Данас, 8. марта, велики број људи  у Србији, прославиће Међународни дан жена. Тачније, прославиће га велики број људи широм света али се тиме нећемо бавити, нас интересује прослава овог празника код Срба, и у другим православним народима.

То што није реч о изолованом случају, о само једном ''празнику'' који нам је наметнут и који смо усвојили,  већ их има више а сведоци смо да се у последње време њихов број увећава, само је додатни разлог за овај текст, тачније упозорење.

Осим Међународног дана жена (8.март), Празника рада (1. мај) и Нове године (31. децембра, током Божићног поста), све више се шири и слављење тзв. Дана заљубљених (14. фебруар) и Ноћи вештица (31. октобар).

Ако реч ''међународни'', из назива овог ''празника'', заменимо синонимом ''интернационални'' код оних информисанијих и опрезнијих јавиће се сумња о могућој повезаности са неком од интернационалистичких идеологија. А сумња је, у овом случају, оправдана.

Међународни дан жена (International Women's Day) је директно повезан са две идеологије, комунизмом и феминизмом, а посредно, на други начин, и са другим идеологијама (родна идеологија, идеологија хомосексуализма).

Што се тиче везе са комунизмом, она је позната свакоме ко зна историју овог ''празника''. Наиме, први ''Национални дан жена'' обележила је Социјалистичка партија Америке, 28. фебруара 1908. године. На конгресу Социјалистичке интернационале у Копенхагену, 1910. године установљен је Дан жена као међународни празник. У почетку је у различитим земљама обележаван различитих датума да би тек касније почело његово устаљено обележавање 8. марта. Од 1975. године су Међународни дан жена почеле да обележавају и Уједињене нације.

О вези између Међународног дана жена и феминизма, односно родне идеологије, се нескривено говори на званичној презентацији Уједињених нација. (1)

Веза Међународног дана жена са комунизмом и феминизмом је најочигледније изражена у личности Кларе Ајзнер, немачке политичарке, чланице Комунистичке партије Немачке и чланице извршног комитета Комунистичке интернационале (Коминтерна) и феминисткиње (или, како то оне кажу користећи ''родно осетљив језик'' - ''боркиње за женска права'').

Клара Ајзнер, која има велике заслуге за установљавање овог ''празника'', широј јавности је позната под презименом које је узела од немачког комунисте и револуционара руског порекла, Осипа Цеткина, са којим је живела у ванбрачној вези.

О њеним ставовима и циљевима за које се залагала довољно говори чињеница да је била комуниста и феминиста.

Иако је у организационом смислу у самом почетку био везан за комунизам, у идеолошком смислу је Међународни дан жена више везан за феминизам.

Последице комунизма смо већ видели, осетили и још увек осећамо, па нема потребе да пишем о њима  док  дрво феминизма код нас тек почиње да даје прве плодове. А плодови су му исте врсте као и плодови дрвета комунизма: ''Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. (Мт. 6, 43-44)

Подробније бављење феминистичком идеологијом би захтевало посебну обраду која превазилази оквире овог текста, па ћемо се ограничити само на неколико насумично изабраних информација.

Као основни циљ феминистичке идеологије најчешће се наводи, поједностављено речено, економска и политичка равноправност жена са мушкарцима.  Међутим сазнања и досадашње искуство нам говоре да је њихов стварни, латентни циљ, нешто друго.

Оно за шта се феминисткиње стварно залажу јесте удаљавање (или, како оне кажу ''ослобађање'') жене од улоге супруге, мајке и домаћице, право на блуд (и то у најширем смислу: порнографија, рукоблудије, промискуитет или ''слободна љубав'', различите сексуалне перверзије, хомосексуални односи итд. (2)), право на чедоморство (тј. абортус) итд.

Управо  док пишем ovaj текст на интернету се појавила фотографија натписа који су домаће феминисткиње поставиле на споменик блаженопочившем Патријарху Павлу у Београду, а на коме пише: ''Абортус је женско право''. Убиство нерођење деце је женско право.

