header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Да истинујемо у љубави - 2.део Штампај Е-пошта
среда, 20 мај 2009

Владимир Димитријевић

 ДА ИСТИНУЈЕМО У ЉУБАВИ

О расколу и расуђивању

          Архимандрит Рафаил (Карелин), чувени духовник православне Грузије, упозорио је хришћане наших дана да се не играју са одлуком да, због разлога који им се чине пресудним, напусте Цркву и оду у раскол. Ево његових речи: („Црква од Истока и Хришћанство без Христа", стр.285-291):

 Питање: Шта је раскол?

 Одговор: Сама реч "раскол" значи раздељење, рашчлањење, дробљење, отргнуће дела из целине. Раскол је грех против љубави на којој се темељи јединство. Где нема љубави тамо не може бити благодати.           

Раскол има три плана: еклисиолошки, психолошки и окултни. Еклисиолошки план је - неверовање у обећање које је Спаситељ дао Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи нова "црква" без свете Педесетнице. Психолошки план је - гордост, властољубље и непослушност. Окултни план је - супротстављање благодати Божјој која дејствује у Цркви.

 Питање: Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинита црква, и да се горе набројана својства Цркве односе на њихову заједницу. У чему је основна погрешка расколника?1

 Одговор: Расколници игноришу саборно начело и јерархијску структуру Цркве. Сматрају да ако постоји архијереј који је њихов истомишљеник они могу да вештачки створе нову Цркву, али из већег проистиче мање, а виши благослови из нижега; епископ добија благодат свога чина од Цркве, према томе, он није раван Цркви, већ је мањи од ње и због тога он са својим присталицама не може да створи, као да измишља, нову Цркву. У противном случају епископ би био већи од Цркве.

 Питање: Како схватити зависност епископа од Цркве?

 Одговор: Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога, епископ је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ, будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући општење (заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено.

 Питање: Да ли је тачно, као што расколници говоре, да је Црква - чистота вероучења, коју, по њиховом мишљењу чува њихова заједница"?

 Одговор: Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али још није Црква. Иначе би се новозаветна Црква стварала постепено у току три и по године Јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена Његовом последњом опроштајном беседом. Но, Црква је била саздана у дан Педесетнице, за време силаска Духа Светога на Апостоле.

Господ је пред Своја страдања обећао Својим ученицима да ће им ниспослати Духа Светога, Који ће их увести у сву истину.

Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, него је дејство Духа Светога - Духа Истине Цркве, где је вероучење неодвојиво од литургике и јерархијске прејемствености. Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у јединству међу помесним Црквама, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству народа и јерархије. Ово јединство је обавезан услов за дејство Духа Светога у Цркви, Који је Чувар Истине, Учитељ Истине и Сам - апсолутна, савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име догматске веродостојности, која се заснива на личним мишљењима, повлачи за собом губљење Духа Истине. Зато је сваки раскол - област духовног мрака, пустоши и лажи, где не може да постоји и да се чува ни јединство љубави, ни вероисповедна чистота.

 Питање: У чему се изражава јединство Цркве у њеној земаљској равни? Где је конкретни, видиви принцип овог јединства?

 Одговор: У саборности као изразу (само)свести целокупне васељенске Цркве, која, по речима апостола Павла има "ум Христов". Сваки раскол је борба против Цркве и пре свега супротстављање свог групног, у суштини затворено-секташког мишљења, саборном разуму. Трагични пример супротстављања себе васељенској Цркви представља историја Римске катедре. Многи сматрају да је узрок њеног пада била латинска јерес "филиокве", као и друга, са Православљем неспојива, одступања, али она су била пре последица, него узрок. Узрок је жеља да се постави изнад васељенске Цркве и игнорисање саборног мишљења као начела очувања истине. Управо због тога су поједине заблуде и одступања, које би биле исправљене у саборном јединству, ушле у праксу и свест Рима, а затим биле догматизоване. Сваки раскол је претензија дела да представља сву целину.

Црква је живо тело и стога део, отргнут и извађен из организма, постаје мртав, трулећи одрезак.

 Питање: Расколнииџ говоре да имају свој епископат, свој синод и да, према томе, имају и своју саборност?

 Одговор: У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од епископа који је под забраном свештенодејства - јерархија. Један од Отаца је писао да је ђаво - мајмун (мајмунско подражавање) Бога. Ми можемо рећи да је раскол - мајмунисање, мајмунско опонашање Цркве.

 Питање: Расколници се позивају на пример преподобног Максима Исповедника: када су га убеђивали да ступи у евхаристијско општење са јеретииима и говорили му да су сви патријарси прихватили монотелитство, он је одговорио да ако сав свет прихвати јереси, он ће у сваком случају оситати са истином. Да ли расколници на основу тога тачно закључују да један човек у целом свету може да чува истину?

   Одговор: Преподобни Максим је рекао - "ако сав свет", али сама реч ако сведочи да он то уопште није допуштао и она показује да је реченица условна. Овде је реторички метод, где хипербола наглашава и појачава мисао о томе да је истина изнад свега, укључујући и евхаристијско заједничење са царем и патријарсима који су прихватили јерес. Ту су јеретици покушали да обману преподобног Максима, говорећи да је сва васељенска Црква прихватила монотелитство, а он је јасно прозрео ту лаж. Јерес су прихватили само Константинопољски и Антиохијски патријарси, а Јерусалимски патријарх и Римски папа одмах су је одбацили. Александријски патријарх прихватио је јерес привремено, забуном, а затим се, уверен од стране Максима Исповедника, вратио Православљу. У Константинопољској и Антиохијској Цркви већина епископа, свештеника и мирјана остајала је православна. Због тога је на VI Васељенском Сабору јерес монотелитства била одбачена и осуђена. Преподобни Максим Исповедник одбио је да се причешћује заједно са лицима која су отворено и јавно прихватила јерес, а у његовој личности покушавали да нађу себи подршку.

Преподобни Максим Исповедник, посветивши свој живот борби са јереси, никада није поистовећивао васељенску Цркву са јеретицима и није покушавао да створи своју сопствену Цркву.

 Питање: Расколници се позивају на правила Константинопољског Сабора (названог Софијским по називу катедралног ирквеног храма) о томе да са епископом који учи народ јереси, треба прекинути молитвену везу и не помињати његово име на Литургији.

 Одговор: У правилима Сабора нема никакве основе за раскол као напуштање Цркве и за образовање нове јерархије, већ напротив, оптужитељи епископа дужни су да се обрате тужбом (приговором) месном сабору и да чекају његову одлуку. Ако суд нижег сабора не буде удовољио једној од страна, онда она може да уложи жалбу или апелацију вишем - окружном сабору, али да се дотле повинује одлуци првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава права обраћања вишој инстанци, јер само непокоравање (непослушност) постаје осуђујућа пресуда. Што се тиче прекида молитвеног општења са јерархом-јеретиком, овде се претпоставља учење јереси у проповедима, које су органски део богослужења, учење о јереси као о црквеном догмату и упорност у јеретичком мишљењу без обзира на саветовања од стране сабраће епископа. Прекид молитвеног општења са архијерејем јесте привремена мера до одлуке сабора, који је дужан или да ослободи архијереја оптужбе, или да га одлучи од Цркве, или да прихвати његово покајање. У исто време правило Софијског Сабора забрањује отказивање послушности епископу због личних сумњичења. Сви црквени канони темеље се на вери у то да ће Дух Свети - Дух Истине - свагда пребивати у Цркви, и да стога васељенска Црква не може да падне у јерес нити да се лиши спасоносне благодати. Ни једно правило светих Апостола, Васељенских и помесних сабора не садржи чак ни наговештај да би чистоту догмата било могуће сачувати разбијањем црквене структуре /.../

 

 Питање: Расколници износе оптужбе које нам се чине озбиљним.

 Одговор: Погрешке, греси и несавршености својствене су свим људима, ма какав положај они заузимали. Управо зато Православна Црква сматра апсурдним полагање права Римског првосвештеника на безгрешност у питањима вере и побожности. Но Црква и јерархија јесу толико велики дарови Божји да не могу бити постављени у зависност од човечијих немоћи и несавршености лица која су добила апостолску власт и зато је служење ових лица спасоносно за народ. У Јеванђељу по Јовану пастиром је назван онај који улази на врата у тор овчији, а лоповом и разбојником - онај ко хоће тамо да продре (пређе) другим путем.

По тумачењу егзегета, тор овчији је Црква, врата - законита хиротонија, лопови и разбојници - јеретици и расколници, који, рушећи ограду, то јест црквену структуру, краду и отимају душе људи. Отети човека Цркви значи духовно га убити. Са најгорим од православних архијереја могуће је спасти се путем трпљења и послушности, само не слепог, већ разумног, то јест послушности усмерене јеванђељским заповестима и црквеним правилима. А прећи код најбољег од расколничких архијереја значи - наћи се у добро уређеној мртвачници, затворен заједно са лешевима, макар та мртвачница споља имала форму храма /.../

 Питање: Ако је епископ напустио Цркву и отишао у раскол, али му још није изречена казна одлучења, колико тада он задржава благодат добијену у Цркви, и може ли се уопште називати епископом!

 Одговор: Црква изриче званично казну одлучења да би обавестила народ да је бивши епископ постао лажни учитељ и да њему не треба указивати част која припада архијереју. Према одлуци II Васељенског Сабора, "све што он врши ништавно је". Свети Кипријан Картагински пише: "Црква је у епископу, а епископ у Цркви", - Црква не може да постоји без епископа, а ни епископ без Цркве. Напуштајући Цркву, епископ, свештеник и световно лице губе све што су добили у Цркви - по речима светог Кипријана Картагинског, па чак и име хришћанин.

Епископ, који је погазио архијерејску заклетву послушности Цркви, губи апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се угашени зрак не може назвати светлошћу. Исто ово односи се и на свештеника, који истовремено нарушава два зарицања из свештеничке заклетве: послушност законитом архијереју и послушност Цркви.

Црквена правила забрањују да се узима благослов од јеретика и расколника и он се назива "празнословљем". Апостолска правила категорички забрањују мољење заједно са одлученима од Цркве не само на њиховим сабрањима, него чак ни код куће. ("Ко се молио са одлученим, сам да буде одлучен" - 10. апостолско правило).

