header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Крајњи цинизам епископа бачког! Штампај Е-пошта
понедељак, 01 април 2019

 Читам одговор епископа Максима (овде:), а и одговор Епископа Иринеја бачког (овде: ), и пада ми у очи да епископ Максим о себи говори час у једнини а час у множини („обавештавам га да смо ми приликом потписивања...“), а о свом саговорнику углавном у једнини („препоручили бисмо му Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог...“) па ми дође да питам, који вам је - максимум? Колико вас има с оне стране океана? 

         Подсетило ме на мој кратки боравак у Америци, где ми је падало у очи „e pluribus unum“ на долару. Објаснили су ми да су те речи „из мноштва једно“ - мото Сједињених Америчких Држава! Ваљда је и овде по среди нешто слично? Јер, чак је и лична скромност епископа Максима у множини: „наше смерности“, што би ваљда, био неки „максимум скромности“? Не знам, не разумем се у ту њихову смерну и смирену једнину, двоину и максималну множину - шта год, али тај стил код мене оставља утисак умишљеног безукуса.

Оставимо то по страни, мој повод је нешто друго: невероватан цинизам епископа Иринеја, који је сам „кумовао“ томе да су наши, српски православни епископи у дијаспори, како каже „толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји“. Као што се „њихове смерности“, епископи Максими питају: „Зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права 'Васељенског трона' на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао?“

Имам рођаке у „дијаспори“, имам их и међу свештеницима у Цркви, а имам и таман толико година да се сећам како се деведесетих година прошлог века водила дискусија око тога да су у центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, у новембру 1993, потписани документи о православној дијаспори и аутокефалији. У име целе Србске Цркве, неовлашћено су их потписали епископ бачки Иринеј и тадашњи јеромонах Игњатије (данас епископ браничевски). Тада је, како каже Владимир Димитријевић (https://svetosavlje.org/vaseljenski-antinacionalni-sabor/), цела дијаспора подељена на осам области „чији би посебни управни органи били епископски сабори. Сваки сабор би имао посебан 'устав' или правилник, а представници свих Помесних Цркава би о свим питањима која захтевају 'свеправославно суочавање' консултовали само цариградског патријарха. Тачка 5. обавезује све помесне Цркве да не ометају 'описани ход' успостављања 'нормалног поретка' у дијаспори.“ Од тада Цариградска патријаршија инсистира на “уређењу дијаспоре” помоћу “Епископских сабора” под председништвом епископа Цариградске патријаршије.

Као што проф. Миодраг Петровић пише (http://borbazaveru.info/content/view/3473/30/), тачка 5. коју је епископ Иринеј са Игњатијем неовлашћено потписао, гласи: ,,Православне Цркве се обавезују да не предузимају поступке који могу да штете горе описаном ходу ка канонском решењу питања Дијаспоре... у свом својству као мајке Цркве, чиниће све што је могуће у циљу олакшања посла Епископских сабора и васпостављања нормалног канонског поретка у Дијаспори.” А неки нормалан канонски поредак” за Цариградску патријаршију значи само васпостављање њене врховне јурисдикције у целом свету.

Како то да онај који је, на крају крајева, давао Грцима на поклон стотине хиљада (а вероватно се ради и о милионима верних) чеда Српске Цркве у дијаспори „чинећи све што је могуће у циљу олакшања посла Епископских сабора и васпостављања нормалног канонског поретка у Дијаспори”, сада тврди: „милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором.“ Епископу Бачком и „његовој скромности и смерности“ подједнако следе иста лична карактеристика и питање које он поставља другоме: „Он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић?“ Илити Иринеј Буловић? Ко су ова двојица? Или тројица, имајући у виду да су не тако давно ови исти епископи Иринеј и Игњатије почетком овог века предали Грцима у надлежност Српску православну цркву и парохију св. Томе у Јоханесбургу у Јужној Африци.

И један и други и трећи су, како сам Иринеј Буловић каже „исповедници много тога и много чега“. Да се брате, српски изразим: брука и срамота за нашу Цркву!

Мила Ракић, Београд

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 април 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 138 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.