header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Свети Вукашин Јасеновачки - камен спотицања и стена саблазни Штампај Е-пошта
понедељак, 25 јун 2018

 О ОВОМ ЗАПИСУ                                  

         За усташоидне Хрвате, србско страдање у НДХ је мит. Један од оних који су оличење тог страдања, Свети новомученик јасеновачки Вукашин, за њих је такође мит. (овде:) Али, лик старца Вукашина је камен спотицања и стена саблазни за многе. Овај запис је покушај да се пронађе траг његовог постојања у историји и смисао његовог христоликог страдања.
  

НЕДО ЗЕЦ О СТАРЦУ ВУКАШИНУ        

Ево сведочења др Неда Зеца о старцу Вукашину:“ Командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.           

"Кад сам ушао у собу", прича др Зец, "Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.            

"На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. 'А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом', рекао је.  

"У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. 'Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?' 'Знам', одговорих му кратко. 

"После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.          

'Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.'                                             

'Што могнем, учинит ћу'.                        

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.  

      'Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.'  

         Затим је испрекидано и неуједначено наставио:'Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.'

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

'Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.    

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.                                       

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.' 

"Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:'Докторе, ко Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.'

'Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.'  

Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:'Сад знаш све. Можеш ићи'!"

 IZVOD IZ ZAPISNIKA OD 10. APRILA 1942. SAČINJEN U NEDIČEVOM KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU U KOJEM VUKAŠIN ŽEGARAC GOVORI O SVOM BORAVKU U KONCENTRACIONOM LOGORU STARA GRADIŠKA— JASENOVAC                           

Bacili su nas u jednu otvorenu šupu, koja je bila pod vodom, jer je toga dana padala kiša i sneg. Kad smo stigli u tu šupu, bila je već noć uveliko. Umorni i isprebijani i pregladneli morali smo odmah da legnemo u tu vodu. Nisu nam dali vremena ni toliko da se kako tako snađemo i smestimo. Tako u vodi prenoćismo noć. Kad sam se ujutro smeo da dignem (jer nam nije bilo dopušteno ustati pre određenog znaka, pa čak i glavu podići), bilo je na nama 10 santimetara snežnog pokrivača. Bio sam ukočen kao klada. K tome su ustaše celu noć obilazile tu šupu i kundačili nas. Psovali su nam sve što nam je najsvetije. Razume se, da ujutro mnogi nisu više stali na svoje noge. Mnogo ih je ostalo ukočenih i na mrtvo premlaćenih. Kraj mene je ležao Spasoje Mandrapa, činovnik finansijske direkcije iz Sarajeva i on je ostao mrtav, jer su ga noću premlatili.

   ЖАРКО ВИДОВИЋ                              

Србски хришћански философ, Жарко Видовић, који је и сам од усташа ухапшен и вођен у Јасеновац, да би, на захтев Немаца, био одведен у концлогор у Норвешкој, сећа се:“Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и „свежих“ трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).                 

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. “Старе Српске Православне Цркве“ (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са „шумом“, тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. г. библиотекар у „Вијећници“- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као „објект гађан српским гранатама са Требевића“ (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).         

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана „Знак питања“ код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица.             

У тој кући је живео (и око трговине, у „магазама“, тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само „у овоме знаку ћеш победити“ ( εν τούτω νίκα , In hoc signo vinces).                   

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко „у шуму“!

 Свети Вукашин „у шуму“, у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у „партизане“, јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, г. 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).            

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници („логораши“) Јасеновца. Били су то или јасеновачки „занатлије“ (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог „Пробоја“ од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама „размене“ заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти „Управа Државне Безбедности“ (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и „тринаестомајска“ Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и „државотворни“) став био – ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био „природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији“: тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу – као схватању историје! – давали управо српски комунисти Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву „самокритику“ и такву (сатанску) „историјску свест“.

 Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац.                

Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима „усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич“, у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и „Градске вијећнице“ (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна песма ‘Ђурђевдан је ‘ коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).

 Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде „ослободилачке“ армије грубо одбијен. То је после г. 1945. била Пешадијска школа и Касарна „Маршала Тита“!).     Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, „војно способних“, сада за Јасеновац. Међу њима је – а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата – било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То „србовање“ ће их коштати главе.                               

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке „ЈДЖ“ и натпис „седам коња или четрдесет војника, колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две сто- тине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као „четврта класа“ воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли „на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући „на излет“; али су тада „шибер-врата“ на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и „тамбурајући ногама“, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо „за Немачку“ као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

„С оне стране Јајца, гајтан трава расте

По њој пасу овце, чувало их момче.