 Питање: Може ли грех архијереја, почињен против Цркве, да буде оправдање за раскол?

 Одговор: Раскол је гори од сваког греха против Цркве, зато што представља непризнавање саме Цркве. Господ је рекао: Истражујете Писма (Јн.5,39). У Библији можемо наћи одговор на наше сумње и неслагања. Првосвештеник Арон још пре свога призвања у свештенство тешко је сагрешио: попустивши пред претњама, сачинио је идола у виду златног телета и увео празник у његову част. Тај грех је био толико тежак, да је Господ хтео да уништи сав израаљски народ, и само је молитва пророка Мојсеја одвратила гнев Божји. Мојсеј је молио Господа или да помилује људе који су сагрешили, или да њега самог избрише из реда живих. Ту ми видимо да учествовање пророковог брата у том греху за народ није било оправдање. Црквена послушност јесте послушност вољи Божјој, а лажна послушност је задовољење својих страсти позивањем на туђе преступе. Но Арон је после свога грехопада постао првосвештеник, "призван од Бога" (Јевр.5,4).

Када су Кореј, Датан и Авирон устали против законите црквене власти и захтевали да им се да част и право да врше жртвоприношење, тада их је снашао гнев Божји: отворила се земља као ад и својом чељусти их је прогутала, а огањ који се спустио с небеса претворио је у пепео њихове присталице. Та казна је била налик на пропаст Содома и зато расколници треба да се замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког Петограђа. Иако је грех свештеника за побуњенике могао да буде повод за оптуживање првосвештеника, ипак је метеж у Цркви, односно покушај да се силом приграби храмовна власт и неприпадајући чин, био осуђени од Бога и ови (побуњеници) били подвргнути свенародној казни. Благослов, дат Арону и његовим потомцима, - да буду свештеници старозаветне Цркве - није био опозван све до времена новозаветне Цркве, иако су том роду припадале богоубице: Ана и Кајафа.

Библијске књиге говоре нам о многим преступима које су починили првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива безбожником, нечастивим), но ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено благочешће било обновљено и сачувано кроз раскол. Народ је гледао на грехе свештеника као на наказање (васпитно-поучно карање) за своје грехе и видео је спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.

 Питање: Да ли се могу наћи слични примери у историји новозаветне Цркве?

 Одговор: За време аријанских, монофизитских и иконоборачких раздора било је периода када се чинило да се сав Исток погружава у јерес. Пред сам почетак патријарховања светог Григорија Богослова у Константинопољу од хиљаду и по храмова само један је припадао православнима. Па зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву са новом јерархијом, која би почела од њега?

Свети Атанасије Александријски већи део свог живота провео је у изгнанству и затворима, али није прогласио себе и своје присталице за нову Цркву, него се борио за Православље до саме смрти, ако можемо тако да се изразимо, у Цркви захваћеној пламеном.

На Флорентинском сабору скоро сви грчки архијереји прихватили су срамну унију. Па зашто ревносни борац за Православље свети Марко Ефески није објавио да су помесне Цркве, које су на Флорентинском сабору представљали јеретици, укинуте и зашто није стао да газдује у туђим епархијама?

Свети Оци су знали да је Црква непобедива и неосвојива за силе пакла, и да ће зато дах благодати развејати тамне облаке и да ће сунце Православља изнова јарко заблистати над светом.

Слично говори и други велики Грузин наших дана, архимандрит Лазар (Абашидзе) (исто. Стр. 304-310):

Сада се у Грузији води ватрена полемика о екуменизму, о нарушавању канона и правила Цркве, о кварењу православног вероучења од стране наших јерараха и јерараха других аутокефалних Цркви и уопште свих хришћана, који овако или онако учествују у екуменистичком покрету. Група монаха и световњака, огорчена нарушавањима, захтева да се прекину односи са оним Црквама које имају удела у екуменизму.

Наводе се цитати и запрећења (строге опомене и казне) из Номоканона, књиге правила, и строга решења и мишљења Светих Отаца. Шта рећи? Мој негативни став према екуменизму је свима добро познат, и ја га не мењам. Сва разобличавања и незадовољства, која износе монаси и световњаци ове групе, су оправдана и разумљива. Неоспорно је да се правила и канони заиста озбиљно нарушавају, и неопходно је тражити извештај и разјашњење од пастира Цркве.

Али сам захтев и изјава о прекиду евхаристијског општења јесу мере крајње и штетне - оне ће донети много зла и страдања и ништа неће побољшати. Речима и цитатима из правила сасвим је могуће посведочити и одбранити и ове мере, а наша логика и буквални поглед на правила и каноне могу да сматрају да овај исход сасвим непосредно проистиче из учења Цркве, а у ствари такав „излазак“ може да се покаже као одлазак из Цркве „никуда“.

Ипак покушајмо да шире погледамо на оно што се догађа. Ови људи често понављају: „Ми не намеравамо да изазивамо раскол у Цркви, ми уопште не одвајамо себе од Цркве, просто, Свети Оци забрањују да општимо са јеретицима и ми не желимо да се причешћујемо са онима који су уплетени у екуменистичку јерес“.

При том они сматрају да не треба општити не само са онима који непосредно учествују у екуменизму, него ни са онима који су на неки начин црквено повезани са овим лицима. Али то значи - ни са ким! Сви смо ми овако нли онако повезани са овим јерарсима и свештеницима. На тај начин, баца се љага на сву нашу Цркву, на све њене чланове - сви се они проглашавају за прокажене.

У овом деловању и захтевима приметна је прекомерна строгост, некаква хладна, „војничка“ рескост - тако касапин немилосрдним покретом ножа расеца и обрађује труп заклане, одране и очишћене животиње. Дрско и лако, једним потезом пера, ставиће се погребни крст на читаве православне народе.

Јер ако данас наши „строги ревнитељи“ захтевају да се прекине општење са оним црквама које улазе у ССЦ (Светски савет цркава), онда то само по себи значи да ћемо, ако станемо на њихову страну, сутрадан бити дужни да престанемо да се молимо за нашу браћу-хришћане у Русији, Грчкој, Јерусалиму, Србији, Бугарској, на Атону, - само зато што они помињу своје јерархе, а ови (и то, разуме се, никако не сви) учествују на екуменистичким скуповима.

А зна се колико је међу овим људима подвижника и исповедника највернијих Православљу и крајње самопожртвованих, колико је и епископа који категорички не прихватају екуменизам, колико је међу њима још увек најсветијих људи! Колико пред мојим очима сада искрсава лица монаха и верника из разних земаља и из разних Цркава, које сам сусретао на Атону или са којима сам се тамо упознао.

А сада наши „ревнитељи православља“ мене позивају да прекинем општење са свом том заиста најправославнијом нашом браћом? Имао сам срећу да четири пута по месец-два дана живим на Светој Гори и видео сам и осетио довољно поуздано дух и начин живљења атонских монаха. Много пута сам служио Литургију у олтару заједно са настојатељима атонских манастира и видео сам њихову настројеност за време празничних богослужења. Два брата из Бетанијског манастира већ више од две године живе у Ксиропотамском манастиру и видели су и сазнали много од оног што нипошто не бива откривано ни брзо, нити свакоме.

У почетку Атон се поклонику открива са друге стране, допада се, привлачи, али нечим свагда понеког и „саблажњава“ - и то је све стара „прича“, - при првом упознавању манастира свагда бивамо напрегнуте пажње, радознали, неповерљиви и не можемо и не желимо да верујемо да негде може бити све тако узвишено и далеко боље него код нас.

Али када све то „напрегнуто очекивано“ прође и човек стане да се погружава у атонски живот, као у родну кућу, тада душа већ бива изван себе од радости и не престаје да се диви молитвености, смирењу, мудрости и хришћанској култури атонских отаца. На Атону има веома много монаха који тамо живе већ двадесет, тридесет, четрдесет година и више. Има отаца који живе на Атону не напуштајући га, па и оних који готово и не излазе из својих келија и носе тежак молитвени подвиг.

У многим манастирима Атона монаси устају на келејно правило у дванаест сати ноћу по нашем времену и три-четири часа се моле Исусовом молитвом, а у три или четири сата ујутру иду у храм на заједничку молитву. Причешћују се четири пута недељно. Много пута сам посматрао са каквим страхопоштовањем су монаси приступали причешћу и са каквим страхом Божјим и побожношћу тамо служе Литургију.

Много пута сам говорио себи: „Немогуће је, не могу да верујем да данас, у наше време, још може бити таквог светог живота, зар је то још могуће у двадесетом веку?“ Наша браћа су ми испричала да су монаси Атона велики подвижници, али да на сваки начин то скривају од туђег погледа. Многи од њих несумњиво поседују нарочити дар мудрости па чак и прозорљивости, само то никако не примећују сви.

А зна се како Атон доживљава текућа збивања у Црои, са каквом пажњом, како напрегнуто и неуморно прати сва екуменистичка збивања, колико се тамо пише књига и чланака против папизма, против јереси и против екуменистичке делатности. Атон најактивније ради на борби против изопачавања Православне вере. Колико смо књига, часописа, чланака и новина са обличавањима екуменизма и јереси видели на Атону и у Грчкој!

И монаси у Русији са напрегнутом пажњом прате збивања у свету. И тамо има много прозорљивих и духоносних отаца. И у Русији многи монаси и мирјани тражили су иступање из екуменистичког ССЦ (Светског савета цркава) - али ни тамо, ни тамо нико није стао да прекида општење са јерарсима. Када су се атонски монаси негативно изјаснили поводом изјаве грузијских ревнитеља о прекидању евхаристијског општења са Патријархом Грузијске Цркве, онда су ови последњи сместа резимирали: „Продали су се!“

Атон продао Православље?! Ко то говори? Нама је добро познат начин живота Атонаца и начин живота наших узбуњених монаха - о, како жалосно упоређење! Зар наши монаси мисле да у Русији, на Атону, у Јерусалиму не зкају свете каноне? Да нису читали Свете Оце које они цитирају, да не знају за нарушавања којих има у црквеном животу? Је ли могуће да они мисле да се сви ови оци само боје да изгубе „уносну службу“? Али то је најподлија клевета!

