header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свети Вукашин Клепачки Штампај Е-пошта
субота, 23 јун 2018
          Породица Мандрапа се бавила хуманитарним активностима и били су добротвори и чувари имања и саме православне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, познатије као ''Стара Црква" из 15. вијека, најстаријег здања у Сарајеву.

Спасоје односно Вукашин Мандрапа је одведен 1942. године у злогласни усташки логор Јасеновац, гдје је провео неколико мјесеци, а онда 29. маја 1943. године после свирепог мучења, бива убијен од Жиле Фиргановића, познатог крвника, на најстрашнији начин.

Чак и у тим моментима страдавања, Вукашин је посједовао невјероватан душевни мир... и док му је зликовац Фиргановић одсјецао дијелове тијела, он му је говорио "Само ти дјете ради свој посао".

БИОГРАФИЈА

Спасоје Мадрапа, од миља је добио надимак још у школи Вукашин, по србском краљу Вукашину Мрњавчевићу, јер је био врсан трговац. Рођен је крајем 19. вијека (највјеројатније 1894. године) у србском селу Клепци, крај Чапљине, на источној обали ријеке Неретве у Херцеговини. Још као дјечак се са породицом доселио у град Сарајево, који је тада био (као и читава Босна и Херцеговина) под окупацијом Аустро-Угарске монархије.

Мандрапе су живјеле у улици Милоша Обилића на Добриње, а бавили су се трговачким пословима и имали су на Башчаршји своје магацине за робу. То им је доносило добру зараду, па пошто су били побожна породица, помагали су Стару (православну) Цркву у Сарајеву... и Дабробосанску митрополију.

Кућа Мандрапа у старом дијелу Сарајева, била је репрезентативан примјер грађанске архитектуре 18. и 19. вијека (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Деценијама касније, у тој кући живи и послује једна муслиманска пекарска породица, коју је Момчило Јовановић, сестрић Вукашина Мандрапе дао њима, како би сачувао кућу од муслиманских екстремиста..

Вукашин Мандрапа није имао дјеце нити се женио. Био је као младић несрећно заљубљен у једну дјевојку у Херцеговини, са којом је имао љубав на први поглед. Како је цура била обећана у Мостар, тако се Вукашин повукао у себе и није имао интереса за жене.

Његов брат Ђорђе Мандрапа имао три сина сина: Чедо (р. 1916), Добрило (р. 1921), и Богдан (р. 1918), и једну кћерку Славку, која је била учитељица. Славкин син Момчило Јовановић био је запослен 1960-1992 као архиватор Републичког Архива СР Босне и Херцеговине у Сарајеву. Богдан Мандрапа је живео до 1972. године, али је био тежак инвалид.

Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били такође блиски цркви и активно су пјевали као црквени појци у Старој Цркви. Њихова крсна слава је Никољдан.

Славка Јовановић је посље Другог свјетског рата истраживала страдање србског народа у НДХ и дошла до значајних информација које је преточила у "Енциклопедију зла". Била је на мети агената југославенске тајне полиције, пошто се распитивала о Вукашину и јасеновачким логорашима. Умрла је 1982. године.

СТРАДАЊЕ

Вукашин тј. Спасоје Мандрапа је све до краја јуна 1941. године био у Сарајеву, мислећи да њега неће нико дирати. Када је видео да усташе почињу да одводе све виђеније и добростојеће Србе, онда је донео одлуку да оде у свој завичај, односно село Клепци, код Чапљине. Већ тада су многе србске породице тражиле спас или преко Дрине, или у шуми. Вукашинови братанци Чедо и Добрило су били активно укључени оружане формације, при четничком покрету. Прво због националне свести, а друго, што партизана тада у Сарајеву и околини није било много.

У општини Чапљина, по Србе није ништа било боље, напротив, у његовим Клепцима усташе су већ масовно хапсиле, клале и силовали србско становништво, цивиле... Такође, у сусједним Пребиловцима, усташе су почетком августа 1941. године направиле стравичан покољ и помор жена и дјеце.

Вукашин Мандрапа је ухапшен од усташа у лето 1941. па је одведен у Сарајево, гдје је провео неколико мјесеци у затвору, да би 6. маја 1942. заједно са 3.000 осталих Срба и Јевреја у чувеном "Ђурђевданском возу" био транспортован у жељезничким вагонима за концентрациони логор Јасеновац, одакле се није вратио.

У логору Јасеновац је Вукашин Мандрапа, скупа са осталим логорашима бивао тешко мучен, и психички и физички. У једном бестијалном клању невиних цивила, које су усташе свакодвневно радиле, усташки зликовац Жиле Фиргановић, је посматрао Вукашина Мандрапу, како и поред свега што се дешава око њега, има сталилност и мир.

Извукао га је из колоне која је била спремна за клање, те га је почео мучити, на најстрашнији начин. Захтевао је од Вукашина да каже на глас: "Живео Анте Павелић". Како је Вукашин то одбио, усташа Фиргановић је бивао све љући и ножем му је сјекао дјелове тијела, док се Вукашин није чак ни опирао... само му је неколико пута поновио "Само ти дјете ради свој посао". Усташа Фригановић није могао да вјерује у Вукашиново понашање те га је то излуђивало.

На крају га је и убио 29. маја 1943. године.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Доктор Недељко Зец, који је успео некако да преживи пакао логора Јасеновац, дошао је 1947. године на Никољдан, у кућу Мандрапа у Сарајеву, да преживјелим Вукашиновим рођацима, Богдану и Славки, испричао његову стравичну судбину и мучеништво.

Занимљиво је то да послије Другог свјетског рата у Сарајеву је основано удружење преживјелих логораша Јасеновца. Кад год би они имали неки састанак и окупљање, обавезно су присуствовали чланови југославенске тајне полиције, односно УДБ-е.  Било им је скоро забрањено контактирати са медијима.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја. Тако је манастиру Тврдош, на југу Херцеговине, насликана је икона Светог Вукашина Клепачког.

 

Извор: "Злочини над Србима"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 23 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.