Младо момче плаче, још тужније пјева -

Свака туђа земља, туга је голема!“                 

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. „Е, сад пјевајте колико вам је воља!“ Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су „падали“ јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: „Испадај, брзо!“ И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ћe се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! 

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :“Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан’? Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): „Пустите га на врата!“. А онда наређује оштро дечаку – „зини!“, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: – „Ово ће вам бити четничка гибира!“ (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз („испадај“!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом „Јасеновац“). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).            

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација „Тот“. Радна служба Рајха. Чекају „Тотовци“ „свеж транспорт“, јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; „лепо“ чујеш како вода „вришти“ под ногама испод траве. Заточеници („логораши“) раде, док могу, само „гробарске послове“. Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, jep су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајвски Јевреји. „Занатлије“. То је значајан моменат чувеног „Пробоја“, 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични „историчари“ говоре о Јасеновцу (и „о ослобођењу-пробоју“) . Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше „комисије“ су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!                           

Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао – као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци „Тотовци“ нас постројавају, на великом „зборишту“ испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу „мирно“ („позор“ на усташком). Иза сваког реда,нама иза леђа, иду задригли „Тотовци“ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, „трком“ на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. 

Ми који смо издржали „Тотовску“ пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног („Тотовског“) логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто „вежбају“, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, „Тотовски“ логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо, шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: „ако икад видиш моје“. Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до „Сајмишта“ на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Tада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за „њега „ cвu смо ми „логораши“, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не „устанци“ и „победнички ратови“). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!                    

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже „ослобођену“. А вратили смо се заправо у логор :додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио cвe да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што – једући храну из порција у Јасеновцу – нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством.Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је „свијет oвaj тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!“те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност вepe Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!                      

Тако је сведочио Жарко Видовић.         

РЕЧ ПОСТОЈИ, ПОСТОЈИ ЛИ ЧОВЕК?  

Лик Светог Вукашина није могао остати у србском мученикослову без пропитивања. Тако је Матија Бећковић, у једној беседи, о њему рекао:“О двехиљадитој години хришћанства уписан је Вукашин из Клепаца у свете српске мученике, а на икони новопросијаног светитеља нашла се његова реч: „Само ти, дијете, ради свој посао“Седамдесетих година прошлог века у издању Јеврејске општине у Београду појавио се зборник успомена преживелих јесеновачких логораша: „Да се не заборави“.Ту је први пут објављен прилог психијатра др Недељка (Неда) Зеца у којем је описао сусрет са злочинцем који му се обратио за помоћ у време док је као јасеновачки заточеник радио у логорској амбуланти./…/

Чуло се, потом, да је старац Вукашин пре рата живео у Сарајеву, да је рано отишао из свог села, да се презивао Мандрапа, да је то чувена и честита породица, да су и други његови сродници пострадали у Јасеновцу … али, зачудо, нисмо видели ни његову крштеницу, ни његову фотографију. Иконописац га је видео и олицетворио као бркатог сељака у белој кошуљи, с прслуком и херцеговачком завратом, а прве његове иконе видели смо у Тврдошу и Острогу, у цркви у Земуну и Хановеру. И лик му је општи, збирни и заједнички, какво му је и име. Нови нос, нове уши, нове очи, нови лик и ново име добио је тамо камо се запутио.
Кад ме је деведесетих година, док сам ишао у Житомислић и Пребиловце, пут навео на Клепце упитао сам за старца Вукашина, али нико од оних које сам заустављао и питао није о њему ништа знао. Најпре сам помислио да Вукашин, можда, и није био из Клепаца и да се није тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да није ни Вукашин, ни из Клепаца. Др Зец записао је оно име које му је поремећени џелат казао или како је запамтио да му је казао. А то је поуздано једино ако је један тачно запамтио, а други тачно записао. Али, могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао је то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца. Вук је збирно име српског народа. Вукашин, Вујадин, Вукота, Вуксан, Вучета, Вукашин само су изведенице из нашег заједничког имена. Старац Вукашин је и Стари Вујадин који не одаје своје јатаке ни за ноге, ни за руке, ни за лажљиве очи.                  Несумњиво је оно најважније - да је тај један, који јесте, ма ко био и ма како се звао, пре него што је пострадао на правди Бога – рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао.“За остале појединости др Зец није се ни распитивао, па је име записано без презимена, онако како се именују светитељи.Неспорна је само та реч која је пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело једино могуће унутрашње слободе. И ма како се звао тај који је то изговорио, он је постојао, и постојаће док постоји онај који је из њега проговорио и језик на којем је та реч изговорена. Света је реч,а не човек. Реч је посветила онога који ју је изговорио, повезала и благословила његов живот и његову смрт. Биографија те речи једино је истинито житије тог светитеља.Реч је света, и свето је оно што је рекла, и свет је онај који је изговорио, а ко је он био најбоље је знао онај чији је праобраз узео и који је из њега проговорио. Посветила је уста која су је изрекла и оног чија су то уста била. Да то није била реч Божја не би била ни изговорена, ни запамћена, нити би прешла пут од Голготе до вечног живота.
/…/Убица Жиле Фригановић сведочио је против себе и немамо разлога да му не верујемо. Помишљамо да претерује кад признаје колико је поклао, готово сумњамо да је могао заклати онолико колико се похвалио, не искључујемо ни могућност да је др Зец погрешно навео његово име, а једино не сумњамо у то да је реч која му је речена могао измислити.“                