Видели смо и знамо у каквој духовној и озбиљној атмосфери се одвија разматрање таквих озбиљних питања -питања страшних и веома битних на Атону. Знамо са каквом побожношћу и страхом, и са каквим брижљивим изразима говоре на ову тему у Русији. Такође знамо и у каквој „уличној“ атмосфери решавају ова гштања наши „ревнитсљи“. Чули смо отворене претње од ових делатника, подсмевања и поруге, малтене школске, детињасте несташлуке и подвале - и то све у погледу свештеника, архимандрита и епископа! Све ово одаје веома нездрав дух наших „бораца“. Ту је „право-словије“ („правословљење“) истиснуло Православље.

Монаси свих тих Цркви нипошто се не разликују од ове групе наших „ревнитеља“ по томе што мање знају, или што су бојажљивији, или хладнији у вери, него по томе што поред овог, „разумског“ знања, имају још не мало Божјег страха и побожности, а осим овог отвореног нарушавања канона и правила виде још много и много.

Дубином молитвеног срца, у коме се даноноћно разлеже Исусова молитва, знају они (а не - мисле), да то није, да то још није врхунац, да Бог још не жели то раздељење, да још увек нема воље Божје за то. Да, чудна су наша времена, не уклапају се у оквире строге логике!

Мени су овако пренели речи Атонаца: „Да, све што говоре у Грузији и ми одавно и добро знамо, знамо и више, и могли бисмо да прекинемо општење са екуменствујућим јерарсима, кад бисмо то сматрали неопходним. Међутим то је још крајње непожељно, а ми предвиђамо све оне најтеже последице које ће из тога настати. Многи људи који заиста желе да се спасу, тада неће моћи да се спасу“.

Још један моменат: зашто са овим истим захтевима нисмо иступали раније, јер стање ни пре двадесет пет година није било боље? На пример, зар није било узнемирујуће када је 1969. године Синод Руске Православне Цркве донео антиканонско „тумачење“ о допуштању римокатолицима да се причешћују Светим Тајнама „из снисхођења“ („по икономији“)? (Године 1986, услед тога што се „пракса није развила“, ово „тумачење“ било је опозвано).

Па зар је мало озбиљних поремећаја настајало, но шта нас је спречавало? Чини се да се променило само то што су наша браћа изгубила оно осећање мере, страха и духовно чуло, који једино и обуздавају наше усијане умове и језике. Упао им је у срца „бакцил праведности“, то „велико искушење за православне последњих времена“, које често спомиње и на које често упозорава Серафим Роуз.

Ово искушење постаје нарочито велико у нашем веку гордости ума и душевне раслабљености. Јер да би неко постао „подвижник канонске правде“, довољно је само да мислено заузме правилан став и да дође до потребних књига и - може да се разбацује просипајући речи и правила тачно и вешто, да буде на гласу као најсмелији ревнитељ Православља, а да збиља нико не наслућује шта је у срцу тог „ревнитеља“. Неко може да остави гто страни молитве и постове, смирење и стражење над чулима, да подлегне страсти гнева, осуђивања, подсмевања, да пијуцка јак чај и говори, говори и да са сваком умесном, оштроумном речју расте у својим и туђим очима.

Али „правилност“, која није ублажена, укроћена смирењем, која је занемарила своје страсти, која није прожета духовним расуђивањем и која је изгубила познање воље Божје, јесте „надправилност“, духовна прелест. Она даје „тачне“ канонске одговоре на сва питања и све распоређује „по полицама“, али не зна и не види коликоје сва та њена „правда“ далеко од живе Правде-Божје.

И збиља, како мора да је слатко-пријатно (угодно) путем таквих „канонских“, „математичких“ обрачуна одједном прорачукати да су се скоро сви хришћани и монаси у свему свету и сви јереји и архијереји „продали“, да су се „за(про)јеретичили“, да их је могуће назвати „јудама“, „одступницима“, „издајницима“,и да се, коначно, сачувао само мали остатак: „Лот са породицом“, спасен од чудесних анђела на гори, - „последњи бедем Православља“, „глас вапијућег у пустињи“. Све је то сувише заводљиво!

Али наши „ревнитељи“ не треба да заборављају да је и Лот, изведен из Содома на гору, пао у грех не мањи од содомског, опизши се вином. Није мање опасно опијати се и праведношћу својих речи и мисли. О „надправилности“ често је писао Серафим Роуз: „Они су направили своју каријеру у Цркви на несигурном, мада наизглед и привлачном темељу: на претпоставци да је тобоже главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност скривена је дубље - то је губитак ароме (миомириса) Православља, чему и сами они доприносе, без обзира на сву своју строгост... По мом мишљењу, њима је кудикамо корисније за спасење душе да малчице одступе од „уставности“ („уставништва“) и да дометну своме смирењу.“

„Нови мудраци нашли су прост одговор чак и на тако сложено питање као што је међусобни однос разних православних Цркава. Ревнитељи тврде да су све Цркве које се држе новог календара или учествују у екуменистичком покрету-јеретичке и „непотпуне“.

Њих уопште и не треба називати црквама, ни њихове тајне - благодатним. Уосталом, водећи међу новопеченим „ревнитељима“ до преласка у Руску Заграничну Цркву припадали су управо једној од „јеретичких“ Цркава, на пример новокалендарској Грчкој Архиепископији (или старокалендарској Московској Патријаршији) која их је лишила права свештенослужења. Руска Загранична Црква примила их је из љубави, сматрајући да казна није заслужена. Штитили су их и оци Серафим и Герман.

Међутим сами одлучени ревнитељи су овако смислили: веле да Грчка Црква нема благодати Божје, и зато нема права да их лишава чина. Штавише, пронашли су да је тобоже Грчка Архиепископија благодат Божју изгубила баш за оно време између њиховог рукополагања и рашчињавања! По њиховој логици је испадало: ако признају благодатност Грчкој Цркви, треба да признају и правоваљаност свога кажњавања, то јест доживотну забрану свештенослужења...

Отац Серафим Роуз је прорекао да ће временом „надправилни“ појачати свој утицај и створити велики раскол, и некакав пуч у Цркви, али он неће успети, и бунтовници ће завршити као безначајна секта, окорела у својим догмама. „Свим овим „мудрацима“ недостаје најважније у православном животу, на шта су указивали свети оци, - страдање.

Нова „мудрост“ рођена је у испразном умовању, у бесплодним и бесмисленим споровима. Истински дубока јесте мудрост одстрадана, мада ни она неће дати „згодан“ одговор на свако подругљиво питање. Онда хајде да се прожмемо овим страдањем.“ Наравно, „надправилни“ о којима пише Серафим Роуз, она група из бостонског манастира, која је решила да се ревносно бори против „западног“ утицаја у Цркви, разликује се од наших „ревнитеља“, но дух је, чини се, веома сличан.

Јер ево и наши „ревнитељи“, слично онима поменутим у књизи о Серафиму Роузу, на све начине настоје да повежу „удаљавање благодати“ из Цркве са својим одступањем. Међутим, они никако не могу да кажу да у нашој Цркви нема благодати, јер ће то повући за собом цео низ најтежих питања. А пре свега, тада ће се довести у питање и свештенство и архимандритство њихових предводника, па и много шта друго.

Чињенице које ми знамо већ одавно и које још увек не сматрамо довољним (оправданим) поводом за раздељење, они вештачки настоје да изнесу на светлост и да их обликују тако да се представе као нова и недопустива збивања, која изазивају крајње негодовање и згражавање, после чега ће наша Црква већ одавати утисак као и да није Црква, мада се, у суштини, ништа засада није изменило на горе, него штавише у многоме и на боље. Ти људи свесно постављају пред јерархе захтев који ови никако не могу да испуне.

Па и ко може да се реши на то да прекида евхаристијско општење са Црквама - Грчком, Јерусалимском, Руском, Српском, и са Атоном?

Дакле, овде се очигледно изабира пут који ће неминовно довести до раздељења. Прекинувши црквено општење са нашом Црквом, јасно је да ће они ускоро прећи у јурисдикцију било које „цркве“ која је већ у расколу с нама. Да бисмо ово схватили није потребно духовно расуђивање. А ти људи говоре: „ми не желимо раскол“? Је ли могуће да се они тако слепо држе само пуког правила, да не виде ништа около ни даље од сутрашњег дана?

У почетку смо у нашим јавним иступањима против екуменизма били истомишљеници, али сада су се наши путеви разишли и ми смо се нашли на сасвим различитим позицијама. Наш циљ је био да предупредимо, задржимо, осујетимо и успоримо кораке јерараха који воде ка пропасти и да их позовемо да одустану од погубне екуменистичке делатности.

Циљ оних који су се удаљили од нас и скренули на други пут показао се као крајњи: доказати људима да су сви јерарси аутокефалних Цркава (без изузетка) већ у понору и да више нема смисла да са њима имају било какве односе.

Наш циљ је био да очистимо студенац у нашем дворишту, у који је стало да пада камење, док је циљ „крајњих ревнитеља“ - да затрпају студенац гомилама смећа и оду да траже воду у туђем дворишту.

Један савремени црквени аутор упоређује данашње спољашње стање наше војинствујуће Цркве са стањем тешког болесника, веома старог човека коме су као резултат тешких повреда биле сломљене неке кости и озлеђени органи тела. Све ове ране су зарастале а кости срастале, али без одговарајућег и умешног надзора - срашћивање је текло неправилно, и мада је човек жив и делатан, ипак са болом и муком влада својим телом. Ако се одједном појави млади, неваспитани „лекар“, који реши да тог човека треба хитно излечити и да је за то потребно поломити све неправилно срасле кости и стегнути их правилно, онда ће такво „лечење“ пре убити или крајње осакатити паћеника.

Исти је смисао у речима светитеља Игњатија (Брјанчанинова) о томе да „стара здања треба поправљати са великом пажњом и познавањем ствари, иначе рестаурација може да се претвори у потпуно разрушење“. Наши „ревносни борци“, поставши ратоборно расположени да коренито поправе ствар, решили су да захтевају најглобалније решење проблема, то јест преправљање здања почев од самог темеља. Разуме се да ће такав приступ срушити и то напукло здање, које још стоји и многе још заклања од кише и непогоде. Разваливши здање, претворивши га у гомилу рушевина, они ће можда и учинити видивим кров и зидове, али у ствари њиховом кривицом многи ће остати под отвореним небом и за то ће морати да одговарају!

