За све време смртоносног рада сплета Јасеновачких логора страдала су у њима и невина српска и друга деца. Велики број те деце, пострадале у Јасеновцу, Старој Градишки и другим логорима, потицао је са Козаре и Поткозарја, где је становништво, и пре рата као и данас, великом већином српско православно. Већ током лета 1941. и на прелазу у 1942, а нарочито јуна и јула 1942, на Козари и Поткозарју побијен је велики број Срба и међу њима много жена и деце, али је такође велики број њих, око 68.500, похватан и сатеран у комплекс Јасеновачких логора, одакле се мали број спасао и преживео. Међу овим похватаним и у логоре одведеним Србима било је око 23.830 деце. О томе постоје потресна сведочанства преживелих логораша у сведока.

Рад на попису имена покошеног нараштаја Козарачке деце већ деценијама заокупља поједине преживеле Козарчане. Међу њима је до сада највише урадио Драгоје Лукић, преживело српско дете са Козаре, прошло кроз злогласни логор Јасеновац (и ослобођено од партизана 26. августа 1942. заједно са другом децом из усташког логора за децу у Јастребарском код Загреба). Из његовог Именословника побијене и пострадале по усташким логорима Козарачке деце[1] донећемо овде извесне детаље, користећи истовремено и друга аутентична сведочанства преживелих очевидаца страдања деце у Јасеновцу и околини.

[1]
Имамо у виду најпре његову књигу „Рат и дјеца Козаре“, Београд 1984. (2. допуњено издање), а затим од њега и Ј. Кесара приређено специјално издање „Борбе“: „Редни број смрти — Именословник 11.219 Козарачке деце“ (Документа, фебруар 1988). Користимо и друга лична сведочења и исказе избеглица, као и најновије књиге П. Станивуковић — Ј. Керблер, Деца у логорима смрти, Београд 1986; Др Љуба Михића, Козара, Нови Сад 1987, и нарочито тротомни зборник докумената:.А Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, 1941-45, Бгд. 1986-7.

Драгоје Лукић и његов сарадник Јован Кесар и други преживели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре отерано 23.858 козарачких дечака и девојчица, међу којима је огромна већина Српске деце, и да је од њих убијено 11.219 деце. Најмлађи су били у колевци, најстаријима је било тек 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.348 дечака и 4.854 девојчица. Четрнаестогодишњака је било 754, тринаестогодишњака 821, дванаестогодишњака 570, једанаестогодишњака 806, десетогодишњака 384, деветогодишњака 587, осмогодишњака 444, седмогодишњака 558, шестогодишњака 685, петогодишњака 723, четворогодишњака 807, трогодишњака 960, двогодишњака 1.000, једногодишњака 957, а највише је било дојенчади — њих 1.163 од само неколико дана или месеци.

{61} Од Козарачке деце највише их је убијено у Јасеновачком стратишту: 5.683; затим у својим родним местима и селима приликом усташких рација и хватања: 2.474; па по славонским селима и Мославини и Билогору: 870; и онда у транспортима, загребачким прихватилиштима, болницама и дечјим логорима у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци код Крижеваца: 1.691, а остала дечица по другим местима и логорима. Уз ову Козарачку децу страдала су и многа друга деца из других наших крајева.

Геноцид над Србима у злогласној Ендехазији био је одраније планиран, али је најстрашнији био геноцид над децом. У неким местима или и читавим крајевима, нарочито тамо где је била српска већина становништва, побијено је најмање половина житеља, док су нека села и насеља сасвим затрвена. Тако је напр. у Босанској Градишки пред рат живело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце; у општини Босанска Дубица, са изразито српским становништвом, где је уочи рата живело 28.000 житеља, побијено је тачно пола становништва, а само деце 4.099. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, познати зликовац др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. г. Србима следеће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа (тј. побијене као лешеве, што је и чињено). Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мјере за потпуно истребљење. У том погледу имам одријешене руке. Непожељни елементи (а то значи пре свега Срби, а онда и Јевреји и Цигани) биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“. На пријему затим код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју претњу српској деци овако: „Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о затирању српске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јуричевић, иначе усташки официр и руководилац специјалног верског одсјека у Државном равнатељству НДХ: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

Овај паклени план заиста је тако и спровођен над Србима, особито над недужном децом, и ван логора а нарочито у самртном сплету Јасеновачких логора. Децу су усташе стрељали, набијали на бајонете, спаљивали, кували у котловима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима, нарочито содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом. У Павелићевим фабрикама смрти широм злочиначке Ендехазије убијено је до близу сто хиљада српске и друге деце, а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије стравичну истину о страдању те невине деце. О свему томе постоји опширна документација.

