад њене будућности. Наша два народа, хрватски и српски, које међусобно везују хришћанска вера, као и простори на којима се вековима међусобно прожимамо и преплићемо, данас су обогаћени још једним лепим искуством – искуством заједничке радости. Ми ту радост доживљавамо, верујем, на исти начин, иако нисмо једнообразни. Ни појање хорова, које смо управо чули, није једнообразно. Чули смо унисоно и полифоно појање. То значи да се и Богу не мора и не треба молити једнообразно. Бог то не тражи и не очекује од нас. Оно што Бог очекује од нас, било да му певамо једногласно, вишегласно, уз пратњу оргуља или неког другог инструмента, је да будемо једнодушни у чињењу добра и да имамо љубав једни према другима, без обзира на то како појемо Богу, како му се молимо. У тој љубави, једних према другима, пред Васкрслим Господом и младим нараштајима дужни смо да заједно чувамо све оно што нас зближава. Наглашавамо ове вредности, јер управо на њима је једино могуће градити темељ за богомблагословену, мирну и срећну будућност. Оно што чини овај јубилеј и овај сусрет још већим и значајнијим јесте да смо, слава и хвала Господу, смогли снаге да иза себе оставимо догађаје из не тако славне прошлости. Величина и значај данашњег сабрања, под овим прекрасним сводовима дома хрватске уметности и културе, јесте да смо упркос свему овде заједно и да заједнички делимо наду у још боље сутра. То чинимо, не само ради нас, него ради наше деце, којима остављамо у наслеђе оно што нам је Господ Наш Исус Христос оставио рекавши: Мир вам остављам, мир свој дајем вам(Јн.14,27)”, поручио је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.“     

Ова изјава је пуна лажи: од тога да смо једноверци и браћа до тога да смо тобож превазишли неку прошлост која нас је оптерећивала. Јер нисмо превазишли никакву прошлост. Сад, када је Буловић јасно изрекао своју жељу да буде тамо где су преци данашњих поданика Колинде и екипе, ми и њему и његовом духовном сину, Порфирију Перићу, и свим његовим следбеницима, у име народа српскога, потомка усташких жртава, поручујемо, сасвим свесно, јасно и гласно:

ДА БОГ ДА БИЛИ У ВЕЧНОМ ЖИВОТУ СА АЛОЈЗИЈЕМ СТЕПИНЦЕМ И СВИМА ЊЕГОВИМА АКО СЕ ЈАВНО НЕ ПОКАЈЕТЕ ЗА СВЕ ИЗЈАВЕ И ПОСТУПКЕ КОЈИМА СТЕ УВРЕДИЛИ СРПСКЕ НОВОМУЧЕНИКЕ!

И да поновимо:

ДА БОГ ДА СЕ ПОКАЈАЛИ ЗА СВЕ САБЛАЗНИ КОЈИМА СТЕ ИЗЛОЖИЛИ НАРОД НОВОМУЧЕНИКА ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, А АКО НЕ СЕ ПОКАЈЕТЕ, ДА БОГ ДА БИЛИ У ВЕЧНОСТИ СА СТЕПИНЦЕМ И СВИМА ЊЕГОВИМА!

И трећи пут:

 ДА БОГ ДА У ВЕЧНОСТИ ГЛЕДАЛИ СТЕПИНЦА АКО СЕ ЈАВНО НЕ ПОКАЈЕТЕ ЗА РЕЧИ И ДЕЛА КОЈИМА СТЕ УВРЕДИЛИ СЕДАМСТО ХИЉАДА СРПСКИХ ЖРТАВА УБИЈЕНИХ ЗБОГ ВЕРНОСТИ БОГУ И БОЖИЈОЈ ПРАВДИ, КОЈИМА ТРЕБА ДА СЕ МОЛИТЕ ЗА СВОЈЕ ПРОГЛЕДАЊЕ И ПОВРАТАК ХРИСТУ!“

 Зар овако треба да говори српски епископ који чува сећање на толике Новомученике пострадале од паписта? Какву смо ми то прошлост превазишли кад се паписти у Хрватској никад нису покајали ни за Јасеновац, ни за Степинца, него га још сматрају за свеца? Митрополит Порфирије, на срамоту своју и свих својих једномишљеника, признаје папске свеце као истините и благодатне, о чему је писао наш сарадник Владимир Димитријевић (овде:). Може ли се та позиција бранити? Из православне теолошке перспективе не може, и не може никако.        