Имајмо на уму и то да ниједан раскол није настајао, а да обе стране нису биле уверене у своју исправност и „каноничност“. Уосталом, за то супротстављање, за саблазан верујућих, за то негодовање, несумњиво су криви у великој мери и екуменствујући пастири Цркве, нарушитељи светоотачких правила.

О овој саблазни јасно је предсказивано у нашој брошури Пасха без Крстаи оно што се догађа само очигледно потврђује и овај, још један од грехова екуменизма. Често због грехова родитеља Господ допушта да сами синови устају на очеве своје и да постају бич смирења за њих.

Али оно што је најмучније у том најстрашнијем наказању на земљи то је да често сама та деца гину на очиглед својих очева које гоне. И ко може поднети ову двоструку муку?

Давид је викао дозивајући убијеног сина: „Сине мој Авесаломе, што ја нисам умро уместо тебе, ја уместо тебе, Авесаломе сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...“

Зато је, управо у доба највеће кризе Цркве и православне самосвести, потребно највише чувати трезвеност. Да опет чујемо архимандрита Лазара (исто, стр. 302-305):

„Тешко је сагрешио цар Давид Псалмопојац, сагрешио прељубом и убиством, али, разобличен од пророка, искрено се покајао и било му је опроштено. Ипак, није избегао тешку епитимију (казну) за свој грех.

На њега је устао његов рођени син Авесалом и намерио да отме престо од свога оца а њега самог да убије. Привукао је на своју страну многе Давидове људе и умало га није следио сав Израиљ. У великој пометњи и жалости Давид је умицао потери, али се смиравао и увиђао да је гнев Божји заслужен.

Но у одлучујућој бици побуњени син је погинуо. Заплео се својим дугим бујним увојцима међ гране дрвећа у шуми и Давидови војници су га убили.

Цар није желео смрт своме сину и заповедио је војницима пред бој: 'Сачувајте ми сина мога', и са великом тугом примио је вест о погибији сина, плакао и дозивао: 'Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...' (2 Цар. 16-18).

У последње време, чим се заподене разговор на тему Цркве, све чешће и чешће у штампи и усмено међу верујућима чују се одломци и читава правила из Номоканона, књиге Правила, из светоотачких законских прописа и поука о строгости чувања вере Православне.

Да, у духовном смислу ниједно доба није се одликовало таквим безакоњем према светим канонима и древним установама, које су Самим Духом Светим преко Светих постављени ради ограђивања наше Цркве. И настало је толико нарушавања - и појединачних, и заједничких, - да је чак и Номоканон постао за нас као нека „опасна“ књига, као што је за тешко болесног - медицински приручних о болестима: ма коју страницу да отвори, све као да је о његовој болести и као да све обећава њен најнеповољнији исход. Тако да чак и многи наши сасвим благоразумни пастири често саветују својих духовним чедима да не читају ово законоправило - да се не би случајно саблазнили.

Постаје све теже повезати правила и установе светих канона са неправилношћу и неканоничношћу нашег живота. Ако данас зажелимо да се држимо ових закона сасвим строго, онда ћемо морати многе свештенослужитеље да рашчинимо, већини световњака да одредимо епиитимију и да им не дозволимо да се причешћују на много година, да многима забранимо да улазе у храм даље од притвора, па и да, уопште, на већини храмова намакнемо велике катанце и да се разиђемо свако на своју страну. Ово ако ћемо отворено и до краја (ако ћемо руку на срце).

А ако нећемо до краја - где је онда мера? Можда је крајност и овде, можемо одмахнути руком и на најважније одредбе, правдајући се: 'Па, друго је сада време'?! Разуме се да постоји опасност скретања и улево и удесно.

Неопходно је изабрати средњи, 'царски' пут, пут тесан и тешко проходан, боље рећи трновиту стазу између две стрмени. Али како?

Некада су наши древни оци водили душеспасоносну беседу и поставили себи питање: која је врлина изнад свих? Стали су да проглашавају - сваки оно што је више ценио у свом подвижничком искуству: један је прогласио пост и уздржљивост, други - молитву, трећи - ћутање, плач, покајање, трећи милостињу и тако даље.

Но Антоније Велики је назвао главним духовно расуђивање, без кога сви остали подвизи не само да неће донети користи, него ће и неисцељиво повредити. Све оно најбоље и најправилније без духовног расуђивања претвара се у најподмуклије зло и трује душу више од сваког тешког греха.

Али шта је то 'духовна расудност'? Називају је још 'разум Христов' или 'око ума',а Серафим Роуз је веома успело назива 'православљем срца'. Може се рећи да је то ново, као неко 'шесто чуло', 'духовно виђење' којим човек види духовну страну ствари, „корене“ ствари и догађаја који се протежу у духовни свет - изван граница уобичајених разумских појмова.

Ово 'чуло' бива усађено у душу хришћанина приликом Свете Тајне Миропомазања, а раскрива се и просветљује по мери његовог личног духовног подвига и раста. Страсти, немолитвен живот, расејаност, гнев, блуд, завист, лењост и много шта друго - помућују и помрачују ово духовно 'око', суштинска страна збивања нам измиче, и ми почињемо да видимо само покривало онога што се догађа, само маску, која често скрива истински, главни садржај. Тада видимо само силуете предмета, као при заласку сунца.

Управо о овоме говори Апостол: 'Сунце да не зађе у гњеву вашему'. Сунце је наше духовно виђење: смркава се и ноћ смењује дан. Када се гневимо престајемо да правшгао опажамо и распознајемо оно што се дешава. Не треба мешати 'духовну расудност' са 'душевном разумношћу (рационалношћу)'.

Човек који није развио ову способност ('духовму расудност') или ју је изгубио (што се може догодити врло брзо и неприметно), најчешће се потпуно предаје логичкој разумности (рационалности). Његове речи и мисли изграђују их у складном поретку, на све начине и у сваком погледу се поравнавају и дотерују, задобијајући изглед разговетних, али пресувих формула. У том случају логичком, законитом правилношћу речи и мисли стара се да надокнади оно што души недостаје, - правду Божју.

Што смо више подложни ветру страсти и изливима емоција, што се више заносимо површним расположењима и струјањима душевне атмосфере око нас, што слабије умемо да учврстимо котву душе своје - пажњу у дубинама срца, у области Духа, - тим више бивамо ношени и скрећемо с пута, бивамо одвођени од тог средњег, трновитог и тесног пута и бацани на стрме падине и сваљивани у правцу опасне провалије. Веома је много људи који због свог страстног, наглог и грозничавог карактера уопште нису способни да се самостално држе овог средњег пута, и никако не налазе ону меру 'ни надесно, ни налево'.

Ако размотримо сва спорна питања која су одувек настајала у црквеним круговима, онда ћемо доћи до закључка да је истина свагда била тако танано опредељена у тој 'непостојаној' средини, да је било неопходно духовно 'чуло' које није подлегало готово никаквој логици и разумности и које је истовремено умело да задржава појмове и ставове који се логички узајамно искључују. И баш зато јеретици ни у једном догмату више нису могли да до краја схвате да је за 'разумевање' био неопходан духовни разум, а не пука рационалност, а ето управо њега јеретици више нису ни могли да имају.

Често се може наићи на најтачније логичке склопове мисли, нарочито у наше 'умно' време, у питањима црквеним и духовним, као да су то аритметички рачуни - али само онај ко је окусио 'миомирис Прааославља', распознаје у њима суво и пуко слово закона без живота. Колико често сам у току свог десетогодишњег настојатељства Бетанским манастиром морао да се срећем са људима 'саблажњеним', то јест са онима који нису могли да повежу неслагања светих канона, правила Номоканона са неким догађајима у животу Цркве.

Како су исцрпно и подробно ти људи излагали правило за правилом, слово за словом - из Светих Отаца, из учења црквеног, - али уз сву тачност аргумената испадало је да у Цркви нешто није у реду и да истину треба тражити још негде, док је хлеб Живота као увек био у црквеним храмовима и никуда није требало одлазити у потрагу за њим. Али како је било тешко тим људима да поврате мир који су изгубили!

Недостајало им је управо нешто друго - да одустану од тражења правде умом и само да поверују -не знам како, ето тако просто – 'безумно': има Бога у Цркви нашој, има светиња, упркос свим правдама и неправдама човечијим - има!

Духовно виђење, за разлику од душевног разумевања и знања, види и у дубину, и у ширину, и у прошлост и у будућност, једноставно види - необјашњиво, недоказиво, мимо логике, без анализе и испитивања. Бог открива ово знање - у духу човека, у срцу. А душевно разумевање уз сву своју 'уметничку вредност', 'оштроумност', 'красноречивост' -ослања се на упоређивање, уподобљавање и доказивање једних, других, трећих закона, правила речи и мишљења. Међутим, и поред све те складне архитектуре појмова оно не уме да позна најважније: вољу Божју.

Учење Светих Отаца је свето, али да би се сасвим правилно применило, потребна је још не мања светост, то јест духовност! Правила и канони, беседе и установе Светих Отаца за човека који није задобио дух расуђивања јесу 'мач двосекли'.

Он сече овим мачем 'нарушитеље' до крви, али кад замахне наноси ране и себи самоме. Ах, колико се људи баш на наше очи заплело својим 'бујним дугим увојцима' (то јест својим правилним, складно повезаним и прочешљаним мислима) међ гране овог прекрасног дрвећа и остало да виси између неба и земље и колико је било прободено стрелама својих непријатеља - као несрећни Авесалом.

 

Отац Серафим (Роуз) о „ревнитељима не по разуму“

Отац Серафим Роуз се подвизавао у Руској Заграничној Цркви која је, у његово време, строго ревновала против екуменизма и модернизма, чувајући се, међутим, од проглашавања помесних Цркава Православних за  безблагодатне пустиње. Али, у оквиру Руске Заграничне Цркве појавили су се „суперзилоти“ чија се сва брига састојала у што већем стремљењу канонској „чистоти“ и тражењу за што веће ограђивање од других.