Треба, међутим, истаћи да се ипак нашло доста добрих људи, међу којима је било доста Хрвата, који су преко Црвеног крста организовали, у лето 1942. године, прихватање па и усвајање ове српске деце из логора Јастребарско, Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштице и других, те је тако заустављен масовни помор деце. Истина, многа од ове деце су покатоличена и изгубила свој српски {62} и православни идентитет. Неке такве случајеве, и њихову каснију трагику, кад су сазнали своју праву судбину, имали смо прилике и сами да упознамо.

Изнећемо овде само неке детаље о јасеновачком страдању српске деце, нарочито оне са Козаре и Поткозарја.

Покољ у српској цркви у селу Драксенићу
Да о томе наведемо најпре сведочење Крњајић Растка (32), Србина из Босанске Дубице, које је као избеглица у Београду дао 13. јуна 1942, пошто је спашен из логора Јасеновац. „Од слома Југославије прошле (1941) године, па све до 18. априла 1942. г. живео сам у Босанској Дубици. Дана 18. августа ове (1942) године ухапшен сам по налогу усташких власти и стављен у затвор среског начелства у Б. Дубици, а тада су мене, као и још 12 других Срба и једног Муслимана, спровели у затвор у Нову Градишку… У првим месецима после слома Југославије у прошлој (1941) години… стварањем усташке организације по варошима и селима почиње усташки терор. Свет је већ тада морао да бежи и да се склања од усташа… О жетви године 1941. терор усташки по селима среза Бос. Дубица достигао је врхунац. Усташе су о вршидби упадале у села (српска) и одузимала храну, што је коначно изазвало револт, тако да су сељаци у селу Мирковцу пружили усташама отпор, тројицу усташа разоружали и убили их. Настао је тада по селима општи метеж и побуна…. Усташе се тада почињу формирати и као војне јединице упадати изненада у поједина села ради „чишћења терена“. Ово прво „чишћење“ од стране усташа свршило се тиме што су усташе попалиле многе куће и зграде (српске), као и жито садевено у камаре по селима уз цесту која води од Б. Дубице према селу Мирковцу… Тим поводом настала су нова хапшења (Срба), па сам и ја, као и многи други Срби из Б. Дубице, да би се склонио пред хапшењем, избегао из Дубице у село Хрваћане (срез Приједор). У то време један део угледних Срба из Б. Дубице избегао је у Србију, док су знатан број Срба Дубичана усташе похапсили и отпремили у Нову Градишку у затвор, а употребили су их у раду на рушењу тамошње српске православне цркве. Од тада ухапшених Срба у Б. Дубици усташе су убиле у затвору у Дубици њих 15 (набраја њихова имена). …Овако стање потрајало је до месеца октобра и тада је опет почело „чишћење Срба“. Прије „чишћења“ скупљено је у Бос. Градишки, Б. Дубици, Приједору и Бос. Новом око 20.000 усташа и домобрана и из ових места упутили су се усташе и домобрани у планину Козару да је „очисте“ од Срба. Српско сеоско становништво уклањало се пред усташама и војском, јер су усташе кога су ухватили или затекли заклали одмах. Страдало је том приликом доста жена и деце, док је мушкарцима успело да се сакрију у великој планини Козари. Поред убијања жена и деце, усташе су вршиле и силовања над младим девојкама, као и над неодраслом женском децом. Приликом овог „чишћења“ највише су страдала српска села Маглајци и Бјелајци, среза босанскодубичког, у којима је поклано око 500 жена и деце. У овим селима усташе су децу набадале на нож, женама секли дојке и одсечене дојке стављали деци у уста. Ужас је био такав, да је много жена и деце излудило… Приликом нових хапшења Срба (децембра 1941) у Босанској Дубици је ухапшено, покрај Срба, и доста Хрвата и Муслимана, већином угледнијих грађана, који су стајали по страни и нису пришли усташама… У то {63} време (јануара 1942) догодио се и овај случај. Једна група усташа из Јасеновачког логора изненадно је прешла реку Саву и упала у село Градину и одатле у село Драксенић, у којем су попалили неколико кућа, а око 70 жена и деце одвели су у српску цркву у том селу и ту их све поклали.“ (Цео овај документ, из Архива Св. Синода, објављујемо у додатку).