Песник Матија Бећковић не изражава сумњу у речену реч, али као да изражава сумњу у идентитет старца Вукашина.       

АЛЕКСАНДАР ПРАЖИЋ ПОСТАВЉА ПИТАЊА

Философ Александар Пражић, у својој књизи „Национално самоубиство“, у којој поставља питање наше склоности колективном суициду, сматра да је Недо Зец целу ову повест измислио, и то по налогу комуниста. У њој му ништа није логично:“Пре свега, зашто би усташе имале психичке проблеме због учешћа у ликвидацији Срба'?/…/Али, чак и ако је било тако, зар је хрватска држава толико оскудевала у психијатрима из властитог народа, који би на прави начин прискочили у помоћ тао где су свештеници подбацили, да је душевно здравље својих елитних бојовника, па самим тим и борбену готовост хрватске војске, поверавала бризи припадника омражене мањине?/…/Ако су у Јасеновцу ликвидиране стотине хиљада Срба, зар је било тешко уклонити и једног тако незгодног сведока какав је био Недељко Зец?/…/Али, чак и ако допустимо да се све догодило баш тако, мада нам здрав разум говори да су све то пуке бесмислице, намеће се питање да ли је могуће за неколико сати заклати хиљаду и сто људи. /…/Дакле, све су то будалаштине, у које нико разуман не може да поверује, а ако и поверује, онда је сигурно посреди нека ирационална заслепљеност.“ Пражић се пита како је Фригановић, који се у клању такмичио с другима, могао да процени душевно стање старца Вукашина као стање апсолутног мира. Клање се одвијало као на покретној траци, па како је Вукашин могао то да гледа „са стране“? Зар је могуће да је усташа запамтио личне податке старца Вукашина у заносу клања, па их после пет месеци, пренео Зецу, који их је памтио све време у логору? Зар би усташа причао Србину како је клао Србе, а затим га молио за помоћ, и то на коленима? Зар би неко, коме су сечене уши и нос, од бола могао мирно да изговори речи које су му приписане?                                      

По Пражићу, Недо Зец је био „слободњак“ у логору, кога су усташе трпеле зато што им је био потребан. Касније је, да би избегао сумњичење комуниста, направио конструкцију о којој је рече:“При том, сигурно није био толико маштовит да измисли епизоду са Србином који кољачу каже:“Ради ти, дијете, свој посао!“ То је, без сумње, истинит догађај, а доктор Зец, који је, чини се, доста времена проводио међу усташама, вероватно је чуо како га они кроз смех препричавају као забавну анегдоту. Те речи, кроз које се огласио српски самоубилачки порив, храбрећи неког млађаног кољача коме је у тренутку слабости задрхтала рука, он је касније искористио као шлагворт за своју прилично невешто срошену конфабулацију. /…/Трагање за одговором на ова питања упућује нас на хрватске комунисте као кориснике и могуће наручиоце измишљотине доктора Зеца.“              

По Пражићу, хрватски комунисти, којих је било мало, али су на територији НДХ били распоређени на кључна места, имали су за циљ да на све могуће начине спрече освету Срба Хрватима због усташких злочина. Они су Србе партизане усмеравали против Срба четника, као и против Италијана, који су спасавали србски живаљ од усташа. Хрватским комунистима ова је прича одговарала двоструко – показала је усташе као неспособне да реше хрватско државно питање, а Србима као узор дала неког ко је спреман да га закољу без отпора. Јер, по Пражићу, „да је искористио близину усташине главе како би му одгризао уво или кажипрстом ископао око, те тако скупо продао свој живот, то би већ било вредно пажње и похвале. Овако, он је значајан једино као жалостан симбол српског суспрезања агресивности према непријатељу и њеног окретања на себе, као конститутивне слабости која је најодговорнија за трагичну судбину целог народа у међуратном, ратном и послератном периоду“. Канонизујући старца Вукашина, по Пражићу, СПЦ је озаконила архетип „што се, ношен фасцинирајућом снагом митских представа, преко аветињског архетипског лика светог кнеза, одрицања од царства земаљског и опсесивног зова косовске раке, испољава у нама као једно од најмоћнијих оруђа националног самоубилачког порива, који нас помоћу њих хипнотише, пасивизује, заглупљује и истрајно мами ка колективној пропасти“.     

