Да нимало није било случајно срамно служење помена усташама на острву Дакса поред Дубровника, које је лани испред споменика стријељаним усташама служио дубровачки парох Стево Ковачевић, говори и гостовање мостарског пароха Радивоја Круља у емисији „Политички кадар“ на хрватској Први ТВ. Поп Круљ, иначе архијерејски замјеник херцеговачког владике Григорија и старјешина Саборног храма у Мостару, јавно амнестира и хвали Алојзија Степинца, пресуђеног усташу и ратног злочинца који је био десна рука Анте Павелића, и одговоран је за страдање и покатоличавање великог броја Срба у НДХ током Другог свјетског рата.

Упркос правоснажној пресуди из 1946. и 16 година робије, неспорним чињеницама и необоривим доказима о улози надбискупа Алојзија Степинца у убијању и покрштавању Срба, отворене подршке усташама, НДХ и Анти Павелићу, усвајању законских одредби о преласку у другу вјеру и насилном покатоличавању Срба, распоп Круљ тврди да је Алојзије Степинац добричина и светац, а да су оптужбе на његов рачун српска мантра, заблуда и бесмислице!?    

Оваква дрскост, безобразлук и бескрупулозност одавно није виђена, и свакако да би Сабор Српске православне цркве требао одмах рашчинити и разријешити дужности недостојног распопа, који прави велику штету Цркви својим непримјереним понашањем, изјавама и облачењем, јер је недопустиво да православни свештеник говори о вјери и гостује на једној хрватској телевизији у бијелој кошуљи без мантије и свештеничке одоре. 

О званичном усташком викару крвавих руку Алојзију Степинцу је сувишно трошити ријечи, а чињеница да чак ни папа Фрањо не жели да изнесе суд о њему док се не утврде све чињенице и заврши дијалог међу Хришћанима, православцима и католицима, говори колико су срамне издајничке ријечи екуменског улизице и недостојног распопа Круља. Алојзије Степинац је априла 1941. дочекао и поздравио Анту Павелића и Славка Кватерника, сво вријеме рата је снажно и отворено подржавао усташе и НДХ, и никада није осудио нити спријечио ниједан злочин над Србима, чак ни оне које су починили његови свештеници попут фра Сотоне – Мирослава Филиповића Мајсторовића , фра Ђуке Марића, дон Илије Томаса из Клепаца, надбискупа Ивана Шарића…

Степинац је 1942. проглашен усташким викаром, са Павелићем се званично састао 20-ак пута, водио га је код папе у Рим, а чак је и након Другог свјетског рата преко Ватикана помагао његово бјекство и скривање пацовским каналима, те на суђењу 1946. изјавио да подржава Независну Државу Хрватску, која је починила геноцид над Србима. Подржавати и хвалити Степинца и усташе не представља ништа друго осим чина велеиздаје Цркве, вјере и народа, због чега распопа Круља треба одмах рашчинити и казнити.      

Питам се шта би о недостојним свештенику и његовим срамним, лицемјерним, издајничким и удворничким ријечима рекао мученик, пострадали бањалучки владика Платон кога су маја 1941. усташе са групом монаха и свештеника данима мучиле и бациле у Врбас? Шта би о распопу Круљу рекли мостарски свештеници и братство манастира Житомислић, кога су за један дан звјерски умориле усташе због Христа и православне вјере? Шта ли би рекли потомци жртава из Јасеновца, Пребиловаца, Јадовна, Клепаца, Шурманаца, Драксенића, Дракулића, Ливна, Корита, Ржане јаме и стотина других стратишта у којима су усташе убиле скоро милион Срба? Шта би се десило са неким јеврејским рабином, руским или јерменским свештеником ил владиком када би бранио и величао нацисте, фашисте, Турке и друге злочинце који су убијали њихове недужне сународнике???  Питам се зашто упорно ћуте Херцеговци и потомци жртава, нијемо посматрајући како недостојни свештеници бране крвнике и срамоте Цркву и наш народ?             

Ријечи распопа Круља и понашање дијела херцеговачких свештеника су плод вишегодишње политике приближавања католицима и Ватикану херцеговачког владике Григорија, који увођењем бројних новотарија настоји да направи велики искорак у напуштању традиционалног и исконског светосавског православног учења, који је вијековима укоријењен у српском народу и традицији.  

Величање Алојзија Степинца, помен усташама на Дакси и бројни други скандали и заједничке молитве са католицима и бискупима у катедралама, су јасни показатељи издаје вјере и нације од стране групе недостојних свештеника којима су сребрењаци и лични интереси важнији од вјере, народа, државе, Цркве и традиције.

Извор: Блог Небојше Вукановића