Иако ће то значајно продужити овај текст, не могу а да на овом месту не наведем ''Беседу убијеног детета с убицом'', архимандрита Рафаила Карелина:

 ''Ја сам човек лишен људског имена. Ја сам дете, које нема родитеља. Смрт ме је уграбила пре него што сам се родио. Из мрака сам прешао у мрак не угледавши светлост. Па ипак, обраћам ти се речју «мајко» - оној која ме је носила у својој утроби, а затим бацила на коштуњаве руке смрти као да ме је прелазећи реку бацила посред потока. Желим да ти кажем да сам те волео и пре свог рођења, за које се показало да је смрт. У часу кад су се гвоздене канџе приближиле мом телу ја сам немо повикао: «Мама, спаси ме!» Кад су се упиле у моје тело као зуби грабљивице, ја повиках: «Мамице, не убијај ме, мамице, поштеди ме,» међутим све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала губилиште.  Мајко, зашто си ме убила? Вероватно ниси знала како сам те волео кад сам био једно тело с тобом. Хтео сам да загрлим својим рукама твој врат, али их је џелат одсекао. Хтео сам да се привијем уз твоје груди својим срцем, али га је проболо гвожђе. Хтео сам да ме носиш на својим рукама, али ти си ме бацила у хладноћу вечне ноћи. Деца се стављају у колевку, а моје тело, рашчеречено на делове, бачено је у корпу, у којој су били крвави завоји и отпаци који труле. Нико није плакао над мојим телом, нико га није ставио у ковчег. Мртвачки ковчег су ми били зуби пацова који копају по депонији. Мајка изговара молитве над својим уснулим дететом, а ко ће ме овде наћи и пригрлити? А ја се чак плашим да кажем и реч «мајка» кад се сетим канџи, које су кидале моје тело и кад је у том тренутку тело мајке за мене постало тело хладне змије.  Постоје две свете речи, Бог и мајка. Бог ме није оставио Својом милошћу, али Га моје очи, непросвећене крштењем, не виде, а другу свету реч – мајка, сам изгубио, испоставило се да ти је моја љубав није потребна.  Дете у тренутку опасности виче «мама». Док је мајка жива човек није усамљен, он није напуштен, зна да се срце мајке неће окренути од њега, чак и ако цео свет устане против њега, да ће га мајка загрејати својом љубављу. Ја сам сироче поред живе мајке. Она ме је бацила у ноћ вечности, чак ни не погледавши у моје лице. Она ме је без кривице осудила на погубљење, без суда ме је предала смрти. Међутим, она је несрећнија од мене. Док је бодеж убице секао моје тело убио је њено срце и она изгубивши своје срце не зна за то. Не само да си ме лишила земаљског живота, лишила си ме Цркве. Налазим се поред њене ограде, али не у њој. Видим светлост, која зрачи из ње, али не могу да уђем у њу. Зато, мајко, ниси постала убица само мог тела, већ и моје душе. Не заборави, мајко, да се у убиству невиног понавља суд над Христом. Јуда је продао Невину Душу за 30 сребрњака. Продала си ме за право да будеш слободна од свог сопственог детета и сама си платила за моју смрт. Поступила си као Јуда. Кајафа је осудио Невиног. Он је рекао да је боље да погине један човек него цео народ. А ти си решила да је боље да умре твоје невино дете, наводно ради добробити твоје породице, као да ја нисам твоје дете. Христос је разапет на Крсту, а ти си мене осудила на распеће. Сад иако не видим Лице Божије, ипак знам да Он жели да се сви спасу. Ниси чула моје речи кад сам викао од ужаса у твојој утроби: «Мама, поштеди ме,» макар сад чуј друге речи: «Мајко, поштеди себе, поштеди своју душу, омиј је сузама покајања,» а ако будеш имала друго дете, пружи му ону љубав, коју је требало да даш мени, нека оно осети топлину мајчиних руку, нека чује молитву изнад своје колевке. Просвети га крштењем да не би отишло на онај свет слепо као ја. Да би, ако умре у детињству чуло над својим кочвегом песме Цркве, а на небу анђеоско појање – оно чега си лишила мене. Па ипак, у овом животу нисам лишен одсјаја Христове светлости, која допире макар издалека, и у зрацима ове светлости, волим те, моја несрећна мајко.''

