 ПОВОДОМ НАПИСА
Владимир Димитријевић: О продаји гробова (овде:) Предвече, после пуна два месеца и пет хиљада километара, што небом што земљом, а помало и између, на чардаку 'међ' јавом и 'међ' сном - по снежним падинама и врховима, небом изнедреним па небу назад устремљеним, коначно отворих врата ветровитог стана двадесет метара изнад околине малог равничарског града. Ничим брањена, атлантска промаја и на сунцу продувава хладније од динарске. На средокраћи ниских земаља, некад било, играле се делије... Али делије биле, па одједриле, неко друго гнездо свиле. Туђе им је драже и милије, отац с сином више није... Дадну деци паре и помије, купе их за стаклиће и чивије, свак да родитеља свога из срца му избије!
Поглед око себе (у матици: насеља, престоница, градови), из наклоњене близине (север Црне Горе), и сада одавде, са удаљене теутонске дистанце на пресеку западно-европских путева и народа, открива тврду истину коју никакав оптимизам више не може маскирати. Прво путовање у овој години више од претходних уверава у нешто што није „мој песимизам“. Не, на против, иде насупрот жилавом личном оптимизму, контра свим мојим жељама, тежњама и чежњама:
Србима је дошао крај. Они ће ускоро нестати. Таква комбинација: примитивизма, бахате небриге, неразума, приземних страсти, недоследности, малодушности, најниже урођеничке неорганизованости и - најгоре! - свепроширеног самопрезира, не може преживети. Посебно не у окружењу у којем овакви-и-онакви, било какви (ма зли или проклети), педантно и вредно раде на својој будућности. Док ми и даље, и шире, и више него икада, унижавамо сами себе и нудимо све своје најсветије, своју децу и саме себе на послужавнику за најмање паре, првом случајном пролазнику. Ваљда подразумевајући да је и случајни (недобро)намерник бољи од нас. Зашто? Јер смо, мислимо, најгори. Верујући у то, здушно радимо да заиста и постанемо такви. Јурцамо у пропаст иако нас нико тамо силом не нагони. То је повезано: вера крмани животом. Од идеја, мисли, убеђења, преко нешто гласнијих речи, пут до практичних одлука и потеза је много краћи него што се мисли. Колико револуција, колико ратова је овако плануло „из чиста мира“... Тако смо већ у пуном замаху само-укинућа. Сваки незнанац из белог света, полусвета, укључујући и онај тамнији, који добије нешто наше на управу и корист: природне ресурсе, састав Владе, регистар држављана, телекомуникације, енергенте, полицијску и војну технологију, аеродроме, авионе, штампане и електронске медије, банке, школске уџбенике, мегамаркете и робне куће... сваки овај чин предаје бива проглашен политичким успехом. Окупаторски намесници на КосМету добијају ордење Светог Саве, а Савин духовни наследник под паном саветује свој народ да прихвати суверенитет отимача. У театру апсурда, Годо се никада не појављује. Јонеско нас је убеђивао да је баш то суштина апсурда. Преварио нас је. Зашто нема Годоа? У Србији, тај има пуне руке посла! Годоови су на свим кључним местима: како онда још тамо неким позориштем у Паризу да стигне се бави, кад овде има важнија, државна посла? Нека Париз чека. У Србији, публика је несравњиво већа, и захвалнији купац илузионарских опсенара на сцени, а српска држава глумачки пара-театар који по слободи изражавања и експериментисања превазилази све уметничке. Комунисти су тврдили да раде на сопственом укидању. Али томе нису приступили у пракси. Идеологија је служила као шарени калеидоскоп гледања у будућност. Власт је била прагматична, ближа „реали“. Дошло је, изгледа, време да сада наследници комуниста, одбацивши исслужену идеологију ипак својски пораде на њеној последњој тачки - пређу на извршење ауто-нихилистичког програма. Додуше на ограниченом, националном плану. Наши „пријатељи“, осталом, то и очекују од нас већ стотинак година. Слободан Ј. |
