header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Зоран Чворовић: Одузимање деце и тајна безакоња Штампај Е-пошта
недеља, 15 јул 2018

 Оно што нам је до скоро било незамисливо, да ће у Србији, као у Скандинавији или САД, деца бити одузимана родитељима због тога што су незапослени, не измирују рачуне или зато што су посегнули за стародревном васпитном „ћушком“, постало је застрашујући део наше стварности. Бројке говоре да мера лишења родитељског права није више изузетак, већ је постала редовна појава у нашој породично-правној пракси.

        Тако смо посредством још једне друштвене абнормалности постали део глобалног процеса, у овом случају рата против породице, који је на светском нивоу објављен 1989. године доношењем Конвенције УН о правима детета. Нико нормалан не може да буде против тога да се посредством конвенције УН формира једнообразни механизам правне заштите деце, који ће бити обавезан за сва национална законодавства и који ће спречити нежељене појаве као што је, примера ради, радна експлоатација деце. Међутим, у текст ове Конвенције је у име заштите права детета уграђено једно средство за разарање биолошке породице, као једине природне средине за нормалан духовни развој деце. Реч је о тзв. стандарду „најбољег интереса детета“ из чл. 3 Конвенције. Шта је најбољи интерес малолетног детета не тумаче његови биолошки родитељи, већ садржај тог стандарда учитавају запослени у установама социјалног старања и судовима, који су пре тога прошли посебну обуку код антипородично и антитрадиционално настојених психолога. Из навдене Конвенције најбољи интерес детета је ушао у чл. 65. Устава Србије, а потом у важећи Породични закон. Из тог правног стандарда поникла су у овом Закону и таква права детета, која су не само супротна нашој националној етици и правној традицији, већ и здравом разуму, као што су право детета које је навршило десет година а које има родитеље да се лично обрати суду, да само изабере лице под чијим ће утицајем да формира своје мишљење, право детета са навршених петнаест година да да сасгласност за предузимање медицинског захвата. Пошто се стандардом „најбољи интерес детета“ разара породица, онда су чланови 65. и 66. Устава Србије контрадикторни, јер овај други гарантује да породица у Србији ужива посебну заштиту.

Иако на основу чл. 65. Устава и чл. 81. Породичног закона одлуку о лишењу родитељског права може да донесе једино суд, у пракси се под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог „најбољег интереса детета“ успоставља привремено старатељство Центра за социјални рад. Тако поједиинац бива лишен једног личног уставног права – права на родитељство - одлуком органа управе, што је незамисливо у земљи у којој постоји подела власти и владавина права. Али то ће бити могуће све док постоји стандард „најбољег интереса детета“ преко кога држава залази у осетљиву сферу породичних односа, а из које је истерана после Миланског едикта и почетка христијанизације права.

           Међутим, национална држава овде служи само као пуки инструмент за задовољавање интереса глобалних антипородичних тамних кругова моћи. Као прво разбијање биолошке породице, која је темеље сваког здравог и снажног друштва, не може да буде у интересу националне државе. Као друго, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица показују да је масовна примена мере лишења родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвојење. Уосталом, код нас ове две појаве и временски корелирају. Масовно одузимање деце од њихових билошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим је омогућено странцима да усвајају деце из Србије и то чак и ону која имају живе биолошке родитеље.
Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.