Да споменик Патријарху Павлу није случајно изабран довољно говоре фотографије у прилогу овог текста. Једна је из Београда (у позадини се види храм Светог Саве) а остале из других крајева Европе и света.  Оне уједно више од речи говоре о односу феминистичке идеологије према вери.

Оно што треба напоменути јесте да је феминизам идеолошки и организационо повезан и са родном идеологијом и идеологијом хомосексуализма.

 Део феминисткиња су лезбејке, попут нпр. Џудит Батлер једне од њихових важнијих теоретичарки.

Имајући ово у виду лакше је разумети њихову повезаност са идеологијом хомосексуализма и залагање за права хомосексуалаца, као и залагање за ''право на лезбијско материнство''.

Лезбејка Маша Гесен  по занимању новинар, писац и бивши директор руског издања „Радио Слобода“  каже да је ''сврха...не борба за добијање једнакости у друштву, лезбо и геј популације, већ је позадина свега, циљ, који тражи: пуну демонтажу породице! „Овде се не ради о правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба – демонтирати! Породица не треба даље постојати у класичном облику.'' ... ''Да би илустровала потребу елиминисања породице, она је као пример навела своју „породицу“, где троје деце, имају петоро одраслих родитеља, који их гаје и подижу … Према њеним прорачунима, „петоро родитеља су подељени у две групе од по три“. '' (3)

Уместо улоге супруге, мајке и домаћице феминисткиње женама покушавају да представе (и наметну) улогу радника као нешто боље и напредније. Инсистирање притом на руководећим и другим важним положајима има за циљ само то да мамац за жене буде примамљивији.

Из овога можемо да закључимо и који су то разлози због којих феминизам ужива политичку подршку:

1) инсистирање феминисткиња на удаљавању жена од улоге супруге и мајке је препознато као погодно средство и користан део популационе политике у циљу смањења наталитета (због наводне пренасељености планете),

2) запошљавањем жена се решавају проблеми са недостатком радне снаге и уједно повећава број потенцијалних потрошача.

Из речи Маше Гесен можемо да изведемо закључак о трећем разлогу:

3) Divide et impera - подели па владај примењен на микро нивоу, односно на равни породице. Као што је лакше манипулисати мањим државама него већим, тако је исто лакше манипулисати појединцима, лишеним љубави и подршке породице.

Због тога се толико говори о насиљу у породици (иако истраживања показују да га мушкарци трпе у истој мери као и жене, а нека истраживања чак показују да га више трпе мушкарци) и оснивају тзв. ''сигурне куће'', да би се супруга и мајка лакше одлучила да напусти породицу.

Једна од познатијих феминистичких организација код нас је ''Жене у црном''. Њихове активности су нам добро познате, а колико имају везе са правима жена процените сами.

Да ли је феминистичким организацијама заиста циљ борба за права (свих) жена или остваривање њихових идеолошких циљева који подржава занемарљиви број њих (који отприлике одговара броју чланова ових организација), и који само њима и одговара, можемо лако да закључимо посматрјући критички догађаје око себе:

Да ли се нека феминистичка организација огласила када је у питању нпр. покушај прислног исељења болесне старице из његог стана у Београду пре неколико дана? Да ли се нека феминистичка организација огласила поводом недавног хапшења и затварања мајке шесторо деце? Да ли је неко од њих био на сахрани баке Наде, једне од последњих српских старица у Ђаковици? Да ли су их можда некада пре тога посетиле? Да ли су посетиле Наташу из села Брежаник код Пећи, једину српкињу у том селу, која непрестано трпи насиље Шиптара? Да ли су помогле некој самохраној мајци у централној Србији или било којој од српских земаља, која је у тешком материјалном положају и којој је потребна помоћ? И тако даље. Одговор на сва ова питања је негативан, наравно.

