АМЕРИЧКИ СПЕЦИЈАЛЦИ И САБОР НА КРИТУ

Поштовани господине Чворовићу, шта мислите о кризи на Украјини коју је продубила Константинопољска патријаршија својим неканонским поступцима?

Очито је да Цариград наставља, корацима од седам миља, да води борбу против канонског поретка Цркве Христове.                               

ТЕЖИНА РАСКОЛНИЧКОГ ГРЕХА

Неканонске одлуке Цариградске патријаршије, посредством којих је Фанар разбојнички (Јн. 10, 1) упао на канонску територију Руске цркве, могу да изазову не само тешке последице на Украјини, већ и у целокупном светском Православљу. Шта Ви кажете о томе?

Цариградски првојерарх Вартоломеј и Синод биће не само директно одговорни за верски сукоб и крвопролиће на Украјини, већ пре свега за безочно нарушавање светих канона и цепање јединства васељенске Православне Цркве. Самовољним присвајањем власти која му у Цркви не припада, чиме се подрива њено саборно устројство, патријарх Вартоломеј руши јединство Цркве и тиме чини један од најтежих црквених преступа - раскол, за који су свети оци говорили да га „ни крв мученичка не може опрати“. Тежина овог преступа долази одатле што је јединство први и основни атрибут Цркве кога православни хришћани јавно исповедају вером „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.“ Онај који цепа догматско и канонско јединство Цркве разапиње, као некада Синедрион, самог Христа, јер је према хришћанском учењу  Христос глава јединственог тела Цркве.

МОЖЕ ЛИ СЕ СВЕ РЕШИТИ НА САБОРУ?        

Ипак, постоје иницијативе да се направи некакав свеправославни сабор који би сва питања решио. Да ли је то могуће?

Тек из горепоменутог угла постаје јасно зашто су се и друге помесне православне Цркве, међу њима и Српска црква, прегле да помогну у превазилажењу ситуације која је настала у васељенској Цркве после неканонских одлука Цариграда и изнуђене одлуке РПЦ да прекине литургијско и свако друго општење са Фанаром. Идеја да се нарушено јединство Цркве васпостави на сабору свих помесних Цркава на први поглед се чини сасвим логичном и оправданом. Управо је саборност Цркве главна жртва самовољних аката цариградског патријарха и Синода, пошто су овим актима погажени баш они свети канони који дефинишу саборно устројство Цркве, које се у смислу јурисдикције изражава у томе да „епископи не простиру власт своју преко своје дијецезе“ (2. канон II Васељенског сабора) и да „епископи сваког народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимљу без његовог знања... али и онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа“ (34. канон Св. Апостола). У еклисиолошком смислу саборност Цркве се изражава се кроз учење да „епископство је једно, у коме сваки и сви скупа пуни дио имају“ (Св. Кипријан Картагински).

И поред јасне везе између неканонских аката Цариградске патријаршије и саборности Цркве као главног објекта напада, није неосновано питање да ли је и какав свеправославни сабор, с једне стране, властан да одлучује о упаду Фанара на канонску територију РПЦ, и с друге стране, да ли разлози икономије, с обзиром на садашњу светско-историјску ситуацију, чине оправданим сазивање једног таквог сабора.

Зашто тако мислите?   

Сабор свих епископа помесних православних Цркава на чијем се дневном реду не би нашла догматска питања не би могао да има карактер новог, VIII Васељенског сабора, јер су се сви Васељенски сабори искључиво бавили учењем Цркве, утврђујући својим одлукама ортодоксију и истовремено осуђујући хетеродоксију. Једино догматско питање које савремени живот Цркве намеће, а који би, према далековидом увиду Св. Јустина Ћелијског из 1977. године, „могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање екуменизма“.

Конкретно питање црквено-правног статуса украјинских расколника и степена самосталности епархија РПЦ на Украјини не би требало да буде предмет расправе не само пред установом Васељенског сабора, већ ни пред било којим другим свеправославним сабрањем. Отуда што се у последњих хиљаду и више година црквене историје усталило правило да је, речју Сергија Троицког, „једини фактор автокефалије – воља надлежне автокефалне цркве-мајке.“ Тако су одлуком Цариградске цркве постале, примера ради, Бугарска, Српска, Грчка и Румунска црква, а вољом Антиохијске цркве Грузијска црква. Чак и у периоду Васељнских сабора, ова установа је тек по изузетку, одлучивала о давању аутокефалности.

Један свеправославни сабор би ипак могао, по узору на Васељенске саборе, да својим одлукама заштити аутокефалност и канонску власт Руске цркве, онако како је аутокефалност Кипарске цркве била заштићена на III Васељенском сабору од неканонских претензија Антиохијске цркве, а на VI Васељенском сабору од претензија Цариградске патријаршије.                 