Отац Серафим је учио да се у текстовима ових „суперзилота“ крије „хладна и срачуната тежња ка самопотврђивању“, маскирана смирењем и побожношћу. То је, по њему, „дивљење“ сопственој духовности у огледалу.

Стављао је до знања онима с којима је долазио у додир да „многи новообраћени теже правилности као што се одојче везује за дојку. По мом мишљењу, далеко им је корисније за спасење душе да бар мало одступе од „типиконства“ и повећају смирење/.../ Свим тим „мудрацима“ недостаје главно у православном животу, на шта су указивали Свети Оци – СТРАДАЊЕ. Нова „мудрост“ је рођена у празном умовању, у јаловим и бесмисленим споровима. Истински дубока је одстрадана мудрост /.../“

Ево како отац Дамаскин (Кристенсен) описује деловање „суперзилота“ и њихова мишљења („Светлост са Запада“, стр. 187-190):

„Између осталог, водећи нови 'мудраци' су пре ступања у Руску Заграничну Цркву припадали управо једној од 'нових' јеретичких Цркава, новокалендарској грчкој архиепископији и она им је забранила свештенослужење. Руска Црква их је прихватила из љубави, сматрајући да је казна незаслужена. Штитили су их и о. Серафим и о. Герман. Али сами ти одлучени оци измислили су следеће: наводно Грчка Црква не носи Божију благодат, те зато и нема право да их лиши чина. Штавише, они су измислили како је Грчка епископија изгубила благодат Божију управо у време између њиховог рукоположења и лишавања чина! Из њихове логике је произилазило да, ако се призна благодатност Грчке Цркве, треба признати и исправност њиховог кажњавања, односно доживотне забране свештенослужења. Њихова хладна 'правилна' логика није допуштала опроштај или неки други излаз.

На несрећу, брат једнога од њих је још увек настављао да служи у Грчкој архиепископији. Дошавши једном у Платину, тај је 'правилни изрод' гордо изјавио о. Герману: 'Наравно, ја се не молим за брата!' Говорило се о помињању православних за време Литургије. Запањени о. Герман је одмах пошао о. Серафиму:

- Замисли! Он тако нешто говори о рођеном брату, а обојицу их је рукоположио један те исти епископ!

О. Серафим је само пренеражено погледао сабрата а затим рекао са уздахом:

- Шта се ту може, он је и у томе 'правилан'.

Мајка о. Германа је, слушајући овакве приче о 'крајње правилним', једном рекла: 'Можда су они и православни, али да ли су хришћани?'

Када се у Православној речи појавио позив да се пружи помоћ гладнима у Уганди (стање је било тамо страшно: није било довољно одеће, а да се и не говори о духовној литератури и иконама) један од 'типиконаца' је упитао оце у писму да ли је умесно сматрати браћом православне Африканце јер ето они су прихватили нови календар, припадају новој 'безблагодатној' Цркви и да ли таквима треба помагати. 'Боље је да колико могу помогнем достојној православној породици или организацији' - писао је он.

- Но, како се борити против те равнодушности и охолости? - узвикнуо је о. Серафим прочитавши писмо.

- Чак и јеретику који на самртном одру моли помоћ немамо право да му је ускратимо! - рекао је о. Герман.

Гледиште 'ревнитеља типика' о благодати, тачније, о безблагодатности, донела је много брига Руској Заграничној Цркви. Вође те скупине приказивале су ствар тако (нарочито осетљивим новообраћенима) као да су јерарси Руске Заграничне Цркве ову сматрали једином истинском православном Црквом у свету, а да су остале Цркве 'безблагодатне'. О. Серафим је приметио тим поводом: 'Наши јерарси никако не желе да унесу јасноту у то питање, да одвоје црно од белог. Убеђен сам: наши епископи - сви до једнога! - и не помишљају да називају те Цркве 'безблагодатним'. Напротив, признају им благодат Божију, у сваком случају је не одричу'. Многи од тих јерарха иступали су против екуменизма, сергијанства и томе сличног али нису прекинули односе ни с једном Црквом, осим Московске патријаршије. Али чак ни њу нису називали 'безблагодатном'.

У Грчкој су представници зилотизма одлучили да успоставе 'политичке' односе између Руске Заграничне Цркве и најрадикалније скупине ревнитеља 'старог календара''матејеваца' који су анатемисали не само Цркве које су прешле на нови календар, него и сваку ону која с њима сарађује. Али они који су отпочели интригу сами су и пострадали од ње: 'матејевци' су схватили да Руска Загранична Црква уопште није таква каквом се приказује и почели су да је сматрају претерано 'либералном'./.../

'Њихова 'непоколебљивост' у црквеној политици избија у први план, а духовност остаје у другом. Чим почнем, на пример, да размишљам о томе како и на који начин да што 'правилније' данас изражавам ревност у вери - и мира у души као да нисам никад ни имао. Иза једног питања следи друго: с којим Црквама треба прекинути, како ће се према томе понети људи, шта ће рећи Грчка Црква (и то, која од њих?), какво је мишљење митрополита? Више ми неће остати ни времена, ни жеље да црпим надахнуће у пустињи, у књигама Светих Отаца, у чудесном животу угодника прошлости и садашњости, животу у вишњем свету. Наравно, у данашње време се не могу игнорисати поменута питања, али заиста се не сме заборављати оно главно'.

У то време се о. Герман бојао да 'крајње правилни' не преовладају и не почну да задају тон међу Американцима обраћеним у Православље. О. Серафим, међутим, није делио те бојазни иако је њега самог погодио радикализам који је завео доста људи. Наводио је брату речи Абрахама Линколна: 'Неке можете варати извесно време, друге можете варати све време, али не можете све људе варати све време'.

По томе како су се развијали догађаји о. Серафим је прорекао: временом ће 'крајње правилни' појачати свој утицај и направиће велики раскол, некакав пуч унутар Цркве, али он неће бити крунисан успехом и побуњеници ће завршити у малој секти, окошталој у својим учењима и никаквог утицаја више неће имати. 'Све ће се завршити као кошмарни сан - писао је он Алексеју - а дотле ћемо доста пострадати. Изгледа да су нас заиста издали. Дуго година смо веровали да су ти људи једномислени и једнодушни и да се пожртвовано труде на њиви мисионарства у Америци. На делу пак за све те године они су само уздизали себе, заваравајући поверење простодушних руских епископа, свештеника и мирјана... Бојим се да су и наше публикације протеклих година о 'ревности у вери' помогле том чудовишту да нарасте!'

Разочаране су биле, разуме се, обе стране. Вође нове 'партије', одгајене у многоме трудом платинских отаца, сматрале су да ће се ови сада придружити њиховом покрету и да ће почети да извршавају 'наређења из Бостона'. Велико је било њихово разочарање када су најзад схватили да се оци неће одрећи својих независних погледа. Најпре су партијци мислили да о. Серафим чезне за 'правилношћу' као и они. Али то је била заблуда - о. Серафим је чезнуо за Истином, а то је нешто сасвим друго. Он је писао:

Они су изградили себи каријеру у Цркви на непоузданом, иако споља лепом темељу: на претпоставци како је главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност је скривена дубље - то је губитак укуса Православља, чему они и сами доприносе упркос свој својој строгости... Она нас неће спасти ако не осећамо 'додиром' и  'мирисом' Православље.

Током каснијих година о. Серафим је уложио много снаге и утрошио огромно време објашњавајући 'типиконство', поново позивајући повратку православној свести, коју су нам даровали Свети Оци. О. Серафим је ово последње стављао насупрот свим врстама богословља неотрадиционалиста. Требало је не само писати чланке, већ и брижљиво промишљати одговоре онима који су се обраћали с питањима о 'новом таласу' у Цркви.

Касније је о. Герман признао да је то вероватно било обично траћење времена. По речима самог о. Серафима, обраћали су му се 'студенти који се играју Православља' који су просто хтели да се издвоје у својој средини. Способних да дубоко и озбиљно мисле, попут о. Серафима, није било. Њих уопште нису занимале речи о. Серафима, тим више уколико су се разилазиле с 'партијском линијом'. Изгледа као да је требало да срећније распореди своје време, душевне и умне снаге.

Али да ли је његов труд био узалудан? Како смо се већ уверили, 'бацил правилности' (у различитим, далеко истанчанијим облицима од описаних) претио је многима - то је доиста велико искушење за православне последњих времена када 'охладни љубав људска'. Јер 'правилност' улази у сам појам Православља, односно, праве, исправне вере. Кључно питање савремености, које је стајало пред о. Серафимом било је следеће: ''Како остати правилан (православан) верник и не упасти у занос због сопствене праведности?'

Одговоривши на ово питање о. Серафим је веома помогао својим савременицима да се са опасне и стрме ивице врате на пут Православља. Он сам се лицем у лице суочио с 'правилним екстремизмом'. Да тога није било његови чланци би доиста били од мале користи: прича о сопственом искуству помогла је другима да избегну исте грешке. Сада пак његово обраћање савременицима звучи као отрежњавајуће упозорење од скретања лево или десно на литицу модернизма, од слепог придржавања слова закона, од чисто спољашњег 'традиционализма' лишеног суштине - љубави! 'Испод сваке обланде се може скривати кривотворина' - писао је он.

Не треба умањивати ни значај те борбе за раст његове сопствене душе. Јер и он је почео као 'ревнитељ Православља' и било је неопходно да проникне у суштину те ревности, да прође вишегодишњи пут страдања да би добио правилан одговор, да би збацио окове хладног, спекулативног поимања хришћанства, приступачног само 'изабранима', не изневеравајући, међутим, одбрану истинског Православља. Као резултат тога, уверићемо се, он ће постићи редак спој својстава: неуморног борца за истину и осетљивог, доброг православног срца. Управо се по одсуству тих особина носиоци умртвљавајућег 'зилотизма' разликују од истинских носилаца живе традиције, таквих као што су јеромонах Серафим и архиепископ Јован.“

 

Лична белешка

Већ сам чуо, од једнога човека из Цркве, да се неки „квазизилоти“ куну у мене. Ја бих и сада (и стално) молио: „Не куните се у мене!“ Јер, како каже Св. Писмо: „Прођите се човека коме је душа у носу. Јер шта вреди?“ И проклиње сваког ко се узда у човека.

