header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Да истинујемо у љубави - 1. део Штампај Е-пошта
уторак, 19 мај 2009

Владимир Димитријевић

Да истинујемо у љубави

(Православно сведочење између ревности и прелести)

Повод за овај чланак

          Звао ме је , недавно, пријатељ, честит, добар и побожан брат у Христу. Забринут је, много због онога што се у нашој Цркви дешава, и каже:

„Повуци се из ове приче, молим те. Ово је далеко дошло. Претерало се. У својој цркви примећујем и људе острашћене, који се под видом борбе за исправно служење Литургије, свађају са свештеницима – иако, рецимо, људи служе сасвим „по старом“. Ишли су у Војловицу, на онај, како на Интернету пише, „црквено-народни сабор“, и сад прете да ће се обрачунати с „новотарцима“. Једном мом познанику у свештеном чину (служи по новом) стигло је претеће писмо – прете му смрћу као „папском агенту“.

Каже мој пријатељ:

-Овако је почела и реформација на Западу. Много је било злоупотреба у Риму, од индулгенција до инквизиције и протестанти су имали добре намере, али су завршили тамо где су завршили. Протествовали су притив злоупотреба Рима, мислили да се боре за чистоту вере и – ето… А да знаш, многи се позивају на тебе, и куну у тебе, као вођу и идеолога. Повуци се, молим те – отишло је предалеко.

Схватио сам бол овог човека, и његову забринутост истинског хришћанина. Зато сам му обећао да ћу, хитно, написати текст који се бави проблемима наше Цркве, али са молбом, са преклињањем да чувамо мир у души својој и љубав према свима.

Историја Цркве није историја државе и државног насиља.

Господ наш Исус Христос је забранио Св. Петру да Га оружјем брани (Мт. 26,51-52), наглашавајући пред Петром да Царство Његово није од овога света. Зато је прича о претећим писмима онима који другачије мисле, па чак и наопако раде, бременита најстрашнијим могућим опасностима.

Обратимо се Светом Јовану Златоусту, Учитељу Цркве Божје, који је о рату против јеретика говорио следеће: „Ја и кад рат будем водио против јеретика, нећу ратовати с људима, већ ћу одстрањивати заблуду и чистити од трулежи. Мој је обичај трпети прогоне, а не прогањати, трпети муке, а не мучити. Тако је и Христос побеђивао, не разапињући друге, већ разапевши Себе“.

Додавао је: „Не треба мрзети (неверне), већ бити милосрдан (према њима), јер ако будеш мрзео, како ћеш онда са успехом обратити онога који се налази у заблуди? Како ћеш се молити за невернога?“ Такође, његова реч је била одлучна у одбрани љубави: „Да и чудеса чиниш, и да мртве васкрсаваш, никада ти се незнабошци неће тако дивити, као када те виде, да си милостив и кротак, и да имаш благо понашање. Није ни то мали успех, јер ће се многи ослободити од зла. Та ништа не може тако силно привући као љубав /…/ Тако дакле и ми поступајмо с незнабошцима – снисходљиво и са љубављу, јер је она велика учитељица, која је кадра и од заблуде одвратити и преобразити и привести хришћанству, и од камења – људе направити!“

Јер, опет по Златоустом: наш циљ није да победимо, него да придобијемо одељену браћу. Они су наша браћа, без обзира на околности у којима смо се обрели. Борити се дакле, за Истину, али не без Љубави!

У XV веку, када се у Русији појавила јерес јудејствујућих, чувени старац Јосиф Волоцки залагао се за строго кажњавање јеретика. Међутим, ученици Светог Нила Сорског сматрали су да се не сме с заборавити Нови Завет. Они су старцу Јосифу упутили следеће писмо:

Посланица старца Јосифа из његовог манастира, који се налазп на (реци) Волоци, о. Касијану, архимандриту јурјевском и о другим јеретицима, послата самодржцу руске земље, господару великом кнезу Василију Ивановичу о томе да је једно те исто - убити грешника или јеретика рукама или молитвом јер: Мојсије је рукама разбио плоче закона, пророк Илија је заклао четири стотине свештеника, Финес је пробо рођака који је блудничио са Мадијамљанком, у време цара Нерона апостол Петар је молитвом потукао Симона мага, а апостол Павле је молитвом ослепео Елиму врачара; Лав, епископ катански је епитрахиљем везао Илиодора мага и спалио га је, а није изашао из огња све док овај није изгорео; и тај исти епископ сажегао је другог мага -Исидора, у присуству грчког цара. И због ових разлога (који се тичу тога да ли је све једно да ли се грешник или јеретик убијају руком или молитвом) молимо се теби, господару, да ти својим владарским судом најзад искорениш коров опаке јереси.

Старци из Кириловог манастира, и сви заволошки старци, насупрот посланици старца Јосифа, дају супротна сведочанства из Светог писма - о томе да јеретике који се не покају и непокорни су, треба држати у заточењу, а оне који се кају и који проклињу своју јерес - Црква Божија прима раширених руку, јер Син Божији се грешних ради оваплотио, и дошао да пронађе и спасе заблуделе.

Господине старче Јосифе, то да је Мојсије рукама разбио плоче - то заиста тако и јесте. Али када је Бог хтео да уништи Израиљ који се клањао телету, Мојсије се супротставио Господу и рекао: "Господе, ако ове побијеш, мене убиј првог." И Бог није уништио Израиља Мојсија ради. Видиш ли, господине, како је љубав према грешницима и преступницима утолила гнев Божији? Исто је тако, господине, пророк Илија ревнујући о Господу Богу сведржитељу заклао четиристо свештеника Валових - јер се нису покајали. А други су се покајали, и њихово је покајање прихватио, а међу њима је био и пророк Авдија, који је био удостојен пророчког дара. А Финес је пробо оружјем свог рођака који је блудничио са Мадијамљанком, јер је тај грех захватио цели Израиљ, па му је то урачунато у заслугу.               

Али тада је још био Стари завет; а нама је владика Христос у Новом завету објавио савез љубави - да брат не осуђује брата, него да само Бог суди о гресима људи, рекавши: "Не судите, да се не би вама судило." А када су му довели жену ухваћену у прељуби, тада је премилостиви Судија рекао: "Онај ко је без греха, нека се први баци на њу каменом." А затим је сам, наклонивши главу, исписивао грехе свакога од њих, и тако је одвратио убилачку руку Јудејаца. У судњи дан свако ће од Бога примити према својим заслугама. Ако ти наређујеш да брат убије брата који је сагрешио, ускоро ће се и субота празновати, и све друго што је у Старом завету, а што је Богу мрско.

Апостол Петар разбио је молитвом Симона мага зато што се лукави злотвор у присуству цара Нерона назвао сином божијим, па је зато добио од Бога примерену казну за своју велику лаж и грех. И ти, господине старче Јосифе, сачини молитву која ће учинити да земља прогута недостојне јеретике и грешнике. Али ако Бог прима на покајање јеретика и грешника, ти нећеш бити услишен. Имамо у виду разбојника који се спасао покајањем, и цариника очишћеног милосрђем, и сећамо се да је плачућој блудници било опроштено, и да ју је Бог назвао кћерју. А апостол Павле је молитвом ослепео Елиму мага зато што је овај хтео да одврати проконзула од вере, а сам апостол је написао: "Био бих и анатемисан од Христа, што значи - проклет, само да се спасу моја браћа Израиљци." Зар не видиш, господине, да он даје душу своју да би се спасла његова заблудела браћа, а није им рекао да горе у огњу или да их земља прогута - а то су могли да добију од Бога. А Лав, господине, катански епископ везао је епитрахиљем Илиодора мага и сажегао га је, па је и другог мага, Исидора, такође сажегао молитвом пред грчким царем. А зашто ти, господине Јосифе, не искушаш своју светост? Зашто не би везао својом мантијом архимандрита Касијана, и зашто га ти не би држао свезана у огњу док не изгори? Ми би тебе, пошто изађеш из огња, сматрали за једног од она Три младића (у пећи Вавилонској, нап. В.Д.).

