|
 У понедељак 25. јуна у Великој сали Скупштине Аутономне покрајине Војводине (ул. Владике Платона бб) одржана је јавна расправа о нацрту Закона о родној равноправности.
Заправо, у наслову, као и првој реченици, две стври нису тачне. Прво, није тачно да је било речи о „родној равноправности”, него о фаворизацији жена. Друго, никакве „јавне расправе” ту није ни било. Јавност мало зна за тај закон и за „јавну расправу” о њему. То је разумљиво, јер се све ради испод жита. Иза закона стоји лезбијско-феминистички лоби. Њему је стало да се о закону зна што мање. „Јавна расправа” је одржана само форме ради. Да је реч о феминистичком закону сведочи најпре „родни састав” његових састављачица и промотерки. Од 9:30 до 10:30 биле су поздравне речи. Уводну реч је имала др Стана Божовић, државна секретарка у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (МРЗБСП). Затим је говорио Иштван Пастор, председник Скупштине АП Војводине. Затим је говорио Ђорђе Миличевић, потпредседник Покрајинске владе. Затим је говорила Миа Страјин, председница Савета за родну равноправност и координаторка Женске парламентарне мреже АПВ. Затим је говорила Диана Миловић, директорка Покрајинског завода за равноправност полова. Затим је говорио Срђан Кружевић, заменик градоначелника Града Новог Сада. На крају овог дела програма, говорила је Мирјана Василић, председница Комисије за родну равноправност Града Новог Сада. Од 10:45 до 11:20 представљан је нацрт Закона о родној равнопаноссти. Говориле су само жене. Најпре је говорила др Стана Божовић, државна секретарка у МРЗБСП. Затим је говорила Нина Митић, в.д. помоћница министра, Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила др Биљана Стојковић, виша саветница, Сектор за антидискриминациону политику и унапређивање родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила, помоћница Покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, задужена за ресор равноправности полова. На крају је говорила Марина Благојевић Хјустон, национална експерткиња за родну равноправност и научна саветница у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду. Како се види, све промотерке закона су жене. У уводном делу говорила су и три мушкарца, али само протоколарно. Они су у том перформансу „корисни идиоти”. Дакле, све промотерке су жене и то радикалне феминисткиње. То је и логично, јер закон нема никакве везе са „равноправноћу”, него са повећањем привилегија жена. Све жене које га промовићу желе само јеш веће привилегије за себе и своје „сестре” лезбијке. Овај закон говори о „родној равноправности”. А каква то „неравноправност” полова постоји у Србији, па да је потребан закон од 71 члана да то исправља? Који члан Устава дискриминише жене? Ниједан. Који закон дискриминише жене? Ниједан. Ако ћемо право, постоје закони који дискриминишу мушкарце, па би заправо они требало да се боре за равноправност. Закон о родној равнопавности су написале и сада га промовишу на „јавним расправама” чланице лезбијско-феминистичког лобија. Он је написан тако да злоупотребе не само омогућава, него и налаже. Ова закон је у свој потки антимушки, а самим тим и антипородичан. Он ће само донети више разарања бракова и веза. Закон има тоталитарне претензије. Његов први члан има једну дугу реченицу и у њој се на чак осам места спомиње синтагма „родна равноправност”. То мантрање има ралигиозни значај и ефекат. Идеологија „родне равнопраност” је наша нова државна религија. Некада смо имали „самоуправни социјализам”, а сада имамо „родну равноправност”. То је наш нови „ружичасти марксизам”. То је нова социјална догма у коју се не сме сумњати. То је наше ново социјално златно теле. Сви „јеретици” могу очекивати само медијске ломаче. Али ја се не бојим ничега. Да се ја питам тај накарадни Закон о родној равноправности спалио бих на новосадском Тргу Слободе или на београдском Тргу Републике, а све жене које су га писале или промовисале послао бих у затвор. |
