header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Како је проф. Ристивојејевић осуђен као дискриминатор Штампај Е-пошта
петак, 29 јун 2018

 ХРИШЋАНИ ИМАЈУ ПРАВО НА СТАВ, РЕЧЕ АМЕРИЧКИ СУД      

Године 2012, посластичар Џек Филипс из Лејквуда у Колораду одбио је да за двојицу хомосексуалаца и њихово „венчање“ направи торту, због чега је од стране Комисије за грађанска права државе Колорадо оптужен да је починио акт дискриминације.

         Он се пред судом позвао на Први амандман америчког Устава и своје право да, као хришћанин и уметник, искаже одречан став према моралној пракси која није у складу са његовим верским уверењима. Врховни суд САД је недавно, одлуком 7 према 2, пресудио да је Комисија за грађанска права Колорада прекршила право Џека Филипса да поступи у складу са својим уверењима. Министарство правде САД изјавило је да је задовољно одлуком Врховног суда, истичући да ће „ревносно бранити право на слободу говора и религиозну слободу засновано на Првом амандману, и то за све Американце.“               

А у Европи? Недавно је у Италији на власт дошла коалиција која јасно каже да је природна породица основа сваког друштва, и да свако дете има право на оца и мајку. Политички некоректно, нема шта!           

Али, у Србији је другачије. На путу ка ЕУ званом „Напред, па у кречану!“ „политички хомосексуализам“ (израз Наталије Нарочницке) гази корацима од седам миља. „LGBTGMOXYZETC“ идеологија осваја, корак по корак, не само јавни простор, него и – што је најстрашније по будућност породичних вредности – добија власт и моћ да мења наше животе.                       

СРБИЈА ПОД ВЛАШЋУ ХОМИНТЕРНЕ

Довољно је погледати недавну одлуку министра просвете Младена Шарчевића да из употребе повуче шест уџбеника који говоре о ризицима сексуалног понашања „нестандардне“ оријентације. О томе је писао Слободан Антонић: „На пример, у једном уџбенику психологије хомосексуална проституција, и то чешће мушка него женска.” У „Анализи” се, међутим, тражи да се ова – иначе неспорно тачна констатација – „избаци” зато што „не постоји потреба за истицањем мушке `хомосексуалне проституције`, јер се тиме стварају предрасуде, које воде у стварање дискриминаторног односа према геј мушкарцима”. Дакле, иако је наведена реченица истинита, она је неприхватљива зато што може произвести предрасуде које могу довести до тога да неко некада буде дискриминисан. Дискриминација, очигледно, више није само извршено дело које је произвело негативне последице. Она је сада постала свако дело које има потенцијал да може да доведе до преступа. То је правна логика, иначе типична за бољшевичку јуриспруденцију, којој смо се својевремено подсмевали. Познат је случај десеторо младих људи у СССР-у који су се тридесетих година 20. века састајали да слушају музику и пију чај. Пошто су шећер и чај у то време били права драгоценост, младеж је сакупљала копејке у једну кутијицу. Прибирање новца за чај није било забрањено, али тај новац могао се употребити и за помоћ контрареволуцији. Све девојке и младићи били су похапшени и осуђени на робију од три до десет година. То се једноставно звало „социјална профилактика”“.

На удару такве „профилактике“ нашао се и пофесор др Бранислав Ристивојевић, редовни професор права Универзитета у Новом Саду.

Ми смо, у „Печату“, својевремено имали интервју са професором Ристивојевићем, али да се подсетимо.      

РИСТИВОЈЕВИЋ НА УДАРУ

Повереник/ца за равноправност тужила га је пред Вишим судом у Новом Саду да је извршио акт дискриминације по основу пола према женама и по основу сексуалне оријентације према припадницима ЛГБТ популације јер је у чланку, који је објавио на порталу Нова српска политичка мисао, оспорио тачност навода којима су предлагачи Закона о спречавању насиља у породици оправдавали његово доношење. Према наводима из тужбе акт дискриминације према женама професор Ристивојевић је извршио тиме што „заговара и шири стереотипе о патријархалном организовању породице”, док је акт дискриминације према ЛГБТ популацији извршио тиме што „текстом јавно заговара и имплицира спречавање организовања шетњи, чиме позива на ограничавање права на слободу кретања и окупљање овој друштвеној групи”. 