Други преживели сведоци овако описују монструозни злочин јасеновачких усташа у поткозарском српском селу Драксенићу. Око 800 усташа из Јасеновца, предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора, уз помоћ и домобранске војске, упали су у Босанску Градину, Чуклинић и Драксенић. У овом селу усташе су убиле и поклале око 360 Срба — људа, жена и деце, у току 13-15. јануара 1942. Највећи злочин, масовни масакр Срба, усташе су извршиле у српској цркви села Драксенић, где је тада убијено 208 особа, међу којима највише жена и деце. Наводи се да је у цркви заклано 47 деце, док их је у целом селу убијено 85, јер многа су деца убијена и изгорела у попаљеним кућама у селу, јер је читаво село потпуно опљачкано и спаљено. Други сведоци кажу да је српски народ овога села био од усташа позван у цркву да их покатоличе, али су људи то одбили. Онда усташе крећу по кућама и пале их, а жене и гола и боса деца беже по снегу, па их усташе хватају и силом одводе у цркву. У олтар су издвојили девојке ради силовања и мучења посебним методама. Једна жена, која је у ранама остала жива у хрпи лешева Драксенићке цркве, прича о том бестијалном усташком клању: „Усташе су нам рекле: Идите у Цркву. Тамо ће вам наш командант Лубурић држати говор. Ми смо пошли у цркву да чујемо шта ће командант говорити. Нисмо дуго чекали. Кад је командант ушао у цркву, почео је он и усташе све редом клати ножевима и сјекирама. Послије свега тога клања, усташе су на хрпи лешева, на црквеном олтару силовали дјевојке, па су их послије тога готово луде искасапили“.

Друга три преживела сведока — Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић овако су описале усташки злочин у православном храму у Драксенићу: „Црква је била пуна лешева, а крв је достизала до врха ципела. На самом олтару била је наслоњена, као да спава, убијена жена Николе Драчине. Пред црквом, наслоњена на тарабе лежала је Марта Врнић са двоје деце. Обе дојке биле су јој прорезане и кроз њих провучене ручице њене дјеце. Дјечје руке биле су везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, Десино дијете. У првој кући до цркве крмци су почели развлачити лешеве Михајла Врепца и Буре Маринковића. На запаљеној комуши у дворишту Марјана Торомана лежала је убијена Нада Жабић, кћи Митрова. Имала је 16 година и била најљепша дјевојка у селу. У гапи лежао је заклан Томо Угреновић. У кући Николе Грбавца, на запаљеној комуши, убијено је 24 чељади међу којима је било 7 дјеце Јефте Петровића, Јове и Николе Грбавца. Од Јефтине породице избјегла је само мала Косана. У кући Раде Грбавца страдало је њих 15 са дјецом. Иза Радине куће заклан је омладинац Рајко Влајнић из Чуклинца. Глава му је одсјечена. У кући Лазе Маринковића изгинула је цијела фамилија са петоро дјеце. Породица Стане Петраковић потпуно је затрта, нема више породице Милована Влајнића. Угашена је породица Драгића Влајнића са троје дјеце, а избјегла је само мала Савка која је отишла у партизане. У Стеве Вујчића затрта је цијела породица са петоро дјеце. Више никог нема од породице Пере Мећаве и Николе {64} Шпица. Од једанаесторо дјеце Јована и Анке Котур остало је само двоје — Гојко и Вукосава. Мили Бабићу, одборнику, уништена је сва породица, сем једне кћери која је била удата на цести. Потпуно је пусто и огњиште Николе Влајнића“.

Одвођење деце у комплекс логора Јасеновац
Овај сатански злочин јасеновачких усташа у српском селу Драксенићу завршен је тиме што су једногодишњег синчића Илије Пушибрка, отевши га из крила мајке, наболи живог на бајонет, па поклали све преостале жене и децу, звонили су на црквена звона, и бацивши на крају неколико бомби на гомилу лешева, отишли су из цркве и села. Тада су потпуно „очистили“ од Срба село Доњу Градину и неким мостобраном преко Саве спојили Градину са Јасеновачким концентрационим логором. Тако је Градина од јануара 1942. па до краја априла 1945. била једно од највећих јасеновачких стратишта смрти, повезујући крвљу својих заједничких мученика ову и ону страну Саве, све Србе свуда.

У Градину, Јасеновац, Градишку и друге логоре нарочито је много сатерано и затрто деце са Козаре после познате јунске офанзиве на Козари, када је око 3.000 партизана пробило непријатељски обруч и отишло, а усташе свој бес искалиле на преосталом српском народу Поткозарја. Усташка наредба тада гласила је: „Сва лица затечена у борби стрељати. Све становништво (а оно је огромном већином било српско — А. Ј.) похватати и спровести у сабирне центре; мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бекства без милости употребити ватрено оружје. Младе жене и дјевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и дјецу раселити и отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника. Тко особе које долазе из Козаре и Просаре пропусти или након заробљавања ослободи, бити ће стављен пред ратни суд“.

На Козари је тада ухваћено и сабијено у концентрациони логор Јасеновац, и у његове помоћне логоре смрти: Млаку, Јабланац, Стару Градишку, Новску, Градину и Церовљане код Дубице, укупно 68.500 Козарчана, међу којима је било око 23.830 деце, без оне деце убијене у Драксенићу, на Дубичком православном гробљу и по околини, као ни оних жена и деце побијених у збегу код српског манастира Моштанице.

