Ових дана видимо како се познати екуменисти и фанариоти у СПЦ боре да докажу наклоност према Москви, а да осуде патријарха Вартоломеја због његове неканонске одлуке у вези са Украјином. Наравно, разлози за ово понашање нису ревнитељски, него практични. Баш српске екуменисте брига за каноне, они су их давно „окачили мачку о реп“ (кованица Атанасија Јевтића), али код Вартоломеја нема пара, а код Путина има, и зато се дојучерашњи фанариоти „шалтују“ у „Московите“. Треба још новчаних средстава која се немилице троше око храма Светог Саве и других пројеката - где има и прелива у разне незајажљиве џепове.
Домаће слуге Фанара су биле припремиле да СПЦ предају цариградском архииздајнику правоверја Вартоломеју, с ким одавно другују. А Вартоломејев идеолог је излапели старац Зизиулас, титуларни (без пастве) митрополит пергамски, који је стално нападао право аутокефалних Цркава да управљају својом дијаспором. Ево и доказа у његовом тексту „Примат и национализам“, објављеном у Мидићевој „Саборности“ 2012: „Међутим у нашој епохи, углавном од двадесетог века, први пут су се од стране руске Цркве довеле у питање географске границе Константинопољске патријаршије у односу на свештени 28. канон Четвртог васељенског сабора. Руски тумачи већ од деветнаестог века тумаче овај канон у том смислу да се територија такозване дијаспоре у канонском смислу схвата као no mans land. И тако, по први пут се у пракси укинуло начело обласности и уведен је феномен постојања много првих епископа у истој географској области. Чињеница да се ова тема непосредно везује за етнофилетизам, који је наметнут православљу у новија времена, показује се тиме што се постављање многих епископа у расејању није десило на основу аутокефалности (како се често погрешно схвата). На пример, гркофоне православне цркве никада нису постављале своје епископе у расејању, признајући на тај начин да овај простор припада Васељенској патријаршији. Остале православне цркве, позивајући се јасно на националне, културолошке, језичке, обичајне и друге критеријуме, приступиле су постављању својих епископа. Тако проблем дијаспоре треба историјски да се размотри као последица уплива национализма у православље. Не би било претерано окарактерисати наведену појаву као еклисиолошко одступање и јерес унутар православља. Чињеница да је такво стање постало прихватљиво и да се због тога није прекинула заједница између православних цркава, говори да је на делу икономијски чин са надом и очекивањем да ће се наћи једно решење које ће водити у васпостављање канонске регуларности, а то је принцип једног епископа у сваком месту. У том правцу већ сарађују све аутокефалне православне Цркве, под председавањем Васељенске Патријаршије и недавно је, као први корак, установљен скуп локалних епископа у областима расејања, како би се развила свест о помесности и јединству православних у једном месту, независно од њиховог националног порекла. Овакви скупови већ делују и то успешно, иако национализам у појединим Црквама још постоји и понекад се интензивира због великог одсељавања људи у земље Запада. Молимо се да Бог који управља историјом поведе Цркву како би поново саздала еклисиолошку каноничност коју искушава уплив национализма. Овај последњи моменат води нас ка питању: да ли и у којој мери ће национализам моћи да опстане у постмодерној епохи, и која може да буде важност примата и еклисиологије коју смо овде представили у новом стању ствари?(…)
