header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Одговор еп. Атанасију (5) Штампај Е-пошта
уторак, 24 април 2018

 ЧЕМУ НАС ЈЕ УЧИО ЈЕРОМОНАХ АТАНАСИЈЕ?

О ОДНОСУ ИСТИНЕ И ВЕЋИНЕ

Владика Атанасије ми замера што сам за то да се патријарх србски бира апостолским жребом, а не већином, јер тај амандман о апостолском жребу је, како он каже, „донет под Титовом „/з/верском комисијом“ о „избору Патријарха“, који би амандман заслепљени псевдозилоти хтели да задрже вавек века, упркос вековној пракси Источне Православне Цркве и конкретно 6. Никејског Канона „да важи глас већине“ (а не „извлачење из шешира“).“

          Не могу да порекнем – јесам за апостолски жреб, јер су Руси њиме добили Светог Тихона Исповедника, а ми патријарха Павла, али то уопште не значи да СА Сабор СПЦ не може да донесе одлуку о томе да се патријарх бира већином.         

Наравно да може, и то што сам за жреб је само моје мишљење, које никога ни на шта не обавезује. Али га имам, шта да се ради?

У својој младости, био сам ученик јеромонаха Атанасија Јевтића, великог богослова и трудбеника на њиви Господњој. Од њега сам се, између осталог, учио о односу између истине и већине у Цркви.          

Јеромонах Атанасије је у свом огледу „Верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ писао овако:Пуноћа благодатног живота Цркве, који у себи носи светост Духа Божјег живећег у њој, јесте носилац и чувар и тумач истине Откривења. У самој ствари, као што су у глави Цркве - Христу, истина и живот јединосуштни (Јн. 14,6), тако и у телу Његовом - Цркви, истина и живот чине једно биће Цркве. Нема благодатног, божанског, светог живота у Цркви без божанске истине, истините вере; али, исто тако, нема праве истине, праве вере, без благодатног, светог живота у Цркви. Зато с правом вели Св. Златоуст: Црква - то је вера и живот, -права вера и прави живот. Та пуноћа богооткривене вере и пуноћа благодатног живота у Духу Светом и јесте оно што Цркву чини васељенском, католичном, саборном. Црква је католична, саборна, зато што је пуноћа вере, тј. истине и живота Христова. Стога Св. оци говоре да саборност Цркве није у њеној бројности и количини, него пре свега у пуноћи богопредане вере која у себи садржи истину и живот. Црква се, вели Св. Кирил Јерусалимски, назива саборном (catholiki) стога што без икаквог недостатка предаје све догмате. А Св. Максим Исповедник изричито каже: "Христос Господ назива васељенском црквом право и спасоносно исповедање вере". Саборност, католичност, васељенскост Цркве није, дакле, нешто спољашње, бројно, "квантитативно", него унутрашње, онтолошко, као благодатна пуноћа и Јединство богопредане вере и живота. Та католичка, саборна пуноћа Цркве не може бити ухваћена сва у појмове и категорије разума и логике људске, као што не може било која ствар и истина божанска. Зато је Црква предмет вере, и ми и њу убрајамо у првих десет чланова символа вере за које говоримо: Верујем... (а не „исповедам“,или "чекам"), а то значи да Цркву убрајамо у божанске тајне, заједно са Господом Богом, чиме посведочавамо божанственост и светост Цркве, потврђујемо њену богочовечанску природу. Отуда наша вера у Цркву датира још из апостолског времена (види најстарије символе: јерусалимски, александријски, антиохијски, кипарски). При томе, та вера у Цркву, није просто вера у њено постојање, него вера у Цркву као божанску, Богочовекову тајну (ср. Еф. 5, 32 и 3, 4), јер, по речима Св. Григорија Богослова, "није исто веровати у што и веровати чему, јер верујемо само у нешто божанско, а веровати се може и сваком (и човечанском) делу". 

Из свега до сада реченог произилази да не може бити дат никакав „формални критеријум“ непогрешивости Цркве, какав, на пример, постоји у папизму римокатолика. Када неко приписује Православној цркви „формалистички ауторитет“, или изједначује православну саборност, тј. васељенске саборе, са „римским понтифексом“, онда је то или основно непознавање православног духа саборности Цркве, или пак свесна и злонамерна клевета. 