Ево како то хватање и спровођење српских мајки и деце у Јасеновачке и друге логоре описује преживели сведок, девојка Јованка Марчетић из Приједора, када је са пропусницом, добијеном од једног муслимана лекара, преко Земуна стигла у Београд (29. септембра 1942): „Ја сам 10. јуна 1942. г. отишла из Приједора у село Међеђу, срез Босанска Дубица, где сам живела код мог ујака Матаруге Ђуре, трговца. На 14. или 15. јула 1942. г. дошли су у село Међеђу оборужани усташе и наредили да сви житељи овога села (углавном Срби) имаду се у року од 10 минута спремити на пут. Овакво наређење издали су усташе исти дан Србима и из осталих суседних села. Ми смо се скупили, са само најпотребнијим стварима… и било нас је из Међеђе и осталих суседних села око 6.000 душа. Усташе су нас исти дан отерали у Босанску Дубицу, а одатле преко моста у Хрватску Дубицу, и сместили нас на једно поље крај железничке станице у Хр. Дубици, које је било ограђено {65} бодљикавом жицом. Мушкарце су одмах одвојили од нас и некуда их даље отерали. После сам чула да су многе мушкарце убили у Бос. Дубици на православном гробљу. Тамо их је, кажу, убијено око 3.000. На овом пољу крај жељезничке станице у Хр. Дубици остале смо 10 дана. За то време нисмо добили ништа јести, већ смо јели оно што смо са собом од куће понели. Храну смо међусобно делили, али је међу нама владала велика глад, јер смо имале врло мало хране. За то време умрло је на овом пољу око 30 жена од глади. Једно јутро умрло их је наједном 7. Умрле су покопавали одмах у истом пољу у јаме. Након 10 дана усташе су нас жене и децу пешице отерали у село Уштице крај Јасеновца. У Уштицама смо остале око 14 дана, а биле смо све смештене у једном пољу крај села. Стражу над нама чували су усташе, међу којима је било много муслимана. На овом пољу усташе су силиле поједине девојке да с њима врше сполно опћење, а то су чинили и по дану и по ноћи, па су 25 девојчица из страха и ужаса полудиле. Сећам се да је тамо полудела једна девојчица презименом Почуча, стара 15 година, а родом из села Међеђе, коју су усташе чешће пута изводили из логора и силовали. За храну смо добијале свака породица пола лончића од једне литре кукурузовог брашна, те нешто соли. Нисмо имале могућности да ово брашно кухамо… И у овом логору крај Уштица владала је међу нама глад, па су многи умирали, највише деца. Умрли су и овде закопавани у самом логору….Након 14 дана одведене смо из Уштица у Јасеновац и ту смо биле смештене на једном пољу уз жељезничку станицу. Овде смо остале 4 дана, а за храну смо примале као и у Уштици — свака породица по пол литре кукурузова брашна. Након 4 дана усташе су нас потрпали у теретне вагоне, и то по 80 особа у једном вагону, и отпремили за Славонску Пожегу. Путовале смо од 6 сати увече до 12 сати другог дана. За време пута нисмо могле добити нити капи воде, а у вагону смо морале вршити нужду. На путу је у вагону у којем сам ја била умрло једно дете. За време путовања од Јасеновца до Сл. Пожеге, усташе су са некаквим болничаркама које су са њима биле дочекивали нас на појединим жељезничким станицама и одузимали од матера децу и ту децу некуда одводили. Наводно су их одводили у неке усташке институте у Јастребарском, Сиску и Ђакову. Мојој снахи Кантар Радмили из Приједора, одузели су на једној станици сина Младена, старог 3 године. Матере су страшно плакале и нарикале за одузетом децом. Кад смо дошле у Славонску Пожегу отерале су нас усташе у Плетерницу и ту смо биле на једном отвореном пољу. (Даље говори како су неке од њих узете на рад у поједине хрватске куће, па су неке тако спашене па и она и снаха јој)… Остале све одведене су даље пешке у логор Стару Градишку и ја о њима више ништа не знам. Моја снаха Кантар Радмила отишла је пре месец дана у Јастребарско, јер је чула да је њезин син Младен тамо одведен. Тамо је она заиста нашла своје дете Младена међу осталом од Срба одузетом децом и сви су били смештени у неким баракама које је пре тога напустила талијанска војска. У овим баракама било је смештено око 6.000 српске деце, а дневно их је умирало од глади 50 до 70, а кадкада и више. И син моје снахе од ужасне глади био је изнемогао и полумртав лежао у једном куту бараке“. (Из Архива Св. Синода). О дечјем логору Јастребарско биће још речи.