Схвати, господине Јосифе, да је велика разлика између Мојсија, Илије, апостола Петра и апостола Павла, а и ти си далеко до њих. Ко би од њих, господине, спознао велико Божије милосрђе, да га Он сам није показао људима, примајући грешника који се каје, исто тако и блудницу и цариника, као и оног поганог Манасију који је педесет и две године служио идолима и учинио да цео Израиљ престане да поштује законе, али је добио опроштај у тренутку свога покајања? Знаш ли, господине, колико је душа израилићанских, кривицом цара Манасије, било изгубљено током педесет и две године? Али човекољубље Божије победило је зло Манасијино: када је био заточен и окован у Вавилону, покајао се Господу, и анђео Господњи га је, сломивши бронзане окове, пренео у Јерусалим, где је проживео остатак живота у покајању. А апостол Петар је упитао Господа: "Ако брат мој греши, да ли да му опраштам седам пута на дан?" И рече Господ: "Не само седам, него му и седамдесет седам пута опрости." Таква је милост Твоја, Човекољупче! Слава неисцрпној твојој штедроти, Господе, јер Ти си истински предодређен да будеш милостив и трпељив према пороцима људским: Ти волиш праведнике, а грешницима опрашташ - сада и заувек!

Тако је било у историји Цркве. Чак и према јеретицима се не сме показивати мржња – и њима се не сме желети зло! Ово што се дешава у Србској Цркви кад је богослужење у питању свакако јесте САМОВОЉА и кршење одлука СА Сабора СПЦ, но то нико, с катедре црквене власти, није прогласио за јерес. Сведочење Истине и стајање у Истини мора нам свима бити на срцу; међутим, нико нам не даје право да заборавимо на љубав Божју, којом ће нас познати као Христове.

 

Оцењујмо пажљиво, без мржње

Криза богослужбеног поретка и послушности СА Сабору, која је снашла Србску Цркву није „равномерно“ распоређена. Негде се осећа мање, негде више. Неки је ни не осећају. У епархијама у којима се служи како је СА Сабор СПЦ благословио, људи су мирни. Онде где се тако не служи узнемирени су, али опет – како где. Негде више, негде мање. Где више знају о православном богослужењу – више су узнемирени кад се Св. Предање крши. Где не знају ништа – иду у цркву „ничтоже сумњашесја“.

Напетости расту тамо где народ моли свештенство да поштује одлуке СА Сабора о служењу Св. Литургије. Кад свештенство одбије да се повинује Сабору, народ се буни, и напрслине су све озбиљније.

У таквој ситуацију треба пазити на сваки корак, не уносећи ни у себе, ни у друге, непотребан немир.

Такође, и међу онима који не слушају Сабор СПЦ нису сви исти. Мали број њих ЗНАЈУ ШТА РАДЕ. То прво; а друго – људи могу да се уприсебе, да појме, да заузму другачији став. Сетимо се Георгија Схоларија, ученика Св. Марка Ефеског. Док се Св. Марко, после склапања Фирентинске уније борио одлучно, Георгије је „мудро“ ћутао и није се ни у шта мешао. Свети Марко га је прекоревао због неодлучности, и захтевао да се у борбу одмах укључи. Схоларије је постепено постајао свестан опасности унијатства, да би се коначно, крај самртног одра Св. Марка, заклео да ће борбу овог „атланта Православља“ водити до коначне победе. И заиста: обећање је испунио. Као патријарх цариградски, Генадије Схоларије је срушио унију до темеља.

Не треба заборавити: кризни периоди у Цркви трајали су дуго, и по 150 година (иконоборачки спорови, рецимо). Срби често хоће сад, и хоће све. А то – углавном не може. Јер, како рече Св. Николај Жички: „Богу нису потребне брзе, него трајне победе“.

Због непослушности одлукама СА Сабора Србске Цркве, нашли смо се у вртлогу узајамне нетрпељивости, па чак и мржње. А, ево, Св. Силуан Атонски нам каже да без љубави према непријатељима (а камоли према сабраћи хришћанима) нико неће видети Господа! Подсетимо се речи његових:

Jа сам стар човек и близу сам смрти, и пишем истину народа ради. Дух Христов који ми је дао Господ, жели да се сви људи спасу, да сви упознају Бога. Ја сам велики грешник, но ја сам видио неизмјерну љубав и милост Божију на себи. Још од малена научио сам да се молим за оне који би ме увредили. Али, иако сам волио да се молим, нијесам могао да избјегнем да не гријешим. Али се Господ није опомињао мојих грехова, већ ми је дао да волим људе, те душа моја жели да се сви људи спасу и буду у Царству Небеском и виде славу Господњу и наслађују се љубављу његовом. По себи судим: када је Господ мене тако заволео, значи, Он и све остале грешнике воли као и мене...

Господе, дај да једино Тебе љубим! Ти си ме створио, ти си ме светим Крштењем просветлио, Ти ми опрашташ грехе и дајеш да се причешћујем пречистим Твојим Тијелом и Крвљу, Господе, дај нам покајање и смерност Твоју свету!...

Господ је дошао на земљу да би нас узнио онамо где пребива Он, Његова пречиста Мајка, Која му је на земљи послужила за наше спасење, где пребивају његови ученици и следбеници... Тамо ће бити прослављени сви они који су победили себе, који су се молили за све људе и саосећали са сваким човеком, јер су у себи имали љубав Христову, а љубав не може поднети да иједна душа пропадне....

Тамо жели да се усели душа човекова. Али у Царство Божије не може ући ништа нечисто. У њега се улази скрушена духа кроз велика страдања и многе сузе...

Господе, знам да волиш људе, али многи не осећају љубав Твоју, него лутају по свету, а мисли су њихове као облаци које ветар гони на све стране. Људи су заборавили Тебе, Творца Свога. Траже за себе слободу, а не знају да си Ти милостив и да волиш грешника који се каје и дајеш му благодат своју... Има богатих и силних који би дали много да виде Господа и Његову Пресвету Мајку, али Бог открива Себе не богатству но - смерној души! И шта ће нам новац? Вели Свети Спиридон је змију претворио у злато. Нама ништа није потребно осим Господа? У ЊЕМУ ЈЕ ПУНОЋА ЖИВОТА. Ако нам Господ није дао да разумемо како је премудро створен свет, онда то и није тако важно за нас. Разумом се не може све појмити. Али Сам тај Творац неба и земља и свега што постоји даје нам да познамо Њега Духом Светим!

Али, онај ко не воли своје непријатеље, тај не зна Бога и сладост Духа Светог, јер нас Дух Свети учи да волимо непријатеље и да будемо милостиви према њима као према рођеној деци! Има људи који желе својим непријатељима или непријатељима Цркве пропаст и вечне муке тако мисле они који се нису научили љубави Божијој од Духа Светога, јер они који се јесу научили -проливају сузе за читав свет. Велиш да је он зао и да треба да гори у адском огњу?! Али, питам ја тебе: ако би Бог теби дао место у рају и ти из раја посматрао тог другог коме желиш страдања и муке, зар га не би пожалио, макар он и био непријатељ Цркве?! Или је, можда, срце твоје од камеиа?! Али, знај да у рају камење није потребно. Тамо су потребни смерност и љубав Христова која жали свакога!

Ко не воли непријатеље, нема у себи благодати Божије. Милостиви Господе, научи нас да се са сузама молимо за њих! О Господе, излиј Духа Светог на земљу да би те сви људи познали и научили се љубави Твојој! Господе, Ти који си се молио за непријатеље, научи нас Духом Светим да волимо оне који нас мрзе! Господе, заповедио си нам да волимо непријатеље, али нама који смо грешни то није могућно, ако благодат Твоја није са нама! Господе, излиј на земљу своју благодат, дај свим људима да разумеју Твоју љубав и увиде да нас волиш као мати и више него мати! Јер, она може и да заборави своје дете, док Ти никад не заборављаш човека. А ЉУБАВ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВЉА!

Милостиви Господе, обиљем милости Своје спаси нас све!

Нашој Православној Цркви дато је да Духом Светим разуме тајне Божије и њена се моћ крије у светлости њене мисли и њеноме христоликом трпљењу! Благодат је научила православну душу да се чврсто држи Господа и Његове Пречисте Мајке и радује се наш дух, сагледајући Бога Којег је познао...