САБОРИ И ИСТИНА

Па и сами васељенски сабори, учио нас је јеромонах Атанасије, нису имали већински метод доласка до Истине:“Што се тиче самих васељенских сабора, Православље зна и осећа да су они дело саборности Цркве у Духу Светом, о чему смо напред говорили; дакле - сабори су од саборности, а не обратно. Ми до сада знамо за седам св. васељенских сабора, и признајемо их за васељенске зато што их је Црква признала и усвојила. Њихов је критеријум, дакле опет Црква. Рационалистички богослови ће рећи да је то само "вербализам" и "фраза", међутим за нас Православна црква није фраза, него "велика тајна" (Еф. 5,35) и мистичко тело Христово, по речима горостасног еклисиолога Павла, апостола народа. А његове свете речи, како каже Св. Златоуст, божански су неограничене, и ма шта ти говорио, ништа нећеш објаснити."' Јер шта су у ствари васељенски сабори? Ако би и хтели дати њихову формалну дефиницију, тј. које све услове треба да испуни један сабор да би био васељенски, могло би се десити да опет не добијемо сигурно мерило њих самих. Може један сабор да испуни формалне услове, па да опет не буде признат од Цркве за васељенски; као што, опет, други сабор и без извесних формалних услова може од Цркве бити признат за васељенски. Јер "Црква Православна, по речима Св. Максима Исповедника, признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити". Другим речима, ако сабор у себи и собом одражава и изражава пуноћу опита Цркве, пуноћу саборне, католичке, васељенске вере и живота, онда је он васељенски, како у време његовог одржавања тако и после заседања. Такав сабор ће бити признат и усвојен од Цркве. Уколико пак један сабор не изражава опит Цркве, он самим тим престаје бити васељенски, католички, саборни, како у време одржавања тако и касније, и зато неће бити усвојен од Цркве, макар и испуњавао формалне услове "сабора".       

САБОРНОСТ И САБОРИ                       

Није саборност од сабора, него су сабори изрази саборности, учио нас је јеромонах Атанасије:“Узмимо за пример ово: да ли Црква верује у једносушност Оца и Сина зато што су тако решила два сабора, или су ти сабори признати зато што су се показали сагласни са унутрашњим животом цркве? Јасно је, да је због овог другог. Само правилност догмата даје вредност саборима", тврди св. Максим Исповедник. "Саборе, вели исти св. отац, санкционише побожна вера". А св. Атанасије Велики, говорећи о I васељенеком сабору каже: "Оци сабора нису признавали себи право чинити суд над вером, већ су само исповедали оно у шта су свагда веровали, и проглашавали учење апостолско". Оци пак Сардикијског сабора, писали су у својој посланици: "У шта смо ми свагда веровали, у то се уверавамо и сада; зато што опит оправдава и потврђује оно што је сваки ушима чуо". - Треба ли, после овога, да подсетимо на то да православни дух васељенске саборности није ништа друго него наставак апостолске саборности, изражене на Апостолском сабору: ''Нађе за добро Дух Свети и ми" (Д. Ап. 15,28). Прво Дух Свети па онда ми, ми утолико уколико допуштамо Духу Светоме да дела кроз нас. У овој богооткривеној формули садржи се сав метод богочовечанске делатности Православне цркве, који је она наследила од св. апостола и остваривала у њиховом духу кроз векове до данас.            

КВАНТИТЕТ И КВАЛИТЕТ          

По оцу Атанасију, Истина је Истина чак и ако иза себе нема квантитет:“После овога јасно је да у Православној цркви мерило ортодоксије није квантитативно мерило, што потврђује и историја Цркве и носиоци православне вере - Свети оци. Но и поред тога, некима се чини да познате у догматици речи учитеља Цркве Викентија Леринског о свеопштости, древности и сагласности у вери, говоре баш о таквом квантитативном мерилу. Међутим, за нас православне, те речи су само сведочанство верности Св. предању Цркве. Када не би постојала Православна црква, онда би можда истицање самог правила Викентија Леринског заиста било непоуздано мерило. Али, не одричући поменутог учитеља Цркве, не своди се Црква на његове речи и метод. Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. "Мало стадо" Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у "пустињу". Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина не зависи од количине, од "саборности" у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.

 НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ     

Учио нас је, баш он, да епископат није једини чувар вере, него је, како смо увек знали, цео народ тај који чува веру једном предану светима, по речи Писма:“Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархија, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или „монопол црквености“. Ниједном епископу сам тај чин не обезмеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д.Ап. 15,6), то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изажавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још зна се, да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха - Софронија и Максима - свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу. У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа - св. Марка Ефеског. Није, дакле, епископ "монополисао црквеност", него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова - Хомјакова: "Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају“. Зато је, вели он на другом месту, "сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве"/.../ 

Дакле, јеромонах Атанасије нас је учио да саборност није у бројању и пребројавању, него у Истини. Јер, да је у бројању, онда би јеретички сабори били у праву – највећи такав у првом миленијуму Цркве одржали су иконоломци, и на њему је учествовало преко шесто иконоломачких владика. „Бој не бије број, него Бог и сој“, каже народ; и додаје: „Триста – без попа ништа!“ Јеромонах Атанасије је мене, тренутно песимистичног Гаврана, а не кликтавог јастреба, учио, између осталих, да се не поводим за већином, него да Христом праверавам и већину и мањину.        

КАКО НЕГОВАТИ САБОРНОСТ?

Јеромонах Атанасије је говорио о неговању саборности (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“): Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор" свеједно који, да „одлучи", јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1844.г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа" (Писмо 230).

Ми смо обавезни да саборност Цркве негујемо, изграђујемо, боримо се за њу, као чланови једне исте „породице Јединороднога међу многом браћом", како Свети Златоуст назива Православну Цркву. Није лако очувати и неговати саборни однос између чланова Цркве. То је стални задатак нашег хришћанског, православног, црквеног позива, а он се састоји у томе да сви складно повезани међусобно, узајамно помагани, чинимо све од себе да сво Тело Цркве Христове расте и узраста: „На изграђивање себе у љубави" (Еф.4, 11-16).    

Да се то код нас заиста осећа, да нам дакле није туђе или недостижно, навешћу само пример једног нашег, још данас активног Епископа, који је рекао својим свештеницима: „Ви сте криви што ми овако радимо; што нам нисте говорили, што нас нисте у лице критиковали; не можемо ни ми све знати; Црква је свију нас, а не само нас владика".        (подвукао Владимир Димитријевић)

Тачно је и то да какав је народ, такво му је и свештенство, такви су му и епископи, и обратно. То значи да је све у Цркви органски повезано, и да је дуг свих нас и свакога једнак: за општу Кућу, за заједнички Дом Очев свих нас као деце Божје.

ЦРКВА ПРИПАДА СВЕМУ НАРОДУ ГОСПОДЊЕМ

Отац Атансије нас је очински учио, у свом „Еклисиолошком подсетнику о Америчком расколу“, да лаици морају имати право на учешће у животу Цркве, да би се тиме избегле замке расколничких тенденција:“Треба   признати   да   у  самој   тој   тежњи   црквеног народа, па и његових тела, за активним учешћем у животу и раду своје Цркве, очувана је једна изразито православна истина: да је Црква Божија Црква свег народа, свих верујућих у Христа, и да црквени народ има темељну, неодузимљиву улогу у бићу и делању своје Цркве. То је у православној црквеној традицији одувек био безусловни услов сваког правог, истински православног и саборног живота и рада, организације и управљања у Цркви.   

Према Еклисиологији Апостола Павла и свих Светих Отаца: Црква је Тело (живи организам) и зато има свој поредак, али је то првенствено животно-органски, тј. канонски поредак (већ према Гал. 6, 16 и 1 Кор. 14, 40: "све да вам буде благообразно и по поретку"). Из таквог поимања бића, организма (= из којег организма даље извире и организација) Цркве произилази сав литургијска-канонски (коме даље служи сав црквено-правни) поредак Цркве, по којем Цркву сачињавају Епископ-клир-народ (како стално говоримо, и то још разрађеније, у Великој јектенији: "За преосвећеног Епископа, часно свештенство и ђаконство, за сав клир и народ"), где је очигледно да Епископ није клирик, него глава организма Цркве (а познато је да нити има главе без тела ни тела без главе, осим код мртвог исеченог леша).