Јеретици на окупу: Фанариота митрополит пергамски Јован Зизиулас и фанариотски шпијуни епископ браничевски Игњатије Мидић и архиепископ охридски Јован Вранишковски Нажалост, усвајајући и робујући национализму, Црква је у опасности да изгуби своју есхатолошку визију и да претрпи последице, или тако што ће да раздели саму себе у случају када је историја благонаклона национализму, или да се маргинализује у случају да ток историје поведе ствари у супротном правцу. У случају да институције као што су аутокефалност и примат служе национализму, опасност по постојање Цркве је огромна. Ове институције се морају одвојити од национализма и поново наћи еклисиолошки карактер који су имали у древној Цркви. (Попут институција Пентархије и аутокефалности Кипарске Цркве, који јесу били облици аутокефалије, али оне нису имале никакве везе са национализмом). У оној мери у којој су постале као породи национализма, или уколико служе циљевима национализма, и њихова судбина увелико ће зависити од судбине национализма. Колико међутим, Црква остаје верна својој есхатолошкој визији, толико више шансе има да преживи у историји.“
Ствари су просте: укинимо национализам (помесност словенских Цркава пре свега), признајмо примат Вартоломеја (који, по Зизиуласу, и није Грк, него Марсовац, па његов гркофилетизам није етнофилетизам, него чиста еклисиологија прва три века), признајмо Вартоломејеву власт над дијаспором и – мирна Бачка! Из које долази дојучерашњи Вартоломејев „шлихтер“, Буловић, који га ословљава са „Ваша Свесветости“, а сад се пребацио, тобож, на страну Руса, јер, као што рекосмо, тамо су паре! Руски патријарх Кирил и фанариотски шпијун Иринеј Буловић
Тај исти Буловић је недавно тврдио да Вартоломеј неће ударити на Руску Цркву, јер је веровао да свог друга добро познаје (овде:). Сви шпијуни Фанара и слуге Вартоломеја у СПЦ су деценијама уназад прихватали да је цариградски патријарх изнад осталих – зато је Буловићев човек, епископ Андреј Ћилерџић, Грцима предао Србе у Аустрији (овде:; овде:), зато је несрећном епископу Максиму Васиљевићу, кад је хиротонисан у Сарајеву и кад је служба углавном ишла на грчком, патријарх Павле рекао да га СПЦ ипак рукополаже за српског, а на грчког епископа, зато се Атанасије Јевтић на Криту додворавао свом другару из младости, који је сада забио нож у леђа Руској Цркви. Фанариотски шпијуни Атанасије Јевтић и Максим Васиљевић на тзв. "Критском сабору", који је, под управом јеретика са Фанара, усвојио свејеретички екуменизам као званичну доктрину
Сме ли да се заборави да су стари савезници, Иринеј Бачки и Игњатије Мидић, предали власт над дијаспором Цариграду још пре више од двадесет година (овде:)? А зна се да су домаћи фанариоти свог македонског архиепископа, Зизиуласовог обожаваоца Јована Вранишковског, редовно водили на подворење Вартоломеју, па сад кукају како им Цариград се меша у „македонско питање“. Видимо сад и проту Велибора Џомића (Малог Инквизитора - писца свих тужби у прогону правоверних) који је за антицрквени „Блиц“ дао изјаву како се Цариград не сме мешати у питања Украјине (овде:), а његов митрополит, Вартоломејев друг из младости, слика цариградског поглавара и верног му трбухозборца Зизиуласа као „свеце“ Критског сабора у цркви у Бару (овде:), док руски, бугарски, грузијски и антиохијски поглавари стоје на обали и тужно гледе како Шојићева „Бела лађа“ плови без њих. Са леве стране иконе Христове седи, а ко би други, до водећи новотарац и екумениста титуларни митрополит пергамски Јован Зизиулас; српски екуменисти, у својој скрушености, седе мало даље од Христа: Иринеј бачки је на трећем, а Амфилохије црногорско-приморски "чак" на четвртом месту, са Христове десне стране
Да ли неко мисли да смо ми глупаци и да смо заборавили да је издајник праве вере, цариградски архинесрећник, у договору са домаћим фанариотима, престао да помиње патријарха Павла иако је овај био жив, показујући тиме спремност да забада свој нос у туђа посла и да се прави да је изнад свих осталих у православном свету? (овде:; овде:) Фанаритски шпијун Амфилохије Радовић у посети болесном патријарху Павлу
Да ли знате ко је држао руку патријарха Павла док је потписивао (тобоже својом вољом) оставку на место патријарха? Читаоче, памти: кад су наши новојављени „зилоти“ канона у питању, реч је о великој групи лицемера који на три вере оком намигују а ни једну право не верују, како рече Свети Николај Жички и Охридски. Зато опрез, народе српски, много пута преварени! |