Недавно – у уторак 26. јуна 2018 – у Народној скупштини Републике Србије одржана је Јавна расправа о нацрту Закона о родној равноправности. Једине критичке осврте дали су: народни посланик Марија Јањушевић, Радмила Васић из ГРО Двери Звездара, Михаило Алић и ја. Закон има бар седам негативних особина.

Прво, закон је саздан на научно нетачној лезбијско-феминистичкој „родној теорији” („gender theory”). По њој, не постоје никакве разлике међу половима. Теорија је у свађи са чињеницама. Постоји преко 6500 генетски условљених разлика међу половома. Правити се да оне не постоје значи градити друштво сaздано на лажи.

Друго, закон се скројен тако да сузбија природне импулсе. Тако Члан 5 говори о томе да је „родно заснована дискриминација” „свако разликовање” „засновано на полу односно роду, у политичком, образовном, економском, социјалном, културном, спортском и другим сферама друштвеног живота”. Али ако се укине „свако разликовање” између мушкараца и жена изгубиће се и њихова привлачност. А то лезбофеминисткиње и желе постићи. Оне и желе да мушкарци и жене постану психички хермафродити међу којима не постоји никакво „разликовање”. Закон је скројен тако да створи ментално нестабилне андрогине.

Треће, закон је контрадикторан и непотребан. Члан 5 говори и о томе је „родна дискриминација” „неједнако поступање на основу трудноће”. Да ли то значи да ће труднице морати једнако да раде као и жене које нису трудне, а и као мушкарци? Можда сам ја ментално ретардиран, али одлазак на трудничко боловање и јесте „неједнако поступање на основу трудноће”! Мислим да нема ништа нормалније него да се према трудницама примени „неједнако поступање”. Али то је непотребно истицати. Већ садашњи закон предвиђа „неједнако поступање на основу трудноће”. Труднице су већ сада повлашћене, па је овај члан и контрадикоран и излишан. Он жели да регулише односе који су већ регулисани позитивним правом.

Четврто, закон врви од позива на равноправност, а заправо има у виду фаворизацију жена. Тако Члан 7 налаже увођење „родно одговорног буџетирања”, а то је заправо шифрован назив за финансијско привилеговање жена. Нико од тих „родноравноправних жена” у томе не види никакву „дискриминацију”.

Пето, закон је у суштини лезбијско-феминистички пропагандни памфлет. Члан 8 је прави лексикон лезбијско-феминистичке „родне теорије”. Ту се говори о „роду”, „полу”, „једнаким могућностима”, „родној перспективи”, „родној анализи”, „родно заснованом насиљу”, „насиљу на основу пола”, „уземиравању”, „подстицању на родну дискриминацију”, „сексуалном узнемиравању”, „сексуалном уцењивању”, „родно осетљивом језику” и „родним стереотима”. Све су то заправо преписане одреднице из лезбијско-феминистичког „Речника основних феминистичких помова” (1999), којег је је уредила корифејка лезбофеминизма код нас др Зорица Мршевић. Закон је у сржи мизандријски лезбофеминистички памфлет, који са равноправношћу нема апсолутно никакве везе.

Шесто, закон је финансијски штетан. Он у 3. делу предвиђа „мере за остваривање и унаређивање родне равноправности”. Спровођење тих мера већ се сада врши и оне само оптерећују буџет Србије, а никоме ништа не користе, осим чиновницама које седе у канцеларијама и раде на остваривању тих непотребних „мера”. Са увођењем тог закона још више би се оптеретио буџет, увећала непотребна женска администрација, а социјални ефeкaт био би само већи анимозитет међу половима.

Седмо, закон је морално штетан. Уколико се усвоји, он ће подстаћи женку нарцисоидност. Под изговором да траже своја „права”, жене ће тражити привилегије за себе, а то ће иницирати спиралу свађа и сукоба. Закон ће подстаћи женску агресивност и промискуитет, а то ће водити ка нарушавању поверења међу половима. Он ће довести до смањења броја склопљених бракова и рођене деце. Његов ефекат ће бити антибрачни и антинаталитени. Он ће довести до тога да има више људи у невољном целибату и више очева, који не виђају своју децу.

Дакле, Закон о родној равноправности је научно нетачан и друштвено штетан. Он је по пореклу и сврси лезбијско-феминистички памфлет и његово сповођење би само оптеретило буџет и створило конфузију у главама људи. Његов прави циљ је урушавање поверења међу половима. Његово усвајање само би подстакло разарање веза и бракова. Он је плод лезбијско-феминистичког погледа на свет и има у корену мизандрију, а не некакву тежњу ка „равноправности”.

Све сам то рекао in nuce на тој јавној расправи у Народној скупштини. На то је др Зорца Мршевић реплицирала рекавши да је то „говор мржње”. То се и могло очекивати. За моју јасну и убедљиву аргументацију не постоји други аргумент осим лепљења гротескних етикета. Паметни људи ће знати да прозру ту лезбијско-феминистичку тактику.