Господ нас неисказано воли. Ова љубав се може осјетити само кроз веру, разумом то није могућно.

Људи се, пак, препиру око вере и никада краја тим препиркама. Уствари, нема потребе да се препиремо! Треба се само молити Богу и Мајци Божијој и Господ ће нас све просветлити и убрзо ће нас просветлити. Многи су проучили све вере, али ипак до праве вере нису дошли. Ко смерно моли Бога да га просветли, томе ће Госод дати да осети колико је велика Божија љубав. Горди људи мисле да ће све постићи умом али им Бог то неће допустити... Поносита душа која се није предала Божијој вољи не може да схвати суштину ствари, она само прелази с једне мисли на другу и тако се никада не моли чистим умом и не прославља величанство Божије.

Добар човјек мисли: свако ко се удаљи од истине, пропашће и зато га жалим. Они који су Духом Светим научени љубави читавог свог живота тугују за људима који ће бити осуђени и много суза проливају за народ и благодат Божија им даје да воле непријатеље. Ако немаш љубави у себи, бар се уздржи да их осуђујеш и клевећеш... Ко им се руга или их куне, јасно је да у њему живи зао дух и после смрти ићи ће тамо гдје су зли дуси. Нека Господ сваку душу сачува од те невоље!

Пазимо се, браћо хришћани!

Највише самих себе!

Јер, опасно је градити сопствену духовност само на основу тога што смо ПРОТИВ (јереси,  „новотарија“, овога или онога.) Ми нисмо против, него ЗА – за Христа и Правду Његову. Наше ЗА увек мора бити јаче од нашег ПРОТИВ, јер ЗА је плод љубави. Православни хришћанин није свађалица, није убојица: он је човек мира и љубави.

Још док сам био у Београду на студијама (1989 – 1994.), учествујући у раду Мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, уочавао сам да у Цркву каткад долазе људи који мисле да се православност састоји у „антипротивности“, у непрестаном тражењу повода за борбу са овим или оним изазовом – пре свега, екуменизмом, али и другим „зверима“ (моралним падовима других хришћана, рецимо.) Нажалост, разговор с тим људима, који се кретао ка томе да им докаже да је молитвени живот у  светотајинској благодати Цркве на првом, а све остало на другом , трећем, итд. месту („Ако стекнеш унутрашњи мир, хиљаде људи око тебе ће се спасти, говорио је Свети Серафим Саровски) није их много уверавао. Често би посумњали у онога ко им то говори (рецимо, свештеника попут оца Љубе Петровића) да је  „слаб“ и „млак у вери“, и одлазили би да траже неког другог, ко ће их разумети и одмах поћи у „бој“ против „јудео - масонерије“ и Новог светског поретка, који нас разарају.

Било би лепо кад би све могло да се сведе на „јудео - масонерију“ и Нови светски поредак. А не може.

Зашто?

Зато што овај беспоредак у Цркви од Истока (од новокалендарства, преко екуменизма, до литургијске реформе) није плод само спољњих утицаја. Напротив! Он долази изнутра, из срца Цркве. Сведоци Истине су изгубили живи додир са Светим Предањем, свели се само на чување спољашњих форми молитве и богослужења, на чување спољњих правила понашања и – ето! Свештеник Јован Журавски чудотворац и духовни син Св. Јована Кронштатског, у књизи „Тајна Царства Божијег“, јасно је рекао зашто нам се ово дешава – остали смо без молитве Исусове. Ево мудрог старца:

„'Крхотине' Апостолске за нас су Списи Отаца и њихов спасоносни плач. На тим 'остацима' ћемо се и спасавати и улазити у Ново Битије, духовно, разумно. Јер старо битије – вештаствено, телесно – пропада, руши се. Оно и јесте 'песак' за који је Спаситељ рекао да неће опстати кућа, зидана на песку (Мт. 7, 26-27). Неће опстати ни било  која душа која себе гради на 'песку' земаљских похота, на песку спољашње побожности - и она ће се разрушити. Списи Отаца и покајни плач пред Богом је тај једини спасоносни темељ, као на темељу, може опстати дом душе и одолети разорењу.

Живог, благодатног руководства за нас је нестало, оно је ишчезло. Па и спасоносне књиге ишчезавају, по утврђеном плану, систематски. Живо руководство се налазило у монаштву, међу искусним трудбеницима 'умнога делања'. Али само монаштво је осиротело изнутра, посвуда, осиротело у 'умном делању', изгубило Тајну Новога Битија. Осиромашење се збило давно. И неприметно је прошло.

Још у 14. веку преподобни Григорије Синаит се жалио да је прошао сву гору Атонску и да је међу хиљадама инока нашао само три сасуда благодати који су имали извесно поимање 'умнога делања' (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300). А наш благословени светитељ Игнатије Брјанчанинов је пре сто година писао да су они сада тако ретки, да се поуздано може рећи - нема их'.

'И за нарочиту милост Божју се сматра ако неко, измучивши се и душом и телом у монашком живљењу, на крају тог живљења неочекивано нађе, негде у некој забити, сасуд који је изабрао нелицемерни Бог, понижен у очима људи, а Богом преузнесени. Тако је Зосима у безљудној зајорданској пустињи нашао, сасвим неочекивано, велику Марију. Због таквог коначног осиротења у духоносним наставницима, Отачке књиге су једини извор коме се гладна и жедна душа може окренути да би стекла суштински 'неопоходна познања у духовном подвигу' (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300).

Манастири - ти чувари 'умне светлости' разрушени су, зато што је само монаштво срушило темеље манастира - запустило је, оставило 'умно делање'. Напуштање 'умног делања' и увећање манастира у последњим временима, привезаност ка спољашњем поретку и раскоши, стицањем спољашњег богатства и славе - било је тежак грех и дрско нарушавање монашких завета. Дуготрпење Божје није отрпело оне који су погазили завете и предало их је страшном Суду: манастири су разрушени и монаштво је разорено.

Призвање монаштва није се састојало само у томе да се носи црна одећа одрицања, а да се живи световно, мада одвојено од света, у манастирима. Путем таквог, спољашњег, унакаженог монаштва, многи су ишли, не схватајући умни, скривени смисао истинског Божјег иноштва.

Они који су волели световни живот под монашком одећом били су спољашњи монаси. Такво спољашње монаштво није имало благослов од Господа Бога.

Нови Адам, Богочовек, Господ - Спаситељ, био је Родоначелник Новог, другачијег човечанства, и монаштво је било призвано да буде носилац тог иног, Новог Богочовештва. За то му је био указан благодатно - делатни 'умни пут' - одрешење умне душе од мислене одежде овога света: од помисли, маштарија и похота плоти и удаљавање у монашку обитељ - у другачије живљење, удаљавање у ини живот - невештаствени, духовни, Ангелски, и живот УМНИ.

Са губитком овог 'умног живљења' монаштво је пред Богом изгубило право на постојање. Умно живљење је било корен духовног постојања монаштва, било је његова душа. Када је корење посечено, и дрво монаштва је увело, умрло. Са губитком унутарњег, није се дуго одржало ни спољашње - разлетело се, као прах који развејава ветар.

Та катастрофа, која је погодила монаштво, могла се видети већ поодавно, али је нису видели сви, него само неки, духовно прогледали монаси. Јасно ју је видео благодатни Светитељ Игнатије, који је још у своје време писао овакве речи: 'Монаштво и у Русији и свуда одживљава рок који му је дат. Савремено монаштво је изгубило правилан појам о умном делању. А без умног делања монаштво је тело без душе. Зато ни не очекујем обнову монаштва' (Л. Соколов: Свети Игнатије Брјанчанинов, део први, стр. 312).

Сада смо и ми видели испуњење тих Богом надахнутих страшних речи пророчанских. Манастири, као темељ православне Русије, завршили су своје; а са њима и монаштво, као темељ и душа православног хришћанства, такође је окончано: доживело је свој век и ишчезло. Кад је нестало у монаштву 'умног делања', нестало је и самога монаштва, које је Богом било призвано на ово свештено делање. А са ишчезавањем монаштва, као живог носиоца духовног постојања човечанства, у хришћанском свету су се пројавила страшна знамења краја света, знамења његове неизбежне катастрофе, његовог коначног распада, разлагања. Јер је монаштво била она 'со' која га је чувала од коначног трулења. Кад је сама 'со' изгубила снагу - свету је дошао крај.

