Поштовано уредништво! Хвала Вам што сте објавили чланак Симониде Д. „Осврт на писање Владислава Ђорђевића”. Лепо је што се неко сетио да се на моје писање осврне.
Осврт је пун предрасуда о мени и мом писању. Прво. Аутока тврди да моје писање представља „скретање пажње са правог проблема”. Није тачно. Моје писање представља управо скретање пажње на прави проблем, а то је опстанак брака и породице. Расте број развода, једнородитељских породица, ванбрачно рођене деце и самаца. То је општи тренд. Дакле, мој рад не представља „скретање пажње са правог проблема ”, него управо ударање у његов центар. Друго. Ауторка примећује да моје писање представља „расипање енергије по периферији”. Није тачно. Моје писање је управо ударање у средиште – у језгро друштва, у породицу и њен опстанак. Треће. Ауторка примећује да у мом писању постоји „огорченост”. Није тачно. Нимало нисам огорчен, него нешто потпуно друго: свестан озбиљности проблема. Четврто. Ауторка закључује осврт тезом да моје писање садржи „неутемељене, горде и антихришћанске ставове”. Ништа од тога није тачно. Сви моји ставови су утемељни, скромни и хрићшански. Имајући у виду Јавне расправе о Нацрту закона о родној равноправности, ауторка се реторски пита: „Где су мушкарци?” Заправо, одговор је једноставан: нису ни позани. Ниједан мушкарац из било које релевантне научне, просветне, привредне, културне, политичке или верске организације није позван. То су била ексклузивна феминистичка окупљања. Али свега тога је ауторка заправо свесна. И она зна да је реч и једној великој манипулацији. Да је феминизам велико зло признаје и ауторка. И она сматра да је предложени Закон о родној равноправности „споран и лош” и да је феминизам „погубан”. Наравно да је тако. Због тога се оформио „Покрет за права мушкараца” („Men’s Liberation Movement”). Његов циљ је да ублажи сва феминистичка претеривања и злоупотребе права жена. То схватају и бројне жене. На Западу постоје многе жене антифеминисткиње. Међу познатијима су: Кристина Хоф Сомерс (Christina Hoff Sommers), Хелен Смит (Helen Smith), Ерин Пизеј (Erin Pizzey), Џанет Блумфилд (Janet Bloomfield), позната као Џаџи Бич (Judgy Bitch), Џенис Фиаменго (Janice Fiamengo), Тами Брус (Tammy Bruce), Камила Паљо (Camille Paglio), Хелен Кронин (Helen Cronin), Хедер Трекслер Ремоф (Header Trexler Remoff), Френсис Кендал (Frances Kendall), Хелен Фишер (Helen Fisher), Томи Ларен (Tomi Lahren), Каси Џеј (Cassie Jaye), Карен Строн (Karen Straughan) и Кристал Рајт (Crystal Wright). Постоји у САД читав покрет жена антифеминиста. Пре свог „преумљења” многе од тих жена биле су феминисткиње. Шта их је подстакло да промене мишљење и почну да критикују „женски покрет”? Оне су напросто откриле да савремени феминизам износи лажи. Дакле, битка између феминизма и антифеминизма није битка између мушкараца и жена, него између они који воле лаж и оних који воле истину. Ја сам антифеминиста не зато што сам мушкарац, него зато што волим истину. Дакле, драге су ми феминисткиње, али ми је истина дража. Феминизам не само да шири лажи, него је и завађа полове и разара породице. Сви који воле породицу треба да дигну глас против женског егоизма замаскираног као „женска права”. Наши светитељи су то и чинили. У „Небеској литургији” је Св. Николај Велимировић описао је стање Срба свога времена. Он се жали: „Нит’ девоје држе девојаштво. Свилу носе, грехом се поносе”. Те речи су биле тачне онда када су изречене, а сада су то још више. Одмах је свети владика додао: „Млади момци поштењу се смеју, а свој разврат ни од ког не крију”. Ове жалосне речи данас су актуелније него када су изречене. Односи међу половима данас су много поремећенији него када је Владика Николај живео. Невину девојку није могуће наћи ни лупом. Младића исто тако. Женска голотиња је данас стандардно облачење. Неморал је не само социјално прихватљив, него и пожењан. О свему томе треба писати јасно и без увијања. Стога ја јасно и без околишања прозивам оне идеологије које разбијају породицу и чедност, а то су феминизам, хомосексулизам и трасџендеризам. Ја само радим оно што би наши свештеници требало да раде. Требало би да они указују на бројне злоупотреба „женских људских права”. Колико је мени познато, само се монах Арсеније Јовановић осврнуо на ту тему. Борба за веру поразумева указивање на грех, а не склањање лица од њега. Дакле, када сам у Скупштини Србије критиковао предлог Закона о родној равноправноти ја сам само радио оно што су други, позванији од мене требало да раде, а нису, него су ћутали. И ћутња је грех. |