{66} Отимање деце од мајки и њихово убијање у логору Стара Градишка
Каква је била судбина многе од ове Козарачке и друге српске деце можемо видети из описа једне од преживелих девојака логорашица, Маре Вејновић-Смиљанић. Било је то, вели она, у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу дјецу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с дјецом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету дјецу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене дјеце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки дјелић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“. Иста логорашица сведочи: Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Стоја Чекић из Грбаваца најпре је молила да јој не узимају сина Марка. Кад преклињање није помогло, физички се покушала одупрети усташама. Убили су је са јединцом сином испред логорске капије. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку — Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку — скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.

Иста Мара Вејновић-Смиљанић сведочи и ове страхоте убијања дечице у логору Стара Градишка:

„Дјецу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 дјеце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 опатице (часне сестре), ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале дјеци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва дјеца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Дјеца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: „Мајко, умирем“. „Сејо, боли ме“. „Тетка, жедан сам“. Дјечја тела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе… Отварале су се живе ране на тијелима те јадне дјеце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у деке мртву дјецу и односила на мјеста за уништавање лешева.

И призор гушења дјеце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе дјеце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали {67} ту гомилу живих дјечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 дјеце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу дјетенца, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дијете и бацио га на гомилу уз псовку „српске и комунистичке мајке“. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

Маријана Амулић — Буца, затвореница логора у Старој Градишки каже да је логорник Анте Врбан наредио групи жена да сву болесну децу сместе у двије просторије на тавану злогласне староградишке Куле. Онда је Врбан у ове просторије пустио плин — циклон. Неколико стотина малишана тако је угушено. „После тог језивог уморства у логору је неколико дана владала ужасна тишина — сећа се Маријана Амулић. На све нас као да је пала нека мора. Ходале смо погнутих глава, потиштене, очајне. За цио живот биле смо осуђене да носимо у себи слику о свирепом страдању дјеце са Козаре.“

Примери страдања деце у самом логору Јасеновац
У Јасеновачком паклу убијено је на десетине хиљада српске и остале деце, а међу њима само са Козаре и Поткозарја убијено је, према поименичном бројању Драгоја Лукића, 5.683 деце. Како су се усташки злочинци садистички изживљавали над јадном дечицом показује запис са сведочења Љубе Врањеша, логораша из Јасеновца: „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: — Молим вас, да ли би га дозволили мени? И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према дјетету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: — Да ли си ишта видио или чуо? — Рекао сам да ништа нисам видео. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

Ово сведочење о садистичком убијању невине дечице подсећа нас на један опис Достојевскога:

„Замисли: одојче на рукама престрављене мајке и унаоколо Турци који су ушли. Међу њима се заподене весела игра: они милују детенце, смеју се да га насмеју; то им полази за руком, дете се насмејало. У том тренутку Турчин нишани на дете пиштољем на педаљ растојања од детињег лица. Дете се радосно смеје, пружа ручице да ухвати пиштољ, и, наједном, артист одапиње обарач право детету у лице, и размрска му главицу… Уметнички, је ли?… Ја мислим, ако ђаво постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици“. — Тако прича код Достојевскога Иван Карамазов своме брату Аљоши („Браћа Карамазови“).

А ето, видели смо, тако исто су радиле и усташе са српском децом у Јасеновцу.

Један други преживели логораш из Јасеновца, и сам дете од 14 година, Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, прича какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту, који је преживео, али који сигурно никада неће моћи да заборави. Наиме, {68} усташки зликовци су овом 14-годишњем дјечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Те чудовишне справе за убијање налазиле су се на Градини, највећем стратишту Јасеновачког логора, али преко Саве на Босанској страни. Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најпре би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Две железне шине, причвршћене на висину од једног метра, „могле су одједном да приме“ шест осуђеника. Међу таоцима одређеним да ложе ватру под овим страшним „граделама“ био је и Милош Батајић. Како ли је све ово преживело ово дете — живи мученик!?

Наводимо, на крају, и један одломак из Извештаја „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, састављеног 1945. године, који говори о масовном покољу српске, јеврејске и друге дечице у Јасеновачком логору:

„Покољ дјеце. Кроз читаву годину 1942. врвио је логор ИИИ-С од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.

Пригодом ликвидације залутало је много дијеце и изгубило своје родитеље, па су заточеници пригрлили ту дјецу. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним што је си откидао од уста. Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.

Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу.

Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим „официрима“ те је — на велико чудо свих заточеника — дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио да уче дјецу читању, писању и пјевању.

Тако је тај мали „дјечји дом“ постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска.

Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио да сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.

Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.

Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника, нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека“…

Бацање српске деце у бунаре по Славонији
Српски народ и српска деца из Поткозарја, који су у лето 1942. године сатерани у Јасеновачке логоре, ту су у већини, њих неколико десетина хиљада, одмах побијени, а они међу њима који су преживели, {69} доживели су затим исту или још гору судбину. Ево шта о њима пише Драгојло Лукић и други сведоци:

„После офанзиве на Козару (јун-јул 1942) више од 16.500 Козарчана протерано је у Славонију, Мославину и Билогору. Најтеже су прошли они који су се нашли у Пожешкој котлини. Средином августа 1942. опет је Макс Лубурић, заповједник логора у НДХ, са јасеновачким усташама, починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили прогнани становници Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко време овде је умрло 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. У „чишћењу“ села Боломаче, поред већег броја мештана, убијене су и 32 мајке са децом из Поткозарја.

Један до најгрозоморнијих усташких злочина у Славонији извршен је у селу Слобоштини. Овдје је, 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Голоруке, измучене и немоћне таоце везали су жицом и живе бацали у пет великих слобоштинских бунара. Овај стравични догађај преживела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана. Ево њеног сећања: „Кад су нас потерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица — Драгиња, Јованка, Зора и Радосава — убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке — Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашајлић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овдје је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших засеока Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по одећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“

Патње деце у логорима Сисак и Јаска-Јастребарско
Српска деца са Козаре и Поткозарја, која нису затрта у Јасеновачком комплексу логора или по славонским бунарима, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, а преостала су „одгајана“ у усташком и римокатоличком духу, чиме су опет, као православни Срби, верски и национално затирани. Ево шта је о томе изјавила преживела девојчица Гина Мирић (пред „Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, у Загребу, 13. децембра 1945):

„Приступи данас позвана Гина Мирић, 18 година стара, православна (Српкиња), ученица Социјалне-педагошке школе у Загребу, и исказује: „Пригодом офанзиве на Козари године 1942. ја сам заједно са читавим селима, а ја сам из Војскова, отјерана у логор у Градишку. Сви су били одјељени мушкарци од жена и дјеце, те смо ми дјеца с матерама отпремљени у логор у Јабланац. Ту смо спавали у неким напуштеним кућицама а хранили смо се куханим кукурузом у колико би таково гдје нашли, јер од усташа кроз читава два мјесеца, док сам ја била у Јабленовцу, нисмо добили за храну ништа. Након два мјесеца, тј. концем љета 1942. били смо ми дјеца растављени од матера и у неким камијонима односно колима допремљени до Јасеновца, а одатле одмах транспортима у Загреб, гдје су нас на колодвору окупали и ошишали, те потом отпремили у Јаску. У {70} Јаски смо били прегледани од лијечника и лијечнице, те одмах одјељени здрави од болесних. Ми здрави били смо смјештени у бараке талијанске коњице, те смо спавали на поду с нешто сламе и покривени деком. Храна је у прво вријеме док сам ја била у Јаски била прилично добра, но касније била је слабија. Поступак од стране часних сестара према нама био је врло лош, јер су нас часне сестре тукле и силиле да идемо пјевати у цркву, те да пјевамо усташке пјесме, а такођер су нас силиле да дворимо усташе, који су били дневни гости часних сестара. Од тих часних сестара запамтила сам часну сестру Божимиру из реда Св. Винка. Ја сам у логору остала свега 3 тједна, јер су тада дошли партизани и нас јаче и старије ослободили и одвели са собом“. (А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ. стр. 577-8).

О патњама деце у логору Сисак овако је посведочио Анте Думбовић (пред истом „Земаљском комисијом“ у Загребу, 16. октобра 1945): „Дана 3. коловоза (августа) 1942. допутовао је у Сисак мој школски друг и присни пријатељ, Камило Бреслер, чиновник тадашњег Министарства удружбе. Он ме је посјетио и том згодом обавјестио да у Сисак долази већи број партизанско-српске дјеце из логора у Јасеновцу и Старе Градишке, па ме замолио да га помогнем у раду око спашавања те дјеце и преузмем бригу око њиховог колонизирања у граду Сиску и околици, која је мени добро позната, јер сам домаћи син“. Затим је у наставку рекао о усташком дечјем логору у Сиску следеће:

„1) Дјечји логор у Сиску започео је радом дана 3. коловоза (августа) 1942. године, када је послије подне истог дана доведено са раскужене постеље у Сиску око 1.300 дјеце из логора Старе Градишке. Дјеца су била смјештена у недовршеној згради „Соколане“ и то већа, а њих око 200 у доби до 3 године, смјештена је у самостанској згради. Ово су биле просторије, које је у ту сврху било вољно ставити на располагање усташко среско поглаварство…

2) У Сисак је стигло у свему у неколико транспората, преко 7.000 дјеце, до краја листопада (октобра) 1942. године. Од те дјеце успио сам повратити родитељима или родбини у року од 3 мјесеца око 2.000 дјеце, колонизирао сам их код добровољних хранитеља у Сиску и околним котаревима 2.000, а око 2.000 отпремио сам у Загреб, ради даљег смјештаја, гдје је о њима водио бригу друг Бреслер.