'Спаси ме, Господе, јер нестаде светих' (Пс. 11.2). Човеков свет је духовно осиротео, остарио, више не може да дарује оне који би сместили и носили у себи ту тајну. А тајна света је тајна хришћанства, тајна Христова. Свет је постојао због ове Тајне. Кад ишчезну носиоци ове Тајне ишчезнуће и сам свет. Носиоци ове Тајне су били свети монаси. Монаштво је држало и свет.

Када је свет људи духовно осиромашио, овештаствио се, дух се људски коначно претворио у плот, у материју и више не може да даде духовног материјала који је погодан за постојање умно, невештаствено, Божанствено - даљи опстанак материјалног, телесног света нема смисла, њему мора доћи крај.

Јер материјал - људска и материјална средина - човечанство - постоји само ради развијања духа човековог, постоји до момента његовог коначног самоопределења за добро или за зло, за светлу духовност или тамну, плотску материјализацију.

Ако је сам дух за себе изабрао тамно, плотско, материјално овештаствљење и коначно се окренуо на страну истог - самим тим он се и определио. Тиме је он у себи умртвио могућност светлог духовног постојања, умртвио је у себи могућност благодатног развоја светле бесмртности у области необухвативе Вечности.

Дух, који се претворио у плот, у материју - пао је под власт незаобилазног закона материје: закона распадања, трулења, смрти.

Ишчезавање монаштва, као духовног постојања човечанства, и свеопшта мржња према њему и према хришћанству карактеристичне су и најсуштаственији, неоповргниви знаци краја материјалног света и материјализованог духа. Мржња према хришћанству је веома изражајно знамење духовне опустошености мрзитеља, коначног пада духа у плот, у материјално, у похотљиво - плотско постојање. И мржња према монаштву је карактеристично знамење унутарњег распада духовне личности, свеокупне њене посветовњачености, њеног коначног краја. То је суштинско сведочанство о обезбоженој души/.../ Ко не схвата монаштво, тај не схвата ни хришћанство. Ко мрзи монаштво, тај мрзи и хришћанство, тај мрзи и Господа Христа, макар и веровао у Њега. Таква вера није спасоносна: она није вера Отаца, она није православна. То је вера јеретичка, секташка, антихришћанска.

И у последња времена сав свет, и безбожни, и такозвани 'духовни', захваћен је том вером, испуњен је духом мржње према монаштву. Непомирива, смртна мржња према монаштву сјединила је, сродила та два дијаметрално супротна света: светољубље, антихришћанство које се хришћанством назива, сјединило се са безбожјем и богоборством.

Светољупци су - скривени, унутарњи непријатељи хришћанства, који својим гордим, телољубним живљењем поричу Божје постојање. Зато су се они у јединству са безбожјем сјединили у мржњи према самој души хришћанства - монаштву, и тиме показали своју коначну и непомириву мржњу према Христу, пројављујући своју припадност духу антихриста. А дух антихриста је дух злобни: он је телесан, земаљски, вештаствен, ограничен, и зато је погибељан јер гази свете заповести Господа Христа и мрзи живе носиоце ових животворних заповести Живога Бога. У том духу је скривена тајна краја или, да се изразимо језиком Еванђеља, тајна жетве, на коју је у причи указао Спаситељ.

Мржња према монаштву је од свих знамења најстрашније знамење коначно уобличеног богоодступништва, 'тајна безакоња', прикривене мантијом побожности. То је знамење краја хришћанства, краја земље.

Како год да је чудно, у историјском кретању носилац те мржње према монаштву, па према томе и према хришћанству, било је свештенство, предстојатељи Престола. Савремено свештенство и свет и сада гледају на монаштво као на свог најљућег непријатеља, и односе се према њему са смртном мржњом.

Мржња незнавеног, непросветљеног, паганског света и мржња богоодступничког дела свештентства према монаштву није случајна. Она има своју историју од најстаријих времена Цркве Христове. Аријанство, несторијанство, иконоломство и друге јереси које су потресале Цркву веома су снажно на себи осетиле духовну силу монаштва. Зато га и мрзе, зато и желе да оно буде уништено.

Мржња према монаштву која се пројавила у наше време (а још је сви нису уочили) јесте тајанствени знамен коначно завршеног богоодступништва и неоповргниво сведочи да је за хришћанство и за монаштво, као носиоца Христове тајне - наступила Гетсиманска ноћ: Јуда руководи незнавеном и злом масом, ученик Христов је заштитник богоубиства. Ова Еванђељска слика је страшно знамење, грозно пророчанство о нашим данима. И то не треба заборављати.

Ова ужасна слика знамења пројавила се и у изражајном и силном уједињавању безбожништва са богоодступништвом; у томе је скривена тајна краја, или, еванђељским језиком речено, тајна жетве, коју је предсказао причом сам Спаситељ, рекавши:

'У вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу Моју' (Мт. 13, 30).

То свеопште уједињење и световних и 'духовних' у мржњи према монаштву - као према суштини хришћанства - њихова свеопшта жеђ да униште и те невине остатке монаштва који су опстали после разарања манастира - и јесте тајанствено 'свезивање кукоља у снопље' пред крај, уочи огња. Невидива рука Ангела спрема их за огањ. Ујединило се оно што је туђе хришћанству. Ујединило се 'тело и крв', туђа духовном постојању, туђа Царству Божијем - и то мора бити спаљено на Суду Божјем. А ако се погледа на њихов телољубачки и без икаквог страхопоштовања живот, скривен мантијом, они су већ и сада сажежене савести. Пре вечнога огња они су већ горели у пакленом огњу неугасивих страсти похлепе, телољубља и узајамне мржње.

Видевши ову пророчанску тајну, остатак хришћана треба да подигне главе своје, да их подигне увис, да узвиси ум према Вишњем, да усили 'умно делање', да се ухвати за унутрашње - за пажњу према помислима, за ово невештаствено делање Светих Отаца, које нас једино и може одвести од живљења материјалног, плотског, пропадивог, и на овом путу их руководити Божанственим Писмима. Само тиме се може спасити 'умна личност хришћанска' од коначне и неминовне пропасти. Јер живог руковођења нема; духоносних отаца и благодатних стараца који би нам непогрешиво указали на пут спасења, сада је нестало. Зато се и морамо ухватити за Списе Отаца, као за спасоносни 'комад' Апостолске Лађе, и спасавати се тим 'комадом' и покајничким молитвеним плачем.

Пут нам је указан: од спољашњег ка унутрашњем: пажњи према помислима и непрестаној молитви.

Ко је унутра - на правилном је путу. Јер је само унутрашњи живот истински хришћански живот. Тако сведоче сви Свети Оци, каже отац Јован Журавски.

Зато се модернизам и екуменизам не могу победити споља, ма колико бисмо то желели. Не вреди ићи од храма до храма и „дизати буне“, верујући да ћемо се спасти само зато што нисмо као модернисти. Тело Христово мора бити здраво – Духом Светим, стицањем благодати! – а не може се претворити у идеологију, макар и „најчистије ревновање“.

Ко се данас бори за Истину, треба ово да има у виду; духовни живот је најважнији, а све остало проистиче из духовног живота.

Зато познати руски хришћански мислилац, Татјана Горичева, упозорава православне хришћане да се не „пецају“ на сваку провокацију модерниста – обновљенаца, и да се против лажи боре на много дубљем плану („Црква од Истока и хришћанство без Христа“, стр. 370-373):

„Заиста, општеприхваћен на Западу је данас постао либерални поглед на хришћанство, и нарочито је овакав поглед раширен код протестаната. Али свеједно треба знати да модернизам има другу суштину, он је феномен апсолутно туђ било којој хришћанској традицији. Може се упоредити са сидом. У прво време овај вирус се претвара да је 'наш', постепено нагриза црквени организам изнутра, а пред крај доводи до потпуног губитка духовног имунитета од било које теорије и новина.