И суд је пресудио: Ристивојевић је крив. Дискриминисао је жене на основу пола и ЛГБТ популацију на осниву сексуалне оријентације, па је тај исти суд «забранио туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама». Туженом је наложено да о свом трошку објави ову пресуду на сајту НСПМ или дневном листу са националним тиражом.

   АУТОЦЕНЗУРА У КОЛОНИЈИ ЗВАНОЈ СРБИЈА

У суштини, суд се није озбиљно бавио случајем, него је преписао аргументацију поверника за равноправност и осудио професора. Тиме је ( сад крећем „родно сензитивним“ језиком, до краја реченице) госпођа/другарица судија/ судиница/ судијка демострирао/ла страх/ плашњу и нешто горе од цензуре: аутоцензуру. Не треба мислити да ју је неко из власти позвао и наредио јој како да поступи. Она се просто повила под таласом пропаганде „политичког хомосексуализма“ којом ових дана бомбардују са свих медија.

Државни чиновници гледају вести и понашају се у складу са њима, иако им то нико није тражио. То је горе од цензуре. Кад је цензура у питању, цензурисани човек се нечему противи; он је оштећен и тражи своја права. Власт мора да се брука наређујући и налазећи свог човека који преноси наређења. Код аутоцензуре свега тога нема, па је она ефикаснија. И нико не може да се позове на налог власти, јер га  није ни било.  

Аутоцензура је гора од праве цензуре, као што је аутошовинизам гори од шовинизма, а компрадорска аутоколонијална „елита“ гора од класичне, окупационе.         

Овом пресудом у Србију је, на велика врата, враћен вербални деликт. Јер, класичног вербалног деликта у смислу члана 133 старог Кривичног закона ( непријатељска пропаганда ) или члана 67 ( забрана јавног иступања ) није било од 1990, када су укинути. После 28 година, вербални деликт се враћа у неолиберално-људскоправашком плашту, да нас опет „туца у главу“ и заповеда нам како да мислимо, говоримо и пишемо.                

У свом тексту „Опслужујућа интелигенција“, Слободан Антонић пита свог некадашњег учитеља, Владимира Глигорова:“ Универзитетског професора Бранислава Ристивојевића казнио је, ових дана, Виши суд у Новом Саду „због повреде Закона о забрани дискриминације”, јер је на сајту НСПМ објавио критику „медијске кампање која прати нови Закон о спречавању насиља у породици” (овде). Изречена је следећа казна: „Забрањено је туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације“ (овде). Дакле, професор Ристивојевић кажњен је тако што му је забрањено да о некој теми убудуће уопште дискутује на начин на који је то једном урадио. Схватате ли накарадност такве забране? Професор је кажњен за аргументе које је изнео, какви год да су – слаби или јаки, прихватљиви или неприхватљиви, оштри или уздржани. Кажњен је, дакле, забраном да своје аргументе више икада сме да изнесе!? А сада, усуђујем се да питам свог идола из осамдесетих – да ли смо се, ми либерали, за то борили? Да ли је то либерално друштво и либерални систем коме смо тежили када смо поткопавали југо-социјализам?“(https://stanjestvari.com/2018/06/26/antonic-opsluzujuca-inteligencija/)   

   Наравно да није. Ово је тоталитаризам маскиран у либерализам.

   ГУЛАГ ЗА ИНАКОМИСЛЕЋЕ

О чему је заиста реч? Правни историчар др Зоран Чворовић јасно каже: “За разлику од правне свести, која почива на свести о правди, а правда се састоји у томе да се свакоме да оно што му припада, идеолошка свест почива на неправди, јер сматра да поборницима супротне идеологије треба ускратити сва права. Идеолози политичке хомосексуалности сматрају да њима, као изразитој друштвеној мањини, припадају сва права, док је за поборнике биолошке породице и традиционалног породичног морала резервисан једино ГУЛАГ. Ако не дигнемо глас протв прогона професора Ристивојевића, лако може да нам се деси да већинска Србија, заједно са демократијом и владавином права, заврши поново на новим, можда и крвавим, идеолошким стратиштима.»

 Текст  који читате је зато глас дигнут  у одбрану демократије и владавине права.       

 

 Проширена верзија текста објављеног у „Печату“ 22. јуна 2018. године


Последњи пут ажурирано ( субота, 30 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.