УЗАЛУДНОСТ САБОРА О УКРАЈИНИ    

Ипак, Вама се, како сте већ указивали,  чини да таква свеправославна потврда аутокефалности Руске цркве не би била ни практично делотворна, нити из црквено-правног угла оправдана. Зашто?                                                            

Ево зашто: неканонски упад Цариграда на канонску територију РПЦ није никакав изузетак за који би био довољан лек свеправославне потврде неприкосновене јурисдикције РПЦ, јер Фанар у континуитету од двадесетих година прошлог века самовољно отима епархије других помесних Цркава, нарочито Руске цркве, и тако подстиче и шири раскол, те слаби јединство Православља. Ни то није било довољно цариградским патријарсима, па су 1924. године самовољном реформом календара произвели још један тежак раскол на јединственом телу Цркве. Управо на постојање везе између неканонских одлука Цариграда у календарском питању и питању Цркве на Украјини, као изворима раскола у Православној Цркви, указао је ових дана угледни грчки богослов и професор Богословског факултета Универзитета Аристотел из Солуна, протојереј Теодор Зисис.     

ШТА ЈЕ ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ?  

То је, у ствари, такозвано питање „источног папизма“. О чему је реч?

Тежњу за освајањем монархијске власти у васељенској Цркви римске папе нису пројавиле тек у моменту када је на Сабору у Цариграду 1054. године осуђена латинска јерес, него много раније, а нарочито од папе Николе I (858-867). Следствено, и цариградски патријарси већ сто година, почев од слободног зидара на цариградском трону, Мелетија Метаксакиса, упорно истрајавају на папистичком тумачењу 28. канона IV Васељенског сабора и своје позиције у васељенској Цркви. Као што су римске папе приграбиле право да стварају општеобавезујуће норме и да уз то буду једини ауторитативни тумачи канона, да суверено оснивају нове бискупије, укидају старе, те да мењају њихове границе, исто чине и цариградски патријарси у 20. и почетком 21. века. То јасно показује да из Вартоломејевих противканонских аката стоји, како је то два пута наглашено у одлуци РПЦ о прекиду литургијског општења са Цариградом – ново учење. Из угла православне догматиике ново учење није ништа друго до јерес. У овом случају се ради о јерес источног папизма, чије опасности је био свестан још први српски архиепископ, Св. Саве, па стога у основни правни акт Српске цркве и државе, Законоправило, није уврстио оне византијске „каноничаре-ласкавце“, какви су били Димитрије Хоматијан и Теодор Валсамон, који су узносили власт цариградског патријарха мимо граница канона.

Ви, дакле, не сматрате да је у питању само раскол, него и својеврсна јерес Фанара?

У праву сте. Баш због тога, а имајући у виду погубност јереси источног папизма по јединство и саборност Православне Цркве, чини се преко потребним један свеправославни сабор који би осудио папистичку јерес Цариградске патријаршије и истовремено обновио јединство са свим оним расколничким групама које су се одвојиле од Цркве због самовољних, реформаторско-модернистичких и јеретичких одлука Фанара у последњих сто година. После осуде Фанара за источни папизам, могла би да се очекује од истог сабора и осуда екуменистичког синкретизма, те да се наложи иступање помесних Цркава из мондијалистичке псеудорелигиозне организације Светског савета „цркава“, јер је управо Фанар предводник религиозног глобализма међу православнима.                                         

ШТА ДА ЧИНИ РУСКА ЦРКВА? 

Шта би онда требало да чини Московска патријаршија?                                           

Руској цркви, као Цркви Трећег Рима, који је изложен координираном нападу из Цариграда и из западних центара моћи, не приличи ценкање са самовољним и јеретичким Фанаром, већ само храбра и одлучна одбрана чистоте Православља. Пошто је, у условима необјављеног рата Русији, Православље њен непроцењиви духовни ресурс који омогућава мисију у дубокој непријатељској позадини и посредством кога Русија једино може да буде цивилизацијска алтернатива палој западној цивилизацији. С тим у вези, Сабор на коме би били одбрањени догмати и канонско устројство Православне Цркве од источног папизма није исто што и понуда са наставком Критског сабора.

Због чега? Идеја о наставку овог сабора, тврде неки, има помиритељски карактер.          

Као прво, мора се имати у виду да је стогодишњи труд Фанара око сазивања „Великог и Светог“ сабора доживео фијаско 2016. године, када су четири аутокефалне цркве – Руска, Бугарска, Антиохијска  и Грузијска – одбиле да учествују у раду Критског скупа. Да је Фанар успео да Критском скуп обезбеди свеправославни карактер, и тиме озакони не само своје папистичке претензије, већ и неканонски и отворено јеретички садржај неких од предложених критских докумената, најтеже недаће би погодиле управо Руску цркву. Суочена са оптужбама да је њен врх у апокалиптичним условима почетка 21. века издао Православље, РПЦ би задесио раскол који би по последицама, чини се, био тежи од староверског.