Треба бити свестан тога да се испод либералних парола крије сасвим нарочит противник - псеудохришћански секуларни модел, апостасијска пародија на Цркву и учење, а дакле и тактика супротстављања овом противнику треба онолико да се разликује од уобичајене, колико се позициона супротстављеност двеју регуларних армија разликује од борбе с герилцима.

Када изједначујемо с модернизмом неки од познатих до сада богословских система, то значи да смо веома далеко од разумевања његове праве природе. Овде је све далеко озбиљније: модернизам је псеудосистем, лажни поглед на свет који ствара моћни секуларни дух савременог доба. Секуларизација свести се у томе и састоји да у глави човека може истовремено да присуствује маса апсолутно неспојивих појмова, и политика унесена унутар црквене ограде служи као моћан катализатор секуларних процеса, као она хранљива средина у којој се посветовњачење свести верујућих одвија нарочито брзо. Тако да је основни парадокс савремене ситуације у Руском Православљу у томе што обе зараћене стране, тежећи, рекло би се, потпуно различитим  циљевима, у ствари, наводе на исту воденицу, сложно постижући исти резултат: у Руској Цркви се постепено ствара нова заједница - посебан слој људи, тако рећи, 'лумпен-верујућих', који се баве не толико спасењем својих душа колико скупљањем туђих мишљења и чињеница. У црквену средину се насилно уносе туђе јој политичке идеје, верујуће вештачки тренирају да мисле у категоријама које су далеке од њиховог реалног живота.

Не треба објашњавати коме иде на руку овакав сценарио развоја догађаја и какав ће крајњи резултат имати овај 'политичко-васпитни рад'. Како у социјалном, тако и у духовном смислу лумпени су увек били носиоци најкоњуктурнијих, кратковидих идеја, ослонац свега револуционарног. По мом мишљењу, најопаснија ствар која се догађа у нашој Цркви данас - нису роварења екумениста, ни чак протестантски поредак који уводи у своје парохије шачица експериментатора, већ постепено слабљење вере међу обичним верницима, усељење у људска срца световних погледа, световног духа. Ако се ова 'пузећа' секуларна револуција догоди у Русији, либерализацију Православља ништа више не може да омете.

Детаљно, прежвакавање екуменистичке и обновљенске теме има још једну жалосну последицу. Ни сами то не желећи ми рађамо и разносимо по свету саблазни. Сетимо се: препричавање детаља греха Свети Оци су увек строго забрањивали, чак и на исповести. Зашто? Зато што се у души увек налазе струне које симпатишу грех и дрхте при његовом помињању. Ту се ништа не може, такво је наше немоћно биће!

Шта можемо с тим у вези да кажемо о обновљенству и екуменизму? Тешко је наћи заразу у духовном погледу опаснију за савременог малограђанина. Шта привлачи људе у либерализму? Либерализам је хуман. Он жели да измени Цркву тако да било ко може слободно да уђе у њу, ништа код себе не мењајући. Да уђе - а да то чак ни не примети. Па то је веома привлачно; наћи се међу 'изабраницима Божјим' и онима који живе 'духовни живот' (не као сви остали) без икаквих унутрашњих ломова, без умирања старог човека и рађања новог, без мука савести која се тек буди. Тако да се у основи обновљенства и екуменизма без муке открива управо маловерје, гордост и сластољубље, а то су тако јаке и заразне страсти да неће бити чудно ако под њиховим утицајем саблазни и недоумице настану чак и у оним душама у којима их раније није било.

Замислите, на пример, антирекламу порнографије која је ради боље убедљивости обилно зачињена очигледним помагалима - обрасцима порно- продукције. Какав ће утисак оставити на души ова 'критика'? Одговор је очигледан. Иста ситуација је и са црквеним либерализмом.  Разоткривати све тајне екуменистичке и обновљенашке кухиње - у духовном погледу је веома сумњив задатак. Ипак се ми стално изнова пецамо на ову удицу, износећи пред општи суд оне ствари и суђења којима, према речи апостола Павла, не треба чак ни име изговарати међу хришћанима.

До бола ми је криво да видим реакцију поборника 'чистоте Православља' на најновију глупост неког либерала. Ствара се утисак да су се ови последњи у потпуности сродили с улогом булеварских шоумена и дефинитивно решили да делују на противника - стварају око себе скандале и делују на нерве својих противника, осећајући због тога злурадо задовољство. А традиционалисти, авај, за сада не налазе ништа боље, него да подижу бачену рукавицу и, пружајући право избора оружја својим опонентима, некако тромо и унапред осуђено иду за њима на место новог двобоја. Ако сутра или прекосутра две-три познате по својим лудоријама персоне, за шољом чаја, одлуче да сазову некакав 'Сверуски сабор либералног свештенства и монаштва', конзервативци ће овом приватном подухвату посветити толико пажње да ће га претворити у прави огромни и значајни догађај.

Поновићу се још једном, неопходност контрааргументације и рада на разјашњавању проблема екуменизма и обновљенства данас се не може одрицати. Треба да постоји црквена штампа, треба да постоје међуконфесионални контакти, треба да буде савремена по облику православна проповед. Ствар је у нечем другом. Ми објављујемо свети рат за предање, а при том изгледа стално мешамо места ствари: нисмо ми потребни предању, већ је оно нама потребно. Нисмо ми позвани да чувамо Православље, већ Православље нас. Да би православно Предање остало живо, за њега се треба борити не на спољашњи начин - треба се једноставно учити живети њиме.

Сетимо се ситуације с обновљенством двадесетих година. Црква у максимално тешком стању. Бољшевичка гоњења, унутрашњи раскол. Чини се да нема никаквих могућности за промену стања, за дејства против самозване Више Црквене управе. Не само да уз помоћ средстава јавног информисања није могуће известити вернике ни о чему - општење с Патријархом и између архијереја не постоји. Сваки покушај повезивања с епархијама власти пресецају. Обновљенцима полазе за руком, чини се, махинације и афере без преседана. Али погледајте, какво чудо! Заостали, неписмени, апсолутно необавештени 'о суштини момента' црквени народ у најодлучнијем тренутку одбија да иде за расколницима! Људи осећају подвалу. Осећају је у духу, јер срце научено на стајање у истини разликује оно што ум није у стању да разликује. А како би било некима од данашњих православних, чија су уверења као некакав 'дајџест' сложена 'из материјала штампе', да се нађу у оваквим условима? Може ли да послужи тај вербални отпад за поуздани темељ оне дубоке и искрене вере, чију ћемо чврстину можда морати да проверимо већ у блиској будућности? Да ли ћемо моћи да препознамо у будућности духовне саблазни, ако смо сакупљали углавном политички капитал?

У то да све најважније у Цркви не зависи од политичких интрига и борби можемо се уверити и из примера последњих година. Буквално нам се пред  очима догодило право чудо - Православље у Русији није се једноставно препородило, оно се препородило управо у предањским, древним облицима – с непромењеном богослужбеном праксом, с прилично оштрим односом према екуменизму, са чврстим светоотачким темељом, с постепеним успостављањем нормалног парохијског живота. Све ово може да изгледа као да се подразумева, али у стварности то није тако. Руску Цркву је 'тресла грозница' од краја XIX века; затим је наступио обновљенски раскол, противречни односи с емиграцијом и физичко гушење од стране власти сваког идејног разилажења у границама Русије; најзад, период од педесетих до осамдесетих година - такође је период веома противречних процеса у односима са државом и унутар саме Цркве. Све рационалне (политичке) претпоставке су пре гледале на ситуацију тако као да ће Руско Православље, препородивши се, бити далеко либералније него што га видимо данас. Али све се друкчије одиграло! Без дебата, разобличавања, без икакве агитације већина новообраћеника, које нико није политички усмеравао, утврдила се управо на светопредањској позицији, победили су управо традиционални погледи! Црква се веома разгранала - не десетине, већ стотине нових парохија у целој земљи с младим пастирима на челу. Овакав развој је у потпуности могао да се одвија друкчије, да се надахњује другим, 'прогресивнијим' паролама и идејама. И још, на фону Горбачовљеве 'перестројке' - појаве више него либералне у својој суштини - модернистичка варијанта развоја би изгледала логичнија. Постсовјетско друштво се све ове године кретало у апсолутно супротном правцу - путем 'хуманизма и прогреса' - и ова лавина је била тако моћна да је могла једноставно да прегази свако испољавање конзервативног мишљења у Русији.