Још о Вашем писму. Ми нисмо епископе Иринеја и Порфирија нападали ad hominem, него из перспективе њиховог јеретичког учења које признаје црквеност папистима. То је баш напад ad rerum. Нас се не тиче њихов приватни живот, осим ако не доказује да су изгубили сваку духовну озбиљност. Митрополит Порфирије је био на челу Радио дифузне агенције (РРА) у Србији, иако канони свештеним лицима строго забрањују бављење световним пословима (он је могао бити само члан неког програмског савета, који оцењује моралност садржаја наших телевизија). У његово време, сатанистички ријалитији постали су саставни део српске свакодневице, а он реч није рекао, нити је дао оставку, што би био морални чин не једног епископа, него једног обичног хришћанина. Познато је да се највећи сајам радиодифузних емитера на свету одржава у Лас Вегасу, светској престоници забаве и коцке. У априлу 2008. делегација РРА је по први пут узела учешће на њему, а међу путницима је био и Порфирије, тада епископ јегарски. Монаху и епископу Порфирију уопште није сметало што борави у престоници коцке, хедонизма и блуда. "Зли језици" кажу да је Порфирије, да би финансирао свој провод у Лас Вегасу, од РРА наплатио не само вишеструко увећане дневнице за пут и боравак у Америци, већ је и лажно приказао да је на путу био много дуже него што је заиста био случај.   (ОВДЕ: ОВДЕ: ОВДЕ: овде:).

А све је то последица неправославног духа који папистима признаје црквеност, и њихове лажне свеце сматра за праве. Одатле потиче и његова неправославна изјава коју Ви наводите као доказ његове чврстине: „Желим само да поновим речи Патријарха српског Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана“. Зашто и то било, и кад је то било? Паписти као свеце поштују прелешћенике и умоболнике, попут Терезе Авилске и Игњација Лојоле. Поштујемо ли их ми? Поштују ли они као свеца Преподобног Јустина Ћелијског? Тај аргумент је смешан.                      

Што се тиче комисије о Степинцу, она је прављена само зато да би се Србима замајале очи. Основана је на молбу патријараха Иринеја папи Фрањи, а циљ је био да се канонизација Степинца (који је проглашен за блаженог још 1998) одложи док папа не посети СПЦ. После тога је свеједно. И Ватикан је обећао нашим комисионарима да ће им дати на увиде све документе из својих архива који се тичу Степинца, а нису им дали ништа. Рад комисије се завршио тиме да је речено како се Срби и Хрвати не слажу око Степинчеве улоге у Другом светском рату! По ко је овде блесав? Зар се за то оснива комисија? Сада неки нападају председника Србије Вучића што је са кардиналом Бозанићем седео испод Степинчеве слике (ОВДЕ:). Али, пре тога су са Бозанићем испод слике овог злочинца седели српски епископи екуменисти. (ОВДЕ:)

То да је ХРВ исто што и СРБ није лако доказати. Али је лако доказати да су Буловић и Перић, епископи прелешћени екуменизмом, ХРБИ – верују да смо ми и Хрвати исти народ, и да ћемо у рају бити заједно, без обзира што Хрвати славе Степинца, а ми Новомученике Јасеновачке. Два Хрбина „на три вере оком намигују, а ни једну право не верују“, рекао би владика Николај. Митрополит Порфирије саветује Србе да се не плаше свог идентитета у усташкој Хрватској, а трућа о томе да смо исти народ и иста вера, и додворава се Хрватима на сваком кораку. Знамо ми да је у Хрватској претешко бити Србин, али би достојанствено било ћутати, ако већ нема шта паметно да се каже. Ћутиш и трпиш. Не изазиваш, али се и не умиљаваш и не додвораваш, јер чим то радиш, они те презиру још више.

Да поновимо. Епископима Иринеју Буловићу и Порфирију Перићу желимо свако добро од Бога и спасење душе, али, знамо из учења Цркве – за то је потребно покајање због угађања папским јеретицима и вређања спомена правоверних мученика, који су од папских јеретика страдали. Не мрзимо, не кунемо, не анатемишемо – само тешким речима подсећамо на истину и правду. Превише је овај народ ћутао и тропео да га пљују у душу. Верујемо да и Ви то осећате, драги и поштовани господине Милованчев.