Уз то, заиста нисам неко ко жели свађе и поделе. У предговору за књигу „Обнова или обмана? – Литургијска реформа и криза римокатолицизма“ (Лио, Горњи Милановац, 2007.), писао сам:

У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: 'Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ – срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је – апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што је ни са чим неупоредив. У сјају апсолута губе се све 'ситнице' 'великог пута'. Сва средства су премала за тако велики циљ – и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили 'из царства нужности у царство слободе' шта значи животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичко-историјском скоку? Наш циљ – оправдава наша средства'.

Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави у старању око неопходних, још неопходнијих, најнеопходнијих послова.

Курајев наводи речи Василија Розанова, 'јуродивог руске философије', које потврђују претходно речено: 'Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са 'да' на 'не', прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година 'мазили по глави', а онда 'почели да спаљују'. Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, јошслађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на 'диференцијале'... Нико је није ни приметио! Када су оних 5-6 кардинала, који су наредили да се 'спали', стварно некога 'спалили', ником ни на памет није пало да одлучно пита: „Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?'

Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање инакомислећих. Да не буде са нама оношто је рекао Свети Григорије Богослов: „Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња”. Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове „да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Свети Јован Златоусти вели: „Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса”. Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: „Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност”.

Тога не треба да буде.

Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици поЉубави која је Истина.

Труд потписника ових редова био је усмерен том мишљу, и надом да нас Бог мира неће оставити без Свог свемоћног покрова. Нека се и ова књига, убога лепта једног човека коме је на срцу слава и добро светосавске Цркве, тако схвати.

У полемикама око Св. Литургија нашао сам се не по својој вољи. И о томе сам писао, у уводу за књигу „Писма о литургијској обнови“:

„Да ми је неко пре деветнаест година када сам, по повратку из војске, постао Србин православне вере (до тада сам био, иако у детињству крштен, Србин паганског начина живота), рекао да ћу се једног дана бавити тзв. 'литургијским питањима', запрепашћено бих га погледао и, сигуран у себе, рекао: 'Никад!' За мене је Света Литургија била чудо над чудима, које се не може разумом сагледати и чије тумачење треба препустити најпобожнијима. Дивио сам се сваком тумачењу Литургије које је долазило од оних којима је ова служба била светлост и радост неизрецива; подједнако су ми били драги и Гогољ и Шмеман, и епископ макариопољски Николај и Григорије Светогорац, који је, фрагментарно, објављиван у 'Православном мисионару'. Наравно, читао сам и наше опитне и учене богослове. Мој најдражи мистагог био је блаженопочивши владика будимски Данило, док сам на службу Божју углавном ишао у храм Св. Александра Невског у Београду, где су, у страху Божјем и окружени младима жељним Христа, служили, између осталих, отац Љуба и отац Вајо. Ишао сам и у србске манастире - од Ћелија, у којима ми је стари отац Симеон, док поје Литургију, личио на авву Јустина, до овчарско-кабларских манастира, верних богослужбеном предању Светог Николаја Жичког. Бивао сам у Русији, Грчкој, на Светој Гори, у Бугарској - и свуда ми се срце радовало на служби Божјој, и свуда сам се дивио благодатној једнообразности православног литургијског заједништва које је, истовремено, подразумевало и многоликост молитвених обичаја (рецимо, побожни Румуни из Молдавије клече на већем делу Литургије, Руси праве мала метаније у одређеним тренуцима, итд.) Нисам ни знао да постоји некакав покрет за 'литургијски препород'. Мислио сам: препорађамо се Литургијом и - то је то! А онда, за мене изненада, то је већ била тема разговора, па чак и оштрих полемика, широм Србске Цркве. Постало ми је неопходно и као вернику, и као вероучитељу (сад већ бившем), да разјасним себи извесна питања јер сам слушао тврдње да олтар за време целе Литургије треба да буде отворен, да свештеник треба да јерејске молитве, намењене тихом читању, чита да их цела црква чује, да је иконостас препрека сагледавању смисла богослужења, итд. Све ми је то изгледало необично, поготову тврдња да треба да служимо као у 'раној Цркви'. Зар је могуће да наши стари нису знали како се обавља служба Божја, и зар је могуће сада, после петнаест векова, враћати се, на основу често непоузданих научних истраживања, на, тобож сасвим доказану, ранохришћанску богослужбену праксу? Овакав какав јесам (Вааламова магарица која проговара чешће но што би требало, и то на разне теме), почео сам да се занимам за историју Литургије. За то време, полемика се у Цркви захуктала, литургијска питања постављена су и на Архијерејском Сабору, дошло је и до појединих отворених сукоба, а ја сам, како сам знао и умео, желео да допринесем дијалогу, приређујући и пишући књиге на ту тему. Пошто су многи од позваних ћутали, камен је проговорио (Лука19, 40), и, после извесног времена, што посредно, што непосредно, од извесних је зачуо: 'Ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш?' (Јов. 9, 34). Али, то није тема ове књиге, нити је суштина овог предговора. Ипак, због читаоца који ће се питати откуд 'Саул међу пророцима' (I Сам. 10, 11), то јест православни публициста међу литургичарима, дужан сам да кажем неколико речи.

Пре свега, у доба кад се литургијско питање тако озбиљно и оштро поставља у Светосавској Цркви, потребно нам је што више одговарајућих књига и расправа о темама које су покренуте. Пошто сам, откад пишем, себе сматрао за приређивача туђих мисли, то јест читаоца са ставом, решио сам да народу Божјем понудим оно што му може бити од користи у разабирању у једној од најсложенијих области црквеног живота и богословља. Дакле, читао сам, сабирао туђе благо, препричавао, задржавајући, наравно, право на сопствени поглед, право на врсту осветљења којим обасјавам изнете чињенице. Како рече један мој пријатељ, радио сам то, крајње неоригиналном, али мени сасвим одговарајућом 'copy – paste' методом, што се види и из ове књиге, где је 'моје' само везивно ткиво између ставова других, умнијих и ученијих од мене, а које сам желео да представим србском православном читаоцу.

На крају, у предговору за књигу „Светосавље и литургијска реформа“, истакао сам:

„Шта год ко о овој теми мислио, ситуација у Србској Цркви је веома опасна и заиста личи на 'џогинг по минском пољу', како се зове мој оглед о модернизму. Питање богослужбене реформе напустило је кабинете Комисије за проучавање литургијских питања коју је СА Сабор Србске Цркве основао, налажући (2006, 2007. и 2008. године) да се, док ова Комисија не оконча рад и док Сабор не усвоји њене резултате, има служити 'ПО УСТАЉЕНОМ ВЕКОВНОМ ПОРЕТКУ' наше Цркве. Ово питање се – зато што се понегде саборска одлука самосвојно (и самовољно), као позив на враћање 'ранохришћанској пракси' – излило међу обичне вернике, који су почели да се сукобљавају, како између себе, тако и са вишим и нижим клиром. Подела на 'старинце' и 'новотарце' одјекнула је, и то опасно, у световним медијима, на Интернету, свуда... Било је и инцидената у храмовима, а у неким епархијама Цркве Св. Саве полиција штити извесна богослужења.

Зашто је све то МНОГО опасно? У свом огледу 'Русија на трагу контрареформације' ('Протестантима о Православљу', стр. 224-226), ђакон Андреј Курајев изврсно запажа: 'У Русији је број људи који себе сматрају православнима много већи од броја реално православних људи. Уосталом, социолози имају свој критеријум за сазнавање броја реално религиозних људи: треба поставити питање о утицају религиозних убеђења на човеков свакодневни живот. Утиче ли вера на његова дела? У католичким земљама број парохијана се израчунава по броју причасника на Велики Четвртак (дан спомена Тајне Вечере, то јест првог Причешћа). У протестантским земљама- социолози питају - чита ли човек код куће Еванђеље или слуша Библију само на недељним сабрањима/.../ Тако да испада како је број Француза који се исповедају, број Финаца који читају Еванђеље код куће, број совјетских грађана спремних да изјаве да су религиозни у доба државног атеизма – врло сличан. То су цифре које се колебају од 10 до 17%. Изгледа да то и јесте број оних који су способни за лични религиозни живот, за лични религиозни избор и за лично религиозно стваралаштво. То су они што су добили 'десет таланата'. То су људи религиозно обдаренији од других - од самог почетка. Можда су њихови суграђани обдаренији у другим областима (музици, науци, љубави)... али талант вере је особито присутан код тих 15%.

Осталих 85% су у религиозној сфери спремни да их воде. Кажу им: 'Ви сте атеисти', и они се слажу: 'Да, у ствари. То су попови нарочито скривали од нас да смо настали од мајмуна'. Затим им кажу: 'Зар сте заборавили веру својих отаца? Ми смо православци!' - и они се опет сложе: 'Како смо моглида слушамо бајке тих комуниста и постанемо бескореновићи!' Кад им кажу: 'Шта вам је! Хришћанство је туђинска вера, њу су Чивути измислили да униште нашу исконску аријевску ведску веру, да би приморали нас, Словене, да се, уместо Перуна, клањамо њиховом Христу!' - маса се опет послушно узбуди: 'До када ће од нас више красти нашу рођену екстрасензорику и магију?'

Судбина народа у религиозној сфери зависи од избора који ће учинити тих 10-15% религиозно самосталних грађана/.../ Ако задатак (непријатеља једног народа, В. Д.) има чисто негативан карактер, то јест РАСКОЛ У НАРОДУ, довољно је тих 15% разбити на 20 пута по 0,5% - и народни организам биће обезглављен”.

Тако упозорава Курајев.

Ми као да заборављамо да Срби НИКАД нису имали религиозни раскол у Цркви. Сукоб краља Милана с митрополитом Михаилом и протеривање Михаилово из Србије - сукоб је политички, а не мистички; раскол у Америци 60 - их година 20. века, због рашчињења владике Дионисија, изазвала је Титова власт, због Дионисијевог антикомунизма. Дедејићевци у Црној Гори су секта идолопоклоника нације који су створили Тито и Ђилас. Али, ово што се сад дешава међу Србима кад је богослужбена реформа у питању - то је нешто друго, новије, опасније...