Како се то догодило да је већина нас упркос 'прогресу' претпоставила конзервативну православну позицију? Кад покушавам да размишљам о овоме, не налазим никаква друга објашњења осим мистичних. На овом примеру постаје очигледна она граница у тајанственом црквеном организму која дели у њему све политичко од промисли Божје. Ово је област где је јача и делотворнија од било којих политичких аргумената крв стотина хиљада мученика од чијег подвига нас дели танак временски слој од свега два-три поколења. Мучеништво није ни либерално, ни прогресивно. Оно је увек радикално и традиционално, оно је само највиши израз привржености хришћанској традицији. Ми смо се поново родили на крви деда и прадеда, и у Русији једноставно нема других духовних коренова, осим ових невидљивих крвних веза. Овде никада није било оног анонимног, аморфног хришћанства које нам доносе прекоморски ветрови. Овде је чак и сам ваздух прожет страдањем и... празником. Да, да, празником, јер празник је могућ само онде где је жива патња. Стога је за Запад, чак и за религиозни Запад доживљај празника постао ствар потпуно недоступна, док у Русији људи у храму срећући се говоре једно другом: 'Срећан празник!' - и та једноставна и лепа честитка служи овде као основа много чему.

Управо су празничност и драматизам Православља оне две велике стихије које привлаче човека у Цркву, чине његов религиозни живот, његов рад на себи, његове патње - осмишљенима. И како је жалосно када у реалном животу православна проповед и православна веронауча беседа нису у складу с тим опредељењем које потврђује и преображава живот! Морам да признам: ми често не само да не откривамо пред људима дубине ове драме и ове радости, већ чак поступамо на супротан начин - застрашујемо. Вероватно се тако чини с рачуницом да ће човек, уплашивши се упозорења: 'не иди у мормоне, не иди у баптисте, не иди у католике, не иди у обновљенце', да стане на месту, а онда, због осећања безизлазности дође у православни храм. Али може ли се из овакве проповеди извући нешто позитивно? Хоће ли човеку поћи за руком да склопи некакву слику о суштини самог Православља? Хоће ли православна вера постати његово искрено убеђење? Мало је вероватно.“

 

О Божјем допуштењу, непријатељима Цркве и стању Срба данас

Када се у Цркви и држави дешавају сукоби и невоље, не сме се заборавити да се све то збива по Божијем допуштењу. Узети правду у своје руке, а заборавити Бога – грех је, и то не мали.

Сетимо се шта каже Свети Атанасије Синаит, патријарх александријски, у свом делу „О недостојним властодршцима“ („Св. кнез Лазар“, 2/1993.):

Бог у Свом Закону каже: 'Даћу вам пастире по у вашем' (Јер.3,1). Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни части коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други пак властодршци, који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. Ево неколико поучних примера:

Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу неки монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: 'Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?' Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијег одговора: 'Зато што нисам могао да нађем другог горег од овог.'

Постојао је у Тиваидској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схиму, али са својим безакоњима није престајао. Догодило се да је у то време умро епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: 'Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.' Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавно Ангео Божији и рекао: 'Што се гордиш несрећниче, Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није заслужио.'

Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божији Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.

Дакле, не сме се заборавити – шта год се збива, збива се по Божјем Промислу, и рука људска нема моћи да, без Божје милости, чини било шта. Зато је искрена молитва најјаче оружје у борби за победу правде Божје.

Уосталом, Господ је, из само њему знаних разлога, понекад допуштао чак и да највећи зликовци и гонитељи Цркве умру мирно. Ево биографије Јевгенија Тучкова, чувеног црквомрсца, који је крив за смрт ко зна колико стотина хиљада православних људи (Јеромонах Дамаскин Орловски: Књига страдања и утехе, Образ светачки, Београд, 2003, стр.220-223):

Јевгениј Александрович Тучков је током 15 година играо значајну улогу у црквено) историји. Он је разрадио многе планове за уништење Православне Цркве који су се спроводили током 20-их и 30-их година. Бољшевици су га поставили у ту сврху на кључно место. Онје истовремено предводио у ГПУ тајно одељење за уништење Цркве и улазио је у комисију за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе при ЦК СКП(б).

Тучков се родио 1892. године у Владимирској губернији у селу Тељаково. Године 1903. завршио је четири разреда сеоске школе. Године 1905. почео је као дечак да ради у посластичарници. Од 1911. до 1915. године радио је као писар у радионици коже и обуће у граду Шуји. Затим је три године био писар код позадинских војних команданата. После револуције 1917. године ступио је у партију бољшевика. Године 1918. ступио је у губернијску Ванредну Комисију Иваново-Вознесенска као шеф правног одељења. Године 1919. нашао се у Уфи као организатор одреда за посебне намене. Био је постављен на дужност шефа тајног одељења губернијске ЧК. У пролеће 1922. године прешао је у Москву и ту постао заменик, а затим и начелник 6. тајног одељења ОГПУ и истовремено секретар комисије за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе, у којем својству је био све време постојања те комисије. Од 1922-1923. године ОГПУ је извршио по Русији огроман број репресивних радњи, повезаних са одузимањем црквених драгоцености. Тих година је било изведено, независно од одузимања, мноштво операција које су имале за циљ уништење Цркве. Осим ретких изузетака, готово сви епископи су били скинути са својих катедара, протерани и затворени у концентрационе логоре. Исту судбину су доживели и истакнути свештенослужитељи и мирјани. За заслуге у спровођењу репресија Тучков је 1923. године био награђен пиштољем 'маузер'.

Током свих последњих година живота патријарха Тихона Тучков је скупљао од обавештајаца податке о патријарху блиским људима, немилосрдно прогањајући све оне који су пружали патријарху помоћ у свакодневном раду у управљању Црквом. Подаци које је сакупљао Тучков често се нису одликовали великом веродостојношћу. На пример, у септембру 1924. годнне Тучков је сачинио списак на којем су се нашли свештенство и мирјани који су наводно били посебно блиски патријарху Тихону и упорно га наговарали да не пусти у црквену управу Красњицког. Подаци су међутим били толико далеко од веродостојности, да се Тучков ни сам није усуђивао да спроведе оптужене чак ни кроз Посебно веће ОГПУ. А подаци су били овакви: 'Лично се познаје са Тихоном и има утицај на њега, што је користио у помирењу Тихона с Красњицким, трудећи се да га не пусти', 'има утицај на тихоновце', 'веома често бива код Тихона', 'лично познат Тихону', 'одан Тихону' итд. Списак са 30 имена био је предат мимо свих судских и вансудских инстанци криминалном одељењу ОГПУ, чија ударна група је све похапсила и одмах протерала - неког у Сибир, неког у Турухански крај. Након месец-два дана рођаци ухапшених, запрепашћени овако нагло извршеним хапшењима и протеривањима, почели су да истражују случајеве и да се жале. При томе се испоставило да су у спискове активних црквених људи доспели и неверници. Тужилаштво је захтевало преиспитивање. Али ОГПУ је у то време управо бранио безграничност својих права, чврсто је остајао при своме и пристајао само на ублажавање пресуда, дозволивши прогнаницима да се преселе из забачене тајге у најближи срески град истог Туруханског краја.

За хапшење и 'случај' митрополита Петра, стварање смутње повезане с митрополитом Агатангелом Преображенским, коначно осниваље расколничке скупине архиепископа Григорија Јацковског и објављивање 'Декларације' митрополита Сергија Страгородског, Тучков је 1927. године био награђен дипломом и златним часовником. Године 1928. одлучио је да добије високо образовање и уписао се на прву годину Московског државног универзитета. После прве године Тучков је напустио универзитет. Од 1929. до 1931. године Тучков се активно бавио састављањем оперативних и истражних поступака по целој Русији, чији резултат су била стрељања многих свештенослужитеља и мирјана. Године 1931, начелник тајног политичког одељења ОГПУ Агранов упутио је СЦИК молбу да Тучкова награди за његов рад, посвећен уништењу Цркве. Карактеришући свог потчињеног, Агранов је писао: 'Под руководством друга Тучкова и уз његово непосредно учешће извршен је огроман рад на расколу православне цркве (на обновљенаше, тихоновце и читав низ других). У том раду он је постигао сјајне успехе.

