СВИ ИРИНЕЈЕВИ ЉУДИ

Одговор је релативно једноставан и крије се у брижљивом одабиру људи који ће му бити лојални, у дугогодишњем манипулисању њиховим осећањем страха и њиховом реалном инфериорношћу и у академском и у људском погледу.

   Ко су, дакле, главни Иринејеви послушници на Богословском факултету?

   Главни субаша, ненадано, јер непрестано делује из сенке, је др Ненад Милошевић, професор литургике, духовно ишчадије и сива еминенција Његовог Божанства, задужен за највулгарније, најбезобзирније опструирање свих покушаја било каквих конструктивних идеја и дискусија у Наставно-научном већу, за претње наставницима насамо, њихово денунцирање и стављање на листу за одстрел. Бивши ученик Бродарске школе (смер за ремонтовање бродова) и радник на подводним грађевинским подухватима у Котору, слабачак студент Богословског факултета са просеком једва око 7,  нашао је подршку код Иринеја Буловића за одлазак на постдипломске студије у Солун. Вероватно изненађен озбиљним захтевима, Милошевић у Солуну доживљава снажну психичку кризу и враћа се у домовину разлупан, али са титулом доктора наука и вечитом захвалношћу своме духовном оцу, који га доводи на место доцента за канонско право, којим се веселник никада раније није бавио, али – царска се не пориче. До титуле ванредног професора Милошевић је догурао без радова, са текстићима од 3-4 странице, биран по интерним критеријумима, али када је добио послушање да постане редовни професор,  стигла му је и логистичка подршка и конкретна помоћ од људи који су од њега зависили, тако да је он изненада исфабриковао неколико књига и већи број радова  (хоће то: спаваш до 50 година, а онда силовито кренеш у напад...). Прејаки Ненад од 2004. је несменљиви управник Групе за практично богословље и шеф Катедре за литургику. Познат је по томе што нико никада није смео да му противречи, јер је на свим седницама имао статус „бене“, да не кажемо мнимо јуродивог, који шта год да испали, погађа циљ, а познат је и по томе што никада нигде није одржао ниједно јавно предавање, што не избија из факултетског параклиса, где има позицију гуруа међу појцима, и кога он одабере, сигурно ће добити смештај у интернату, бесплатна путовања у Истанбул и Грчку, а можда и асистентско место.

   На друго место заслужено се пласирао нејаки Давид крушевачки (овде:) . Овај смерни монах, који је становао у факултетском интернату и био близак са студетима и колегама, изненада после упокојења Патријарха Павла бива почаствован или уцењен, свеједно, од Иринеја бачког, да прими епископски чин. Претходно су га студенти данима и данима учили како да држи кадионицу, како да обавља елементарне богослужбене радње, јер овај није ни слутио да ће икада постати ни јерођакон, а камоли епископ (Патријарх Павле није желео да пређе преко његових канонских сметњи за примање свештенства). Преко ноћи се одиграла његова трансформација у разгоропађеног и осионог властодршца који није презао од јавног прозивања колега на седницама, викања на њих, сумњичења, сплеткарења. Дојучерашње пријатеље код којих је одлазио кући, издао је на најбруталнији начин. Његов једини пријатељ, ослонац, путовођа већ годинама је Иринеј бачки. Излишно је говорити о томе да се и Давид једва докопао титуле ванредног професора и да ће бити приморан да се пензионише пре времена, јер не задовољава критеријуме нити за реизбор, нити за унапређење, јер, дозволићете, на Универзитет не можете као научну студију предати „Мирмекологију“, есеј о мравима (!), написан од стране професора Православне аскетике и донедавно Увода у богословље.