Ми смо већ имали проблем „старокалендараца”, људи који су пришли старокалендарским групама Грчке. Потписник ових редова је, још 2000. године, на тај проблем указао у свом зборнику „Црква и време / Остаром и новом календару”. Тврдило се тада, од стране неких, да је то маргинална група, и да их скоро уопште нема. Каснији догађаји су потврдили да није тако, и да њихов утицај расте, као и број следбеника, мирјана и монаха. Старокалендарци су од Србске Цркве отишли како због своје духовне незрелости, тако и због неодмереног екуменистичког понашања појединаца у СПЦ. С њима се, иако су се оделили тек недавно, не води никакав братски дијалог о повратку Мајци Цркви, док се „екуменски дијалог” с папистима и протестантима наставља. И то све у шеснаест!

Али, старокалендарска узбуна је ипак локализована. Људи су се угледали на Светог Јустина Ћелијског који се против екуменизма борио, не напуштајући Светосавску Цркву Христову.

Но, шта ће бити сада?

Куда воде данашње поделе око служења Свете Литургије, о чијим реформама још нема насушно потребног дијалога?

Ја то не знам. Знам само да су сукоби отпочели међу оних 15% религиозно обдарених. И знам да крвари срце сваког родољуба, који зна да је Црква последња тврђава србског народа, коју наши непријатељи још нису освојили, без обзира на разне Соње, Наташе, Биљане, Веране, или лумене попут Мирка Ђорђевића.

По ко зна који пут се испоставља да смо, овако несложни (али више не само политички, него на ивици да несложни будемо и мистички), сами себи највећи непријатељи.

 

Да не заборавимо истину

Па ипак, после свега, не смемо заборавити Истину. А истина је следећа: СА Сабор је, од 1968. до 2008. године донео најмање СЕДАМ  одлука о начину служења Св. Литургије. Народ сабран, са благословом епископа банатског Никанора, у манастиру Војовици, у дане Св. Николаја Жичког (2.-3. 5.2009.године) упутио је писмо СА Сабору СПЦ, исповедајући своју верност његовим одлукама и спремност да га следи. Ево тог писма:

ОБРАЋАЊЕ СА САБОРУ СП ЦРКВЕ И СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

Оци наши свештеници и ђакони,

драга браћо и сестре хришћани,

као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка. Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику. На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода". Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви". А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):

„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи: ... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".

СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.

СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:

„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.

У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.

Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."

И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)

Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво (Д. Ап, глава 15).

Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере. Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)

Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.

У манастиру Војловици,

у дане Светог Николаја Српског

2009.

Све је јасно: без обзира на промене у другим Помесним Црквама, треба се држати наше богослужбене праксе, фиксиране у „Архијерејском чиновнику“ (оном из 1968., а не неком новом). За то време, Комисија СА Сабора СПЦ треба да ради и да своје резултате стави на увид Сабору. Све остало је САМОВОЉА која нам задаје јаде и саблажњава многе душе. Но, није довољно бити саблажњен да би се ушло у Царство Божје, како једном рече патријарх Павле.

Не смемо се одрећи онога што знамо да ЈЕСТЕ (а Истина је, етимолошки гледано, оно што јесте, то јест Онај Који јесте, Христос Бог наш).

Понављамо, међутим: Истина се пројављује као Љубав!

Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Свету Тројицу, Бога нашег!

 

Свети Јован Златосути

БЕСЕДА ПРОТИВ ОЛАКОГ АНАТЕМИСАЊА

Ову беседу изговорио Св. Јован Златоусти поводом настанка, од Цркве, одвојених заједница у Антиохији, од којих су једну чинили следбеници епископа Мелетија (мелетијанци), другу - они који су за свога епископа признавали Павлина (павлијанци), трећу - аријанци, предвођени епископом Евзојем, и четврту - следбеници неправославнога Аполинарија Лаодикијскога. А будући да су у међусобним препирањима једни на друге бацали анатеме, Св. Јован Златоусти је, да би прекратио саблазни у помесној Цркви, убрзо по свом рукоположењу за презвитера 386. Године, изговорио ову Беседу, чији пуни наслов Гласи: "О томе да не треба проклињати (анатемисати) ни живе ни мртве". Ова беседа је и данас актуална, нарочито с обзиром на чињеницу да ни наше време није поштеђено формирања разних "заједница ", које, следећи свака своје учитеље, теологе, па чак и пастире, и опредељујући се за поједине фрагменте Предања, показују исту склоност да фрагментарност својих "увида" проглашавају за једину целовиту истину и да, онда, са позиција "отварања очију другима ", осуђују и одбацују као заблуделе и осуде достојне све оне који не деле њихову "визију" Православља, без обзира да ли се ради о "новообновљенству", "старокалендарству" или сличним парацрквеним крајностима.

Пре него што вам, беседећи о познању непојмивога Бога, изговорих многе беседе о томе1, доказивах, како речима Писма тако и расуђивањем природнога разума, да савршено познање Божанства није могуће чак ни самим невидивим силама, тим силама које живе невештаственим и блаженим животом, као и да се ми, који свагда живимо у небризи и расејаности, и предати свакој порочности, (узалуд) трудимо да појмимо оно што је непознато и невидивим бићима. Ми у тај грех падосмо, јер се, у таквим расуђивањима, руководисмо схватањима сопственога разума и сујетном славом пред слушаоцима, и (јер) доброразумношћу не одредисмо границе своје природе и не следовасмо Божанственоме Писму и Оцима, већ бејасмо (у то) увучени махнитошћу свога предубећења, као каквом силовитом реком.

Данас ћу вам, пак, изговорити одговарајућу беседу о проклињању (анатемисању) и, показавши тежину тога зла које се сматра небитним, тиме затворити необуздана уста (која то чине) и открити вам грех оних који бацају анатему, како се и дешава. Западосмо у тако бедно стање да, находећи се у крајњој опасности, ми тога више нисмо ни свесни и бивамо савладавани најгнуснијим страстима, тако да се на нама испуњавају пророчке речи: (Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и) ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене" (Иса. 1, 6).

Од чега да почнем, (хотећи) да говорим о том злу? Да ли од дате нам заповести Господње или, пак, од ваше неразумне непажње и неосетљивости? А када почнем да говорим о томе, неће ли се (одмах) наћи и таквих који ће ми се подсмевати и нећу ли се ја, онда, и разљутити? Не подижу ли већ своје гласове против мене зато што намеравам да беседим о таквом, болном и суза достојном, питању? Шта да чиним? Жалостим се и сакрушавам душом и изнутра растрзаван бивам, видећи такву неосетљивост, јер дела наша превазиђоше преступе Јудеја и безбожје незнабожаца. Срећем успут људе, који немају ума наученог Божанственоме Писму и који, штавише, ништа из Писма не знају, и са великим стидом немим, видећи их како махнитају и празнослове, "а не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде" (1. Тим. 1, 7), незналачки се и дрско усуђујући да проповедају искључиво своја (приватна) учења и да проклињу оно што не знају, тако да се и они, који су туђинци вери нашој, подсмевају нама, као људима који се не брину о доброме животу и који се не научише да творе дела добра.

2. Авај, какве ли несреће! Тешко мени! Колико праведника и пророка жељаху да виде што ми видимо, и не видеше; и да чују што ми чујемо, и не чуше (уп. Мт. 13,17), а ми све то окрећемо на смицалице! Удубите се у те речи, саветујем вас, да не погинемо! Јер, ако учење што преко Ангела би објављено беше неизмениво, и сваки преступ и непослупшост повлачаху за собом праведну казну, зар ћемо је избећи ми који се за спасење не трудимо? Који је, реци ми, циљ Еванђеља благодати? Ради чега се саврши јављење Сина Божијега у телу? Тога ли ради да бисмо ми једни друге кињили и мучили? Заповести Христове, које су у свему од правила закона савршеније, захтевају од нас управо љубав. У закону се каже: "Љуби ближњега свога као себе самога" (3. Мој.19,18), а у Новом Завету се заповеда да се и живот свој положи за ближњега свога. Послушај шта говори Сам Христос: "Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно, пак, силажаше оним путем неки свештеник и, видевши га, прође. А тако и левит, када је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки, путујући, дође до њега, па када га виде сажали му се. И приступивши, зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити када се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди и чини тако" (Лк. 10, 30-37). О чуда! Господ ни свештеника, ни левита не назва блаженим, већ онога који, по учењу (јудејском), би одбачен од Јудеја, то јест Самарјанина, туђинца, који у много чему на Бога хуљаше, управо њега јединога Господ назва ближњим, зато што се он показа милостив. Тако рече Син Божији. Исто то показа Он и делима Својим, када у свет дође и прими смрт не само за пријатеље Своје и оне који Му беху блиски, већ и за непријатеље, за мучитеље, за обманитеље, за мрзитеље, за оне који Га разапеше, за које Он, још пре него што свет би створен, предзнађаше да ће бити такви, и које, предзнајући (их), створи, надвисивши (то) предзнање добротом, и за њих Он проли крв Своју, и за њих прими смрт.  Господ говори: хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света" (Јн. 6,51). И (Св. ап.) Павле говори у посланици: "Јер кад смо се као непријатељи помирили с Богом кроз смрт Сина Његовога" (Римљ. 5, 10); такође и у посланици Јеврејима (Св. ап. Павле) говори да Господ "окуси смрт за све" (Јевр. 2, 9). Ако Сам Господ тако - поступаше и ако Црква следује томе примеру, свакодневно савршавајући молитве за све, како се, онда, ти усуђујеш да говориш своје (приватно)? Јер, реци ми, шта значи то што ти називаш анатемом? Проникни у ту реч и расуди о чему говориш: схваташ ли ти уопште силу тога што изговараш? У богонадахнутом Писму наћи ћеш да је та реч (проклетства) изговорена за Јерихон: "А град да буде проклет Господу" (Ису. 6, 17). А у нас, до данас, важи као општи обичај да се каже: тај и тај, учинивши то и то, даде допринос (анатему) том и том месту.