Уз његово непосредно учешће обављен је 1921. године рад на одузимању црквених драгоцености у корист гладних.

Од 1923. до 1925. године он је одржао два црквена сабора (свесавезни сабори црквених лица) на којима је био свргнут патријарх Тихон и донесена одлука о укидању манастира, култа моштију као и о лојалном односу цркве према совјетској власти.

Низ година друг Тучков је обављао озбиљан посао на расколу заграничне православне руске цркве.

Сјајно је обавио посао у вези с неуспехом крсташког похода против СССР који је објавио римски папа 1930. године.

Захваљујући енергичном раду друга Тучкова била је откривена и ликвидирана крајем 1930. и почетком 1931. године Свесавезна контрареволуционарна монархијска организација црквених лица (Истинска православна црква) која се у свом антисовјетском раду ослањала на црностотинашке клерикалне кругове. Организација је имала мноштво својих подружница - 300 устаничких ћелија, ватрено и хладно оружје.

Црквено-политички центар који је предводио ту организацију, а на чијем челу су били професор Лосев, Новоселов, епископ Јосиф и други, имао је за циљ, уједињавање под заставом цркве свих контрареволуционарних снага ради обарања совјетске власти и рестаурације монархије.

Читав низ подружница, као па пример подружнице на Северном Кавказу, у централним черноземним областима, Никољском округу Северног Краја и другима претвориле су се у низ контрареволуционарних наступа под паролама: борбе против колективизације, ликвидације кулака итд.

Ликвидирана 1929. године на Северном Кавказу устаничка организација тзв. 'именославаца', радила је под руководством црквено-политичког центра 'Истинска православна црква'.

Под руководством д. Тучкова за последње две-три године било је ликвидирано неколико стотина крупних антисовјетских организација и групација црквених лица устаничког и терористичког карактера.

У борби против контрареволуционарног покрета међу црквеним лицима и клерикално-монархистичким круговима који се групишу око цркве, Тучков је испољио огромну енергију, иницијативу, одлучност и сналажљивост."

У октобру 1931. године Тучков је награђен орденом Црвене заставе рада. Од 1931. до 1933. године Тучков је заузимао дужност овлашћеног председника ОГПУ за Урал. Од 1933. је постао заменик нарочитог заступника града Москве. У то време он је као и пре руководио уништењем Цркве. До 1939. године богоборачка држава је рад на уништењу Цркве сматрала углавном завршеним. На слободи готово да није преостало православних епископа и свештеника. У јесен 1939. године Тучков је ослобођен из органа НКВД с формулацијом: 'због немогућности даљег коришћења'. Сав његов живот и рад је био повезан с уништењем Цркве и гоњењем Православља; многе године је с Јемељаном Јарославским заседао у истим комисијама и отишао је као предавач у Централни савез борбених безбожника. Године 1941. је заузимао дужност одговорног секретара Централног савеза борбених безбожника. С те дужности је отишао 1947. године у пензију. Умро је у Москви 1957. године.

Тучков је, после свих недела, умро мирно.

И?

Св. Оци кажу да зликовци, који умру мирно, од Бога неће имати никаквог олакшања у вечним мукама. И о томе треба размишљати, и не сумњати у правду Божју.

Али, из биографије Тучкова се види и следеће – он је, као активни богомрзац, радио на изазивању раскола у Руској Цркви. И у томе био, сатанином помоћи, а Божијим допуштењем, успешан.

Како је изгледало сатанистичко деловање ОГПУ (касније НКВД, па КГБ) на изазивању раскола, види се из организовања 'изјашњавања' о избору новог пратријарха Руске Цркве, после смрти Св. Тихона Исповедника 1925. године. Законити месточувар  патријаршијског престола био је митрополит Петар (Пољански), али је он био у комунистичкој тамници. Тада се епископ Павлин ангажовао у покушају избора првојерарха путем писама. Ево шта о акцији комунистичке тајне полиције пише јеромонах Дамаскин (Орловски), у „Књизи страдања и утехе“ (229-230):

У то време, 12. децембра 1926. године, ГПУ је ухапсио митрополита Сергија и по његовој одлуци црквена управа је прешла на архиепископа Угљичког Серафима Самојловича. Као формални повод за хапшење послужио је покушај који је 'открио' ГПУ да се патријарх изабере помоћу писмених изјашњавања архијереја. Из материјала истражног поступка догађај изгледа на следећи начин. Епископ Павлин Крошечкин је у октобру 1926. године посетио митрополита Сергија Страгородског у Нижњем Новгороду и саопштио му да је, као и многи православни архијереји, дубоко забринут због нереда у Руској Православној Цркви који су избили након хапшења митрополита Петра и који би могли бити уклоњени избором патријарха. Али пошто је сабор у савременим околностима немогућ, он предлаже митрополиту Сергију да се обрати православним архијерејима одговарајућим писмом и затим сакупи њихова мишљења о датом питању. Опрезни и врло искусни митрополит Сергије је одбио да напише такав проглас и предложио је да се православни архијереји сами обрате њему са оваквом иницијативом, а онда ће он сачинити проглас. Епископ Павлин је саставио проглас митрополиту Сергију под којим је предвиђао да се сакупе потписи православних епископа. Том приликом предложио је кандидатуру митрополита Кирила Смирнова на место патријарха. Епископ је сматрао да ако се већина архијереја изјасни за кандидатуру митрополита Кирила, такав избор ће се моћи сматрати пуноважним. Психолошки је веома занимљиво да се излазак из тешког црквеног стања покушавао наћи у 'демократској' процедури 'већином гласова'. У суштини, а иницијатори тога нису били свесни, предлагала се узурпација црквене власти: без икаквог црквеног суда насилно се уклањао законити месточувар-исповедник и заменик којег је овај одредио. Као и у случају прогласа митрополита Агатангела из Пермског затвора, ОГПУ је тријумфовао. Добро знајући све то, митрополит Сергије је поставио епископу Павлину услов - да добије мишљење о предложеној мери од месточувара митрополита Петра. Тај услов је био обавезан, али тешко га је било остварити, јер се у то време митрополит Петар налазио у самици Суздаљског политичког изолатора. Према томе, добити одзив митрополита Петра могло се само обавестивши о целој тој идеји ГПУ. Митрополит Сергије се само насмејао над тим планом и у шали је рекао да ако би и пристао да учествује у тој мери, то би било само у случају да њега изаберу за патријарха. Суочивши се са апаратом ОГПУ, боравивши у затвору и прогонству, више пута разговаравши с Тучковом, неки епископи су већ били убеђени да црквене несугласице потичу од свађа митрополита који се боре око црквене власти. Али црквене раздоре је смишљало тајно одељење ОГПУ. Случај са изузетно уваженим и искусним митрополитом Агатангелом је очигледан пример тога. Предвиђени кандидат за место патријарха, митрополит Кирил Смирнов, је то добро знао. И када му је Тучков дошао у прогонство да му саопшти да архијереји моле да постане патријарх, те су ради тога покренути нелегални избори, али он хоће да зна како на то гледа лично митрополит Кирил - владика је одбио да разговара на ту тему.

Мера с тајним изборима патријарха, ако и није била у целини смишљена у тајном одељењу ГПУ, у сваком случају је од ГПУ-а била од почетка праћена. За његово остварење ГПУ је одредио месец дана, у децембру 1926. године похапсивши готово све учеснике, укључујући и митрополита Сергија“.

Шта видимо?

Тајна полиција је водила ову акцију, с циљем да посвађа епископат и разбије га. На крају су хапсили све које су у акцију увукли.

Не треба сумњати да црквомрсци у Србији желе и раде то исто, уз помоћ тајних служби, задужених за разарање свих установа србског народа. Академија нука је неутралисана, војска разорена, државу одавно нема – остала је само Црква.