   По моћи коју већ неколико година реално поседује, најубојитији Иринејев послушник је препотентни и повремено омнипотентни поп Владимир Вукашиновић (овде:), први архијерејски намесник београдски, близак патријарху Иринеју као одличан утеривач харача од свештенства. Овај новотарски назови свештеник саблажњава вернике и честите свештенике од самих почетака своје сатаном благословене каријере у Епархији бачкој, где је био финансијски надзорник, преко факултета, на коме је био асистент протођакона Прибислава Симића и затим муњевито, под научним и иним руководством Иринеја Буловића, догурао до редовног професора и кандидата за декана, до Цркве Ружице, сплавова, винарија, предузетника, привредника... свих места где има власти, масти и части.

   Занимљив феномен, у психологији познат као идентификација са агресором, јесте философ Богдан Лубардић. Момак из добре (амбасадорске) куће, школован на економском колеџу у Лондону, по повратку у Србију уписује философију на Философском факултету у Београду где (гле чуда!) његов таленат није био препознат, тако да се у очајничком покушају да се домогне катедре било где, деведесетих зближава са протојерејем Димитријем Калезићем, тадашњим професором философије и деканом Богословског факултета. Овај га поставља најпре за секретара, а затим и за асистента за философију, са обавезом да положи мноштво диференцијалних испита из теологије пре приступања магистарским испитима и одбрани магистарског рада. Испробавања од стране проте Димитрија млади Богдан доживљава као израз разобрученог свештеничког примитивизма, и то га дефинитивно  гура у загрљај Иринеја бачког, који ће постати његов духовни отац и покровитељ, али који ће га немилосрдно искоришћавати као што и доликује робовласнику. Већи степен искоришћавања доживели су само прота Милован Миодраговић, који је две деценије држао часове и прегледао семинарске радове из свих шест Иринејевих предмета (укључујући и грчки језик) до губитка посла (разумљиво, јер није имао времена ни да магистрира ни да докторира), и доцент др Владан Таталовић, који је упрегнут у толике Иринејеве послове и подухвате да му је и здравље озбиљно нарушено, али кога то занима....

   О Порфирију нема потребе детаљније говорити: рећи ћемо само да је тужно гледати монаха, игумана ковиљске обитељи, па затим викара и напокон митрополита који на факултету нема и никада није имао своје ја, чија је подршка своме духовном оцу чак и у најнезгоднијим и најбесмисленијим ситуацијама увек осигурана. Докторирао је из новозаветне теологије, али је на факултет дошао по пензионисању неогностика Владете Јеротића (овде: и овде:)    на предмет Пастирска психологија. У међувремену је предмет преузео др Драган Каран, неуки, ограничени и неписмени богословац кога је Порфирије ишколовао закључно са докторским студијама (докторирао је из патрологије, не из предмета за који је изабран). За разлику од других колега које су добијале отказ уколико не би докторирале на време (Зоран Јелисавчић је најеклатантнији пример - замерио се Његовом Божанству пошто је на Богословском факултету у Фочи давао прелазне оцене из грчког језика студентима који тај предмет нису могли положити код самодршца бачког), за Драгана Карана и протођакона Драгана Радића важили су другачији аршини, па им је рок волшебно продужаван за две године, са склапањем фиктивних уговора о раду на повременим и привременим пословима, чиме је награђена њихова безусловна лојалност.

   И тако се ређају мртве душе које ни генијални Гогољ не би био кадар описати. Међу слугама покорним на које се увек може рачунати од Српске Атине до Истанбула и Рима поменућемо још др Растка Јовића, сина секретара Синода чији је Иринеј стални и доживотни члан и портпарол (јединствена и непоновљива функција која постоји једино у Београдској патријаршији) и равнатеља Крагујевачке богословије др Зорана Крстића. Опозицију чине пре свега професори Катедре за библистику, Катедре за систематску теологију, донекле Катедре за историју, као и Богољуб Шијаковић са Катедре за философију.

О њима читајте у следећем наставку – сви Игњатијеви људи.

Повезани текстови:

1. Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (1)

2. Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно!

3. Уредништво: Богословски факултет у Београду: има ли овде православних?

4. Уредништво: О узроцима аутизма наше академске теологије-осврт на интервју Зорана Милошевића

5, Уредништво: О најновијој чистки на Богословском факултету у Београду