Дакле, шта, онда, значи реч: анатема? Она се (уз то) употребљава и за какво добро дело, означавајући неко посвећење Богу. А "анатема" коју ти изричеш, не означава ли она да би онај коме је изричеш требало да буде предат ђаволу, да више нема учешћа у спасењу, да буде одвргнут од Христа?

3. Али, ко си ти да себи присвајаш такву власт и такву велику силу? "Тада ће Син Божији сести на престо славе Своје... и поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве" (Мт. 25, 31, 33). Зашто ти сам себи присвајаш такву част, које би удостојен искључиво сабор Апостолски, те истинити и, у свему, исправни њихови прејемници (наследници), испуњени благодаћу и силом? И они, строго испуњавајући заповест, одлучиваху јеретике од Цркве, а као да тиме сами себи копаху своје десно око, што и доказује велико састрадавање и саболовање њихово, као приликом одсечења повређенога уда. Зато и Христос назва то ископањем деснога ока (Мт. 5, 29), изразивши тиме сажаљење према онима који бивају одлучени (од Цркве). Зато они2, и у овом, као и у сваком другом делу, строго испуњавајући (заповест), обличаваху и одбациваху јереси, али никога од јеретика не подвргаваху анатеми. И апостол (Павле), очигледно по нужди, само на два места употреби ту реч, али ни тада као оно што се односи на неко конкретно лице: у посланици Коринћанима, (Св. ап.) Павле говори: "Ако неко не љуби Господа нашега Исуса Христа нека је анатема" (1. Кор. 16,22) и још: "Ако вам неко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет (анатема) да буде" (Гал. 1,9). И када нико од оних који примише власт не учини то нити смеде да изговори такву осуду, зашто се, онда, ти усуђујеш да то чиниш, поступајући противно (циљу) смрти Господње и да предухитраваш суд Цара? Хоћете ли да чујете шта изрече један свети муж, који пре нас беше прејемник Апостола и који би удостојен мучеништва? Објашњавајући тежину те речи3, он се послужи следећим поређењем: као што се простак, који се у царску одежду (сам) обуче, заједно са својим саучесницима, предаје смрти као тиранин, тако и они, вели он4, који злоупотребљавају својство Господље и предају човека црквеној анатеми, подвргавају себе потпуној погибељи, присвајајући себи достојанство Сина Божијега5. Или ви, можда, сматрате да је неважно то што, пре времена и пре Судије, некога осућујете на такву осуду? Јер анатема потпуно одлучује од Христа. Али, шта говоре људи спремни на свако зло? "Он је јеретик", говоре они, "ђаво је у њему, он хули на Бога и својим убеђењима и сујетним ласкањем низвргава многе у бездан погибељи. Зато је га Оци и одбацише, а нарочито учитеља његовога, који проузрокова раскол у Цркви...", а овде се мисли на Павлина или на Аполинарија. Но, ти поучавај и "са кротошћу карај оне који се противе, еда би им Бог ако дао покајање за познање истине, и да се избаве замке ђавола, који је живе уловио да врше вољу његову" (2. Тим. 25, 26). Забацуј мрежу љубави, да посрнули не погине, но да се спасе. Покажи да, по великоме добродушју (своме), желиш да своје добро учиниш општим. Забаци добропријатну удицу састрадања и, на тај начин, откривши скривено, извуци из понора погибељи онога ко се умом у њу погрузио. Поучавај да све оно што се по пристрашћу или по незнању прима као (оно што је) добро, није сагласно са предањем апостолским; и ако заблудели човек то поучење прими, он ће, онда, како вели Пророк, "живети (јер прими опомену), а ти ћеш сачувати душу своју" (Језек. 3, 21). Ако, пак, он неће (поучење да прими) и упоран остане, онда - а да се сам не би показао кривим - само посведочи да се тако и збило, са дуготрпљењем и кротошћу, е да Судија не би затражио душу његову из руке твоје, без мржње, без гнушања, не прогонећи га, но показујући искрену и истинску љубав према њему. Њу ти задобијај и, макар и немао никакве друге користи, велика је корист и велики је добитак већ то што волиш и доказујеш да си ученик Христа: "По томе ће сви познати", говори Господ, а сте ученици Моји, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13,35), а без ње ни познање тајни Божијих, ни вера, ни пророштво, ни сиромаштвовање, ни мучеништво за Христа неће вам бити ни од какве користи, како и објави Апостол:

"Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам... Ако језике ангелске говорим... и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи: љубав дуго трпи, љубав се не горди, не тражи своје, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (уп. 1. Кор. 1-7).

4. Нико од вас, љубљени, не показа такву љубав према Христу као та света душа6. Нико од људи, осим њега, не осмели се да изговори такве речи. Сама душа његова гораше док он говораше; у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама" (Кол. 1, 24), и још: "Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју" (Римљ 9,3), и још: "Ко ослаби, а да и ја не ослабим?“ (2. Кор. 11, 29). И, имајући такву љубав према Христу, он никога не подврже ни казни, ни принуди, ни анатеми: јер никако другачије не би привукао к Богу толико народа и градова, но, подвргавши се унижењу, бичевању, шамарању, подсмевању од свију, он учини све то, снисходећи, убеђујући и умољавајући. Тако, дошавши Атињанима и затекавши их све у идолопоколонству, он не поче да их укорава и да говори: ви сте безбожници и потпуни нечастивци. Он не рече: ви све сматрате за Бога, а једнога Бога, Владику и Творца свега, одбацујете. Него шта (учини)? "Јер пролазећи", каза он, "и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме је написано: непознатоме Богу. Онога, дакле, Којега не познајући поштујете, Тога вам ја проповедам" (Дел. ап. 17, 23). О, дивнога ли дела! О, очинскога ли срца! Он побожнима назва Јелине - идолопоклонике, безбожнике. Зашто? Зато што они, слично побожнима, савршаваху своје богослужење, мислећи и будући уверени да (тиме) поштују Бога.

Саветујем све вас, а заједно са вама, и себе самога да подражавамо овоме. Ако Господ, предзнајући склоности свакога од нас и какав ће бити свако од нас, (ипак) створи овај свет да би у потпуности показао дарове и штедрост Своју, и ако Он чак и зле (људе), премда не створи свет за њих, удостоји општих добара, желећи да Му сви подражавају, како ћеш онда чинити супротно ти, који у цркву улазиш и жртву Сина Божијега приносиш? Зар не знате да Он "трске стучене не преломи, нити свештила што се пуши не угаси"? (Иса. 42, 3). Шта то значи? Послушај: ни Јуду, нити њему сличне погибљенике Он не одбаци, све док сваки од њих самога себе (од Њега) не одлучи, предавши се заблуди. Па зар за незнање народа не приносимо мољења? Зар нам није заповеђено да се молимо за оне који нас мрзе и који нас гоне? Ми, дакле, савршавамо то служење и поучавамо вас, (јер) рукоположење не води к властољубљу, нити на надменост наводи, нити власт пружа. Сви примисмо једнога истога Духа, и сви смо на усиновљење призвани: оне које Отац изабра7 Он их и удостоји да са влашћу служе браћи својој. Испуњавајући, дакле, то служење, ми вас саветујемо и преклињемо да одустанете од тога зла8. Јер тај кога хоћеш анатеми да предаш, или жив је и још увек битује у овом смртном животу или се, пак, већ упокојио. Ако је жив, онда поступаш безбожно, одлучујући онога који се још увек налази у неодређеном стању и који се још увек може обратити од зла к добру. Ако се, пак, упокојио, тим мање (имаш право да га анатемишеш). Зашто? Зато што он "своме Господу стоји или пада (Римљ. 14, 4), не налазећи се више под влашћу човечијом. Притом, опасно је доносити суд свој о ономе што је скривено у Судије векова, Који једини зна и меру знања и степен вере (човекове). Како ми да знамо, молим те, реци ми, за које ће речи човек бити кажњен или, пак, како ће се оправдати у дан када Бог буде судио људима за скривена дела њихова. Јер, заиста, "како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде Ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Римљ. 11, 33-34; Иса. 40,13)? Зар има икога међу нама, љубљени, да не размишља о томе да бејасмо удостојени Крштења и да не зна да ће се једнога дана збити суд? Шта ја то говорим: суд? О самој смрти и исходу из тела ми и не размишљамо услед привезаности за ствари житејске, (привезаности) која нас ослепи. Одустаните, саветујем вас, од таквога зла!9 Ево говорим и сведочим пред Богом и избраним Ангелима да ће то зло, у дан суда, бити разлог велике муке и неподносивога огња. Ако, у причи о лудим девојкама, које имаху светлу веру и чист живот10, Господ свију, видевши дела њихова, не прими исте на свадбу због недостатка милосрђа (в. Мт. 25,11), како онда да се ми, који у потпуној небризи живимо и који са једноплеменицима својим немилосрдно поступамо, удостојимо спасења? Зато вас саветујем, немојте пренебрећи ове речи. Јеретичка учења, несагласна са учењем које прихватисмо, треба проклињати и безбожне догмате обличити, но људе је неопходно на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење. О када бисмо се сви ми, умножавајући љубав према Богу и ближњима, и испуњавајући заповести Господње, удостојили да сретнемо Небескога Женика са уљем и упаљеним светиљкама у дан васкрсења, и да Му представимо многе (оне), које састрадавањем својим задобисмо, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Божијега, са Којим нека је слава Оцу, заједно са Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Напомене:

1. Св. Јован Златоуст овде мисли на Слова против аномејаца.

2 То јест: апостолски сабор и њихови истинити прејемници-наследници.

3. То јест: бацања проклетства, анатеме.

4. То јест: Свети Игнатије Богоносац.

5. Сличне мисли налазе се у посланици Св. Игнатија Смирњанима, гл. 4-6.

6. То јест: Свети апостол Павле.

7. То јест: оне које, по вољи Својој, изабра за свештенослужитеље Цркве.

8. и 9. То јест: од узајамног анатемисања.

10. То јест: луде девојке, које - по Златоустовом тумачењу јеванђелске приче о мудрим и лудима девојкама - такође бејаху "светле вере и чистога живота", тј. имаху "светиљке своје", али "немаху уља" (= милосрђа) у светиљкама својим, када се појавио Женик.

Са руског:

М.А.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 21 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.