Ово значи да су сви и све у Цркви међусобно повезани и условљени, зато што је Црква организам и што је тај организам структуриран, благодатно јерархијски организован. Зато је рекао Св. Кирил Александријски, у свом 1. канону: "Свака од црквених ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку, не причињава нам никакав неред, и ослобађа нас од било какве погрде, и доноси нам похвале од здравомислећих људи". А његов велики претходник, Св. Дионисије Велики (Архиепископ Александријски из 3. века) рекао је управо против раздора, сукоба и раскола у Цркви следеће: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божију; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртву идолима. Јер оно прво мучеништво веће је од овога: овде се страда за једну (своју) душу, а тамо се страда за корист целе Цркве" (Писмо Еп. Новату).         

Но раскол у Цркви обично не чини народ, него га најчешће стварају управо свештеници или Епископи. И то не само онда када поведу један део своје пастве у отцепљење од остале Цркве, него и онда када се не понашају саборно, када заборављају да и Епископи нису изнад Цркве (или пароси изнад парохије), или сами уместо целе Цркве, него увек унутар Цркве и са Црквом, "у љубави са свима светима", како вели Апостол Павле (Еф. 3, 18), подразумевајући под "светима" све верне, тј. целину Цркве. На ову целовитост (-католичанскост) Цркве увек су се обазирали, поштовали је и од ње зависили сви Сабори Цркве: Архијерејски, Помесни и Васељенски, који су увек били не изнад и не уместо Цркве, него увек унутар Цркве, увек подлежући познатој свецрквеној рецепцији својих саборских одлука, тј. њиховом усвајању и прихватању од свег живог и одговорног организма Цркве Божије.(подвукао Владимир Димитријевић )

А где је то данас? Нови Устав СПЦ рађен је у тајности, скривен од народа Божјег, иако је то сасвим супротно раној еклисиологији Цркве, на коју се наши модернисти, попут епископа Игњатија, толико позивају, а које се држе само зарад тоталитарне епискополатрије (види шта о томе кажу Срегије Тројицки и Свети свештеномученик

Николај Добронаравов:https://azbyka.ru/otechnik/Sergej_Troickij/tserkovnyj-sobor-i-mirjane/;

http://afanasiy.net/sviacshennomuchenyk-nykolai-dobronravov-uchastye-klyra-y-myrian-na-soborah-pervyh-vekov).

Зашто сад владика Атанасије не устане у одбрану свенародне рецепције, него удара на Владимира Димитријевића, као да се једино он огласио поводом онога што у предлогу Устава не одговара духу Цркве Божје?

УЧИТЕЉ ЉУБАВИ, ИСЦЕЛИТЕЉ РАСКОЛА - НЕКАД              

Као такав, црквоградитељски и љубављу настојен, јеромонах Атанасије много је учинио да дође до изелечња раскола између Срба у дијаспори, насталог поводом случаја владике Дионисија. Он је говорио, јасно и гласно:“Рећи ћу толико, да мислим да је добро што је Глас Цркве покренуо конкретније ту иницијативу за помирење. Требало је, и то се може учинити, а већ је чини ми се и делимично учињено, да се апелује подједнако и на ону другу братску страну, као и на ову патријаршијску. Јер и тамо има доста „тврдих" људи без братске љубави и живог осећања за јединство Цркве и црквеног народа нашег, нарочито данас када нас Косово све тишти и позива на српску слогу, самопомоћ и самопоуздање. Требало би њима више показати, као уосталом и на овој страни, да није слобода само у хвалисању слободом, него је слобода пре свега унутрашња реалност духовне ослобођености Христом и Духом Светим, и ту се Српска Мученичка Црква никада није одрекла ни одрицала своје слободе у Христу. С друге стране, видели смо да баш један амерички владика Српске Патријаршије, најмање је био слободан и демократа када је тражио „осуду шабачко-ваљевског свештенства" на Сабору, ваљда једино због своје лажне, папирне демократије, а пре ће бити стварне унутрашње неслободе.

И још нешто: позивање само на „каноне" може постати убиствена „канонада" која разара, ако је то позивање на продужење расцепа и продубљење рана у Телу Православне Цркве Христове. Јер такво позивање на „каноне" само сведочи да је изгубљен основни дух самих Светих Канона - љубав и мир у Духу Светом, изграђивање Цркве а не настављање раздора и раскола, без битнијих разлога, којих питање је да ли је било сасвим довољних да се дoђе до овога до чега се у сваком случају није смело доћи, ни на једној страни. (подвукао Владимир Димитријевић)    

Тај захтев, мислим на мир и васпостављање нашег црквеног јединства, јесте глас и зов самог живог тела праве Саборне Цркве Христове, а Српска Црква није престала да то буде, и неће престати. Нисмо се одрекли вере да је „Христос мир наш, који обоје састави у једно" (Еф. 2,41).