Пражић је, иначе, изразити критичар култа Светог кнеза Лазара:“Издавши овоземаљско (и, самим тим, једино могуће) српско царство да би себи обезбедио место у анационалном небеском поретку, Лазар је стекао не само ореол српског светитеља, него и статус архетипског лика у болeсном делу расцепљеног националног бића“.

РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ПРОТЕСТАНТА

Домаћи протестант Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације“, подвиг Светог Вукашина сматра изразом гордости.       По њему, начин на који се Вукашин обратио кољачу није хришћански: “Од мученика Вукашина из херцеговачког места Клепци, усташе су тражиле да гласно викне:“Живео поглавник Анте Павелић!“ иначе ће га убити. ПОСЛУШНОСТ ЗАХТЕВУ НИЈЕ ЗНАЧИЛА ОДРИЦАЊЕ ОД ХРИШЋАНСКИХ ПРИНЦИПА,ВЕЋ ПОСЛУШНОСТ ИСУСОВИМ РЕЧИМА О БЛАГОСИЉАЊУ НЕПРИЈАТЕЉА (подвукао В.Д. ). /…/

Овакав пример страдања није био у стању да у срцу непријатеља побуди љубав, јер ПОБУДЕ ОНОГА КОЈИ СТРАДА НИСУ ИЗРАЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРИСТУ ( подвукао В.Д. ) и одбране хришћанских начела, већ су израз повређеног гордог ја. Христов дух опхођења према непријатељу је сасвим супротан. Он је показивао љубав и према онима који су га пљували у лице“.      

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СМИСЛУ ЗАВЕТА          

Заиста, Косовски завет, тај Нови Завет ваплоћен у србском народу и његовој историји, многима је, како Писмо каже, камен спотицања и стена саблазни. А зашто? Зато што је Христов. Христос је непојаман за оне који живе и мисле духом овога света. Наш народ је, вековима, живео и умирао за Крст часни и Слободу златну, а то није ни нихилизам, ни гордост, него везивање за вечно и непролазно, без одрицања од земног отачаства. Ево шта каже Свети владика Николај у „Царевом завету“:“Слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи: слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у прсима својим, он се осећа слободним и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању. Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслобода умањити. То је благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује, смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је тамница гроб, а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким, а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу слободу, и чува ову од злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање, осветљујући и загревајући људе поробљене.           

Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у колико не ограничава њихову слободу, него јој само даје правилан ток. И ми на светим небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање, ни као сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу, а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег Љубитеља - то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној.

Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје, јављено у телу, да би објавио телесним тајне вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније дете. Он је слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали. А Он ни минута није био неслободан, јер ниједног минута није био одвојен од визије Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе: "стојте у слободи, којом вас Христос ослободи". И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у оковима као и међу пријатељима. Све - слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне, небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености.       

За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа: љуска која наговештава језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се ни круна, а још мање глава. А ти си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и главу за слободу - ама за ону стварну јеванђелску слободу.      

Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав - продаје једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства. А кад није губитак душе, није губитак уопште. Јер све је остало само намештена бина, на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволи нашем царству небеском, онда му је свака стопа земље, на коју стане изврсна бина за улогу његову. 

Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог народа твог. За први пораздароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни препорођај, унутрашња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви.         

Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се радошћу неисказаном.

Боље је животом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско. Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана. Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно кличу, Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и самонадеждни увек доживљавају неочекивано, Она - никад. Мудрост небеска у борби даје Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже пале и узвисује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је духу неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. "У рукама су Њеним сви крајеви света". Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци - ко јој се може успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчину, а у чашу поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима својим. Нико од створених не може је ни надиграти, ни надјачати, ни надслужити. Благо човеку, који се приволи небеској Мудрости и Њеном царству.

Тако се умире ради вечне и непролазне Слободе: кроз Крст часни. То је био пут и старца Вукашина.  

 

Повезани текстови:1.Свети Вукашин Клепачки

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 103 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.