Да ли у православљу постоји неки празник посвећен женама, који могу да славе уместо 8. марта? Постоји их много, почев од празника посвећених Пресветој Богородци (Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење, Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина итд.), преко празника Светих жена Мироносица и Материца, до празника великог броја светих жена (Марије Магдалине, Марије Египћанке, Свете великомученице Екатерине, Светих Мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, Свете Марине (Огњена Марија), Свете Петке Епиватске и бројних других, закључно са  Светом мученицам Босиљком Рајичић).

Какво поштовање у Цркви уживају свете жене, свакако најбоље показују примери Пресвете Богородице (''Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу величамо.'') и  Свете Петке.

Али, све оне су биле сушта супротност ономе за шта се залажу феминисткиње: биле су или девственице, или супруге и мајке.

Ако су биле супруге онда су се одликовале љубављу и верношћу мужу не само током живота (нпр. Свети Петар и Февронија) него и после мужевљеве смрти (нпр. Света Ксенија Петроградска).

Оно што је заједничко за све њих, па биле девственице или супруге и мајке, јесте да су љубиле Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим. (Лк. 10,27)

Како се Црква односи према правима жене? О једнакости (равноправности) свих људи пред Господом, говори нам Свети Апостол Павле у Посланици Галатима:  „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, НЕМА ВИШЕ МУШКОГ НИ ЖЕНСКОГ, јер сте ви ви један (човјек) у Христу Исусу“ (Гал, 3, 28)

У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” се о претходно реченом каже:

''Разлика међу половима је посебан дар Творца људима које је Он створио. И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су мушкарац и жена У ЈЕДНАКОЈ МЕРИ носиоци лика Божијег и људског достојанства, они су створени ради њиховог целовитог сједињења у љубави: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Супружански савез, који је Господ благословио, оваплоћује првобитну вољу Господњу о творевини и постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом(1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“

Циљ православне жене није пролазна ''каријера'' тј. посао и напредовање у послу него спасење и живот вечни. А за постоје два пута: монашки или брачни.

Истовремено, овде видимо и разлику између феминизма и православља у односу на рађање. Док феминисткиње траже право за чедоморство, циљ сједињења мушкарца и жене који живе по заповестима Јеванђеља јесте рађање деце.

И док феминисткиње отварају ''сигурне куће'' како би лакше разручиле породице, Руска Православна Црква ће нпр. већ у 2019. год. имати ''13 нових сигурних кућа за мајке и 57 нових центара за заштиту материнства, осим тога 72 пројекта могу проширити већ постојећу активност у смеру заштите живота и превенције абортуса.'' (4)

У вези Међународног дана жена ваља још рећи да увек пада на празник Првог и другог  обретења главе Светог Јована Крститеља. Из његовог житија (5) видимо како је пострадао и колико понашање оних који су га погубили (блуд, ''слободна љубав'') има везе са феминизмом, и на тај начин са Међународним даном жена.

''Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела.''

Према томе, свако мора да начини избор: Међународни дан жена или Обретење главе Светог Јована Крститеља. Не може се славити и једно и друг, прво искључује друго ''јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом?'' (2. Кор. 6, 14).

За крај ћу још цитирати речи Светог Владике Николаја, са којима сам и почео:

''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.''

Димитрије Марковић

1) http://www.un.org/en/events/womensday/history.shtml

2) Seksualnost, Izdaje ANIMA Centar za žensko i mirovno obrazovanje, Štampa BIRO KONTO Herceg Novi Januar, 2006. godine (у питању је књига у којој се, између осталог, дају упутства за вршење различитих сексуалних перверзија, напомена Д.Марковић)

3) http://srbin.info/2013/09/23/nas-krajnji-cilj1-je-razaranje-i-unistenje-porodice/

4) http://www.pravoslavie.ru/srpska/117756.htm

5) Свети Николај Велимировић, Пролог, 11. септембар / 29. август 2018. године