И додавао је јеромонах Атанасије (у интервјуу „Сва наша Косова“): Tај расцеп или раскол, српског верујућег народа у Америци и уопште у Дијаспори, јесте болна рана на организму наше Цркве и читавог народа. Криви смо томе сви, и ми овде у земљи и они тамо у иностранству. На тај расцеп утицала је и политачка подељеност и велике ратне ране на народном телу и души. Време је сада за мирење и слогу! Зато сви осећају сада потребу да о томе бар говоре, а већ су упућени и многи апели српским епископима и Патријарху - да се уклони та подела и неслога, за коју једва да је и било стварних разлога.

И био је најличније ангажован у процесу помирења (о томе сведочи Бора Карапанџић, у својој књизи „Сећања на преминуле и разговори са живим савременицима“, Београд, 1998, стр. 106-115, описујући посету јеромонаха Атанасија Америци 1985. године, када се дотични активно ангажовао у разговорима с „дионисијевцима“), о чему је и сам сведочио (у већ помињаном интервјуу о „бурном и ветровитом пролећу“):Ја и многи други се много надамо и радимо на томе. Тај процес је већ при самом крају. Апсолутно је могуће да дође до измирења, треба само себи и једни другима опросте. Да не инсистирају на томе да су им нанете тешке неправде и увреде од оне друге стране.         

И предлагао је, у свом „Еклисиолошком подсетнику о Америчком расколу“: Амерички раскол још није повредио догматску, па ни канонску природу црквеног бића наше Дијаспоре (према 1. канону Св. Василија наша црквена подела у Дијаспори је пре парасинагога, него раскол). Оно што је повређено да се још залечити применом истински спасоносне, црквено-пастирске икономије. Јер свака рана тражи одговарајући лек, а већа рана већи и ефикаснији лек, па и ова наша црквена рана може и треба бити залечена применом широког црквеног домостроја. 

Усуђивао се, прожет икономијско љубављу, црквено да општи и са расколницима у Македонији (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“ о томе каже): Што се мене лично тиче, ја често одлазим у Македонију, или пролазим кроз њу. Познајем велики број младих људи широм Македоније, као и свештеника и монаха. И ми се дружимо и црквено општимо.                  

Учитељ љубави, помирења, праштања некад, као јеромонах, а сад, као епископ, око себе види (углавном) гракћуће јастребове, псевдо – зилоте и секташе.

ЗНАО САМ ГА, А САД ГА НЕ ПОЗНАЈЕМ

Онаквог љубвеобилног јеромонаха, и потоњег епископа, Атанасија Јевтића,  сам знао, и за њега био спреман да дам руку, о чему сам писао, када се, пре две деценије, повукао са архијерејског трона, у тексту „Пророк у оставци?“:“Може ли пророк „дати оставку“? Пророку може да буде тешко, и претешко. Тако је Пророк Илија, усамљен у борби против зла, док су на власти били безбожни Ахав и Језавеља, завапио Богу: „Доста је, Боже, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих“ (1.Цар.19,4). Пророк Јона је чак покушао да побегне од Божје заповести да прориче; и други пророци су се жалили да им је тешко, да не могу да носе бреме сведочења у народу безбожном. Па ипак, Господ их је крепио и враћао у борбу. Није било лако Владики Атанасију да гледа страдања и полом свог народа; ране и смрт, чемер и јад, спаљене куће, прогнанике и избеглице, децу без родитеља и родитеље без деце - све то су виделе његове очи и због свега тога крвари његово срце. Ако је и то разлог његовог повлачења - зар ико сме да га осуди? Смео би да му суди само неко ко има више љубави према Богу и роду од њега, неко ко се за Србе више жртвовао од њега, неко ко је више стављао главу у торбу од њега да би помогао онима којима је помоћ потребна. А таквих је међу нама мало, или нимало. Сигурни смо, међутим, у једно: пророк не може поднети оставку. Владика Атанасије ће наставити да грми против лажи и неправде и нико га неће ућуткати.»

Данашњег епископа Атанасија не препознајем. И искрено ми је жао због тога.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ, АКО БОГ ДА

Последњи пут ажурирано ( среда, 25 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.