Зато, и кад се суочавамо са инакомислећим у Цркви, треба да се чувамо спољашњег непријатеља, који ће свакако подстицати на крајње кораке у унутарцрквеном сукобу. Наш сукоб је, да тако кажемо, „породична“ свађа, и туђини у њој немају шта да траже. „Б 92“ и  слична „НВО“ братија нам неће помоћи да се СЛОЖИМО, ОБОЖИМО И УМНОЖИМО, већ да, даље и дубље, тонемо у подељеност и несрећу. Кога ће подржати Европска унија и САД, ако дође до, не дај Боже, раскола? Ено случаја Бугарске: недавно је Брисел наложио држави Бугарској да све храмове које је одузела од расколника и вратила их легалном власнику, канонској Бугарској Православној Цркви, поново преда расколницима.

Наравно, ја не браним оне који не слушају СА Сабор СПЦ. Уосталом и „старокалендарци“ су се у нас прво појавили у „новотарским“ епархијама, још средином 90-их година 20. века – тамо где су литургијска новачења и екуменизам били најделатнији. Они који су први кренули у обновљенство и саблазнили многе сносе највећу одговорност (тајне службе су „секундарне“ у односу на несаборност и самовољу појединих челника Цркве). То ЈЕСТЕ тачно. Но, тачно је и ово: ко хоће да се бори, треба да остане у Цркви, попут Св. Јустина Ћелијског, спремног да сваком, па и СА Сабору СПЦ, каже шта мисли, и о екуменизму и о модернизму, али и да не напушта своју Мајку Светосавску Цркву Србску. То треба памтити, јер, како рече Његош:

„Исклати се браћа међу собом,

а крвници јаки и опаки,

затријеће сјеме у одиву (одива је невеста, нап. аут.)

За време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, наш историчар Љубодраг Димић написао је кратак текст „Српске жртве у 20. веку“ („Искра“, 1.јуни 1999.). У њему је дао преглед свега што се Србима десило у столећу „атомске технике и прашумске етике“ (Св. Јустин Ћелијски). Шта нам се десило? Да видимо:

„У овом трагичном веку Срби су се борили у 5 ратова за своје преживљавање, у којима су искусили и доживели два геноцида, два грађанска рата, две стране окупације, победили у два ослободилачка рата, изгубили два пута своју државу и створили нову државу три пута. У последњој деценији овог века, уз помоћ САД и уједињене Европе, Срби су доживели егзодус широких размера и изгубили своје етничке територије. Од 24. марта 1999., Срби воде свој шести рат у 20. веку са јединим циљем да преживе, бранећи своје животе и своју државу, чувајући своју традицију и идентитет који не могу опстати без Косова и Метохије.

У Првом балканском рату 1912., у коме су се бориле балканске државе Србија, Грчка и Бугарска против Турске, српске жртве су износиле 30.000 рањених и убијених војника. Нерешени политички и територијални спорови балканских држава узрочили су Други балкански рат 1913. године у коме је Србија победила, али материјално исцрпљена са жртвама од 41.000 војника.

Два светска рата свела су српски народ готово на демографски минимум. 'Демографски колапс' Србије у Првом светском рату попео се бројчано на око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), и око 500.000 инвалида са трајно смањеном радном способношћу; демографски губитак (убијени, нерођени и радно неспособни) износио је 35 одсто целокупног становништва Србије. Највећи губитак претрпело је мушко радно становништво (између 18-55 година) - 62 одсто целокупног становништва (53 одсто убијених и 9 одсто инвалида). Такви губици изазвали су искорењење читаве нације и узроковали трајне, нерешиве последице у патријархалним српским селима (са 22 одсто више жена него људи). Ратови за ослобођење и уједињење који су трајали више година (1912-1918) у којима су се Срби борили на страни Савезника (Француске, Енглеске, САД, Русије, итд.) утрошили су много животне снаге и изнурили српски народ, породили 'ратну исцрпљеност', 'слабост', 'стагнацију' и губитак читавих генерација.

Коса смрти у Другом светском рату однела је најмање 1.000.000 српских живота (тачан број није никада установљен јер је комунистичка власт у Југославији 1946. године ометала рад Комисије за утврђивање злочина окупатора из политичких разлога). Када се укључе заробљени и рањени, демографски губитак српског становништва износио је преко 20 одсто. Настањен на територији целе Југославије, српски народ је био расчеречен и изложен опасности биолошког, националног и културног уништења.

У периоду немачке окупације, више од 80.000 Срба је убијено, углавном у логорима смрти, специјалним затворима, казненим експедицијама и одмаздама у којима је 100 Срба убијано за једног рањеног, а 150 за једног убијеног немачког војника. Више од 350.000 Срба је насилно одведено у немачке логоре.

На територији италијанског протектората Велике Албаније (са укљученом Метохијом), више од 10.000 Срба је погубљено, а најмање 80.000 Албанаца је ту насељено. У мађарској окупационој зони, само у току 1941. године 10.000 Срба је убијено (од тога броја, 4.000 Срба је бачено у смрзнут Дунав, управо на месту где је мост који је ових дана разорио НАТО својим бомбама). Резултат бугарске окупације био је 20.000 убијених и 50.000 протераних Срба. Злочин почињен на територији Независне Државе Хрватске имао је највеће пропорције. Терору је изложено 1.900.000 људи. Према немачким изворима, 700.000 Срба је убијено у Хрватској, 250.000 покрштено и преко 400.000 протерано у Србију.

Злочини су почињени против српског становништва у току година разбијања Југославије. Разбијање СФРЈ је обављено путем оружане сецесије обилно помогнуте од међународне заједнице. Начело територијалног интегритета једне државе и неповредивост њених међународно признатих граница (Повеља УН, Закључни акт Конференције за сарадњу и безбедност у Европи) није поштован у случају Југославије. Право самоопредељења везано је за федералне јединице. Срби су изузети из универзалног права на самоопредељење. Њихова обавеза да живе са другим нацијама у заједничкој држави је пренебрегнута. Дипломатско признавање сецесије омогућило је грађански рат који је почео у Хрватској 1991. и проширио се на Босну и Херцеговину 1992. и био оглашен агресијом.

У тим ратовима Срби су претрпели теже губитке од других народа у Југославији. У 1990-им годинама око 500.000 Срба су заувек напустили Хрватску (емигрирали или били протерани). Према неким изворима, 1991. године је 723.665 Срба живело у Хрватској; данас их има 130.000 - 150.000. Стога, демографски губитак износи скоро 600.000 Срба. Према проценама стручњака, број српских жртава у Хрватској био је 8.000 - 10.000. А од укупног броја жртава у Босни и Херцеговини (оцењен на 80.000), више од 30.000 су Срби.

У првој деценији овога века, Срби су били у већини у Македонији, Косову, Метохији и Санџаку (50.4 одсто). У Босни и Херцеговини, они су представљали већину целокупног становништва (43 одсто) и били су у већини у 28 од 53 среза. Срби су живели у компактним групама у Хрватској, у Славонији (21 одсто) и Далмацији (17 одсто становништва). Представљали су бројчану већину у 20 срезова. Стотине хиљада Срба су били приморани да напусте Косово и Метохију. У периоду 1971-1981, број Срба који су емигрирали са Косова и Метохије био је 13 пута већи од броја који се тамо настанио. На крају овога века, очигледно је да су територије на којима су Срби живели етнички испражњене. Политичком репресијом, њихово присуство у Хрватској је смањено на постотак који статитистички није значајан. Данас представљају само 30 одсто становништва у Босни и Херцеговини.

У међувремену у току је разарање Београда по 42. пут у његовој историји!“ Тако професор Димић.

После свега, у земљи у којој сваке године умре 30 хиљада људи више но што их се роди, снашли су нас унутарцрквени сукоби. Нико НОРМАЛАН не може томе да се радује, да заврће рукаве, једва чекајући „фрку“. Нисмо ми навијачи који иду на утакмицу да се бију с полицијом и једни с другима, него деца Цркве, која више од свега љубе мир и слогу. Ако се овај пожар не буде угасио, србски пораз може постати трајан и бесповратан, што не дао Бог.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.