Пошто се руска држава налази у стању необјављеног рата, изазивање подела у руском друштву је најефикаснији и за непријатеља најјефтинији начин да се ослаби унутрашња снага руске државе и монолитност руског друштва. При том би таква подела располутила духовно највиталнији патриотски део друштва, од чијег јединства и ангажмана директно зависи опстанак руске државе. Отуда РПЦ нема ни један разлог да због свеправославног решавања црквеног питања на Украјини, накнадно спашава ауторитет Критског скупа, који је у условима рата објављеног Православљу (нпр. изјава Карла Билта) имао задатак да „обљутави со“, а тиме одузме религиозни смисао постојања руске државе, као оне која, по речима митр. Јована (Сничева) задржава да се не оствари «тајна безакоња».                        

ЧЕМУ СРБИ ДА СЕ НАДАЈУ?    

Шта ми, Срби, у овом времену можемо да очекујемо од Русије и решења црквене кризе на Украјини?  

Још 2014. године сам написао: «Пажња и трепет са којом православни Срби прате и преживљавају данашњу малоруску трагедију последица су, не само бола архетипске дубине због рана далеког сродника у Славјаносербији, већ су изнад свега последица мистично-сотериолошког ишчекивања да ће Русија остварити свој историософски призив. Патос „источног надања” код православних Срба може да се објасни само заветним смислом руске историје, јер смисао обнове снаге руске државе није у господарењу светом, већ у спасењу човечанства. Историјска улога Трећег Рима оправдава се и исцрпљује „у задржавању зла”, како би се „свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе”. Зато што од Русије очекује спасење, а не господарење, српским православним погледом на малоруску кризу доминира мистика, а не реалполитика. Овакаво савремено српско православно схватање улоге Русије у историји представља само реминисценцију ранијих доживљаја сачуваних у трезору српске националне свести. А историјски извори говоре да је по свој прилици први који се усудио да московског великог кнеза назове царем, био Србин Пахомије. После флорентинског сабора од 1439. и тамошње грчке издаје православља, али и после коначног пада Византије 1459. године, логотет Пахомије 1461. године спомиње „боговенчаннаго Василиья царя всея Руси”, осамдесетшест година пре крунисања првог руског цара, Ивана IV Силног. Ишчекивања Срба од Москве после трагичног слома моћне српске средњовековне државе једнака су и по садржају и по интензитету данашњим очекивањима. Србима обнова православног Царства у Русији није била сама по себи довољна за стицање националне слободе, али јесте за очување смисла историјског страдања и трајања. Без уздизања московског великог кнеза у сверуског и свеправославног цара, Србима би се „надање закопало на Косову у једну гробницу”. Што је положај српског робља под три туђинске тиранске (турске, млетачке и аустријске) власти био гори, ишчекивања од православног цара су била нестрпљивија. Нестрпљење је расло не толико због физичке, колико због моралне угрожености. У борби за голи живот по балканским гудурама и шумама Срби су сами некако претрајавали, али у духовној борби не би претрајали дане исламског и римокатоличког ропства да није било „источног надања” и моћног руског Царства. И данас је православним Србима демонстрација руске моћи у царској величини потребнија ради очување смисла и одбране од евроатлантског конвертитства, него ради одржања голог живота. То што је руска држава фактички преузела свезаштитни барјак православног Царства у веку сумрака српске средњовековне државности (XV век) умногоме је условило да доцнија српска и руска историја имају сасвим дијаметралне трендове успона и падова. С тим у вези, нису Срби у свим фазама историје били њени пуки посматрачи, већ су ове фазе долазиле тек после свештено-трагичног учешћа у историјској арени које се етапно окончавало и овенчавало свенародним мартиријумом.                   

Српско очекивање од руског великог кнеза да понесе царско достојанство и царску одговорност, изражено Пахомијевим речима, имало је морално оправдање у ранијој српској упорној борби да у православној васељени преузме онемоћало и угрожено царско знамење. Пахомијеви преци нису бежали од одговорности коју је носило Царство, већ су се и као кнежеви, велики жупани и краљеви држали царски. У веку пропасти византијске и српске државности српски логотет није ништа друго очекивао од московског владара до оно што је неких сто година раније урадио Душан. Једноставно, православни свет није смео да остане без једног, речју 6. Јустинијанове новеле, од два Богом дарована добра – Царства. Као и код логотета Пахомија и данашње историјско нестрпљење покореног Српства у ишчекивању руског царског ударца којим би се пресекао малоруски чвор има своје морално оправдање. Јер је, по речима Ј. Гускове, „Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности”.                               

Немам шта ни да додам, ни да одузмем: ако Русија и Руска Црква одбране истину канонског поретка и зауставе издају Фанара, и ми, Срби, имамо наду на духовни препород. То ће бити и одбрана српске аутокефалије, којој 2019. славимо осам столећа.           

РАЗГОВОР ВОДИЛА РЕДАКЦИЈА