header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Зоран Чворовић: Одузимање деце и тајна безакоња Штампај Е-пошта
недеља, 15 јул 2018

 Оно што нам је до скоро било незамисливо, да ће у Србији, као у Скандинавији или САД, деца бити одузимана родитељима због тога што су незапослени, не измирују рачуне или зато што су посегнули за стародревном васпитном „ћушком“, постало је застрашујући део наше стварности. Бројке говоре да мера лишења родитељског права није више изузетак, већ је постала редовна појава у нашој породично-правној пракси.

        Тако смо посредством још једне друштвене абнормалности постали део глобалног процеса, у овом случају рата против породице, који је на светском нивоу објављен 1989. године доношењем Конвенције УН о правима детета. Нико нормалан не може да буде против тога да се посредством конвенције УН формира једнообразни механизам правне заштите деце, који ће бити обавезан за сва национална законодавства и који ће спречити нежељене појаве као што је, примера ради, радна експлоатација деце. Међутим, у текст ове Конвенције је у име заштите права детета уграђено једно средство за разарање биолошке породице, као једине природне средине за нормалан духовни развој деце. Реч је о тзв. стандарду „најбољег интереса детета“ из чл. 3 Конвенције. Шта је најбољи интерес малолетног детета не тумаче његови биолошки родитељи, већ садржај тог стандарда учитавају запослени у установама социјалног старања и судовима, који су пре тога прошли посебну обуку код антипородично и антитрадиционално настојених психолога. Из навдене Конвенције најбољи интерес детета је ушао у чл. 65. Устава Србије, а потом у важећи Породични закон. Из тог правног стандарда поникла су у овом Закону и таква права детета, која су не само супротна нашој националној етици и правној традицији, већ и здравом разуму, као што су право детета које је навршило десет година а које има родитеље да се лично обрати суду, да само изабере лице под чијим ће утицајем да формира своје мишљење, право детета са навршених петнаест година да да сасгласност за предузимање медицинског захвата. Пошто се стандардом „најбољи интерес детета“ разара породица, онда су чланови 65. и 66. Устава Србије контрадикторни, јер овај други гарантује да породица у Србији ужива посебну заштиту.

Иако на основу чл. 65. Устава и чл. 81. Породичног закона одлуку о лишењу родитељског права може да донесе једино суд, у пракси се под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог „најбољег интереса детета“ успоставља привремено старатељство Центра за социјални рад. Тако поједиинац бива лишен једног личног уставног права – права на родитељство - одлуком органа управе, што је незамисливо у земљи у којој постоји подела власти и владавина права. Али то ће бити могуће све док постоји стандард „најбољег интереса детета“ преко кога држава залази у осетљиву сферу породичних односа, а из које је истерана после Миланског едикта и почетка христијанизације права.

           Међутим, национална држава овде служи само као пуки инструмент за задовољавање интереса глобалних антипородичних тамних кругова моћи. Као прво разбијање биолошке породице, која је темеље сваког здравог и снажног друштва, не може да буде у интересу националне државе. Као друго, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица показују да је масовна примена мере лишења родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвојење. Уосталом, код нас ове две појаве и временски корелирају. Масовно одузимање деце од њихових билошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим је омогућено странцима да усвајају деце из Србије и то чак и ону која имају живе биолошке родитеље.
Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.