3) Дјеца — заточеници, била су сва српске народности из котарева: Босанска Градишка, Бос. Нови, Приједор, Бос. Дубица, Пакрац, Дарувар и Грубишно Поље.

4) Према попису, кога сам водио на темељу „разгледнице“ о умрлој дјеци, испостављених по градском физику Дру Екстеину, помрло је у Сиску 1.152 дјеце (…)

5) Дана 8. сијечња (јануара) 1943. године отпремљена је последња група дјеце, њих око 20, у Загреб и тиме је престало дјеловање тзв. дјечјег „прихватилишта“, односно логора у Сиску“. (А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ, 568-9).

Тако је било у дечјем логору у Сиску. А ево како је било у дечјем логору Јастребарско (на пола пута Загреб-Карловац). Видели смо из напред наведеног сведочења Српкиње Јованке Марчетић да је у логору Јастребарско било тада, августа 1942, око 6.000 деце, највише из српског Поткозарја, али и из других крајева. Према {71} другим сведоцима, у Јастребарском је било око 3.500 деце. Загребачки родољуби сачували су картотеку са подацима 12.000 козарачке деце.

У напред поменутом Именословнику мученичке деце са Козаре, Драгоје Лукић износи и овакве податке о патњама и умирањима деце у Јастребарском, где је и он сам као дете био улогорен:

„Људи из околине Јастребарског, Црвени крст и други родољуби слали су малим таоцима храну, одјећу, обућу. „Милосрднице“ (римокатоличке сестре) објеручке су примале те дарове али их нису давале дјеци. Најљепше намирнице — млијеко, црну кафу, колаче — поклањале су усташама — чуварима логора. Часна сестра Грациоза, економ, често је у мостарски самостан слала пакете пуне намирница које су добротвори послали изгладњелој дјеци. Управитељица логора Барта Пулхерија наредила је да млијеко, које сељаци довозе за дјецу, мора да стоји на сунцу све док се не укисели, па га тек онда допуштала да се подијели. — Зашто да хранимо ту бандитску дјецу. Помагати их значи одгајати људе који ће нас касније клати — говорила је управитељица логора и припадница „крила часних сестара милострдница“ у Јастребарском. Часне сестре су тукле и силиле старију и здравију дјецу, нарочито дјевојчице, да иду пјевати у цркву, да дворе усташе који су били дневни гости „милосрдница“. У томе се нарочито истицала часна сестра Божимира. — Ипак, најтеже су биле сахране умрле дјеце. Одрасли дјечаци закопавали су своју помрлу браћу и сестре, своје издахнуле другове. Неки су мртву дјецу полагали у сандуке од шећера, некад у обичне велике чамове киштре. Усташки логорник Мркушић и часна сестра Барта Пулхерија, наредили су да дјецу закопавају подаље од јастребарског гробља.

— „Њих треба даље, у шуму, да им се мјесто не зна“ — говориле су неке часне сестре „милосрднице“.

О овом умирању и сахрањивању деце у логору Јастребарском, сачуван је и један дневник месног гробара Фрање Иловара, који је по наређењу часних сестара данима покопавао умрлу децу у Јастребарском. На првој страници тог сувопарног али врло тужног „дневника“ записао је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 деце, и даље сваког дана уписивао је колико је укопао мушке, а колико женске деце, за што је он као гробар примао плату у кунама. На крају је записао 26. октобра 1942: „Укупно укопано 768 комада дјеце“.

Што се пак тиче понашања католичких сестара према српској деци у Јастребарском, о томе постоји опширно сведочење Татјане Маринић (од 15. новембра 1944. пред „Земаљском комисијом“ у ЗАВНОХ-у), иначе Хрватице из Славонске Пожеге, која је била управитељица школе за наставнице малих школа (дечјих школа и обданишта), која је са својих 18 ученица доведена да ради у логору Јастребарско, тј. да преузме“негу деце“. Из њеног опширног исказа (објавио га у целини Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ, 435-440), који је веома потресно сведочанство, нарочито у појединим детаљима, навешћемо само краће одломке:

„Кроз цијели логор (Јастребарско) прошло је укупно 3.200 дјеце. Задњи је транспорт дошао из логора у Горњој Ријеци, којим су управљали усташе и у којем су хтјели дјецу одгојити у усташком духу. Од 450 дјеце која су дошла из Горње Ријеке, 250 је боловало од тифуса. Помор дјеце у Ријеци био је врло велик. Извршена је секција једног дјетета и установљено је да је отровано. То је дјете било довезено из сабирног логора у Старој Градишки са осталом дјецом(…) Пошто су у Јастребарском преузеле његу дјеце сестре светог {72} Винка — „бијеле“ сестре — које су дошле из Загреба, моје су ученице радиле само у Горњој Ријеци. Поступак „плавих“ сестара (на челу којих је била већ помињана сестра Пулхерија, шогорица усташког министра и доглавника др Миле Будака) према „бијелим“ сестрама, које су неговале партизанску дјецу, био је такође лош. Што се тиче „бијелих“ сестара, не може се рећи да су оне опћенито и злонамјерно поступале с дјецом. Оне су примјењивале оне методе на које су научиле у својим установама, а те методе, које су се показале лошим у тим установама, биле су нарочито штетне у овом случају, гдје се радило о малолетној дјеци (…) Односни усташки орган сакупио је све особље (у логору) и тражио да се дјеца одгајају у усташком духу (…) Око 500 гробова партизанске (= српске) дјеце иза плота Јаскинског гробља свједочи о усташком поступку према тој дјеци“.

Колонизација српске деце која су преживела логоре
Од преживеле српске и остале деце, која су прошла кроз неки од логора Јасеновачког комплекса смрти, приличан број њих колонизиран је, то јест дат је или узет је добровољно у домове Хрвата римокатолика, а нека од деце узета су у поједине римокатоличке самостане. У том поступку несумњиво је било људске хуманости и доброте, али је неретко то био и пут затирања српског националног и верског идентитета код те колонизиране деце. Појединачни, касније откривени случајеви накнадног дознавања свога порекла и горке судбине, трагични су докази овога што смо рекли.

О колонизацији ове српске деце без родитеља ево какво је писано сведочанство оставио професор Камило Бреслер (које наводи Д. Лукић у поменутом Именословнику):

„Сјећам се врло добро једног транспорта дјеце из околине Градишке у Сиску. Истодобно с дјецом стигло је тридесетак сељака из околишних хрватских села, те ме замолило да могу преузети дјецу на прехрану и одгој. Рекао сам им нека причекају да им издам бесплатну карту за превоз жељезницом. Но они одмахнуше руком. „Пусти то, господине! Ми смо већ купили за брзи влак, а ево унајмили смо и кола за превоз од колодвора.“ Зачас се окупила дјеца око тих људи, вјешајући им се о руке и капуте вичући: „Поведи и мене, чико, поведи и мене…“ Отирући си рукавом сузе са тврдих сељачких лица, одвели су ти људи око 50 дјеце изравно из транспорта.

Други пут окупиле су се ради помоћи око купања дјеце из примљеног транспорта сисачке раднице. Саме су тешко живјеле, али мало која је отишла, а да није повела кући које од дјеце. Једна радница дошла је сузних очију до мене и рекла ми: „Имам их петоро код куће, па гдје се нахрани њих 5, неће се осјетити ни ово шесто…“ Док је притиснувши дјеташце на груди одлазила из логора, чуо сам гдје је један од усташких стражара добацио другоме: „Запамти ову добро…“

Управо, када је колонизација најбоље кренула, те се већ видјело да ћемо тим начином спасити највећи дио дјеце, стигне нас ударац са стране Усташке надзорне службе, која нам забрани свако даље колонизирање дјеце. Тим се наша прихватилишта аутоматски претворише у конц-логоре за дјецу.

Било је случајева, као у котару Новска, Суња и Градишка, да су усташки кољачи потражили колонизирану дјецу, те их након {73} свих претрпљених мука заклали пред очима хранитеља или их одвукли поново у логоре… Било је случајева, да су том приликом поклали и хранитеље дјеце… или их одвукли у логоре.

Природно је стога било да су се људи бојали отворено примати угрожену дјецу. Но љубав према дјеци, патницима, ипак је била већа од страха. Стотине, тисуће дјеце још је касније појединачно спашено, заклоњено и сакривено у породицама на селу и граду. Касније би их тек пријавили, али многа до данас нису пријављена“. („Борба“ — специјално издање: Документи, фебруар 1988).

——————————————————————————–

На завршетку овог мартирологијума Српске Деце, доживљеног или преживљеног у Јасеновачком паклу у адској „држави смрти“ Ендехазији, доносимо одломак из Меморандума Српске Православне Цркве о зверствима над Србима у НДХ, који обухвата страдање Срба само до половине 1942. године, али у њему стоје и два следећа одељка о страдању српске деце:

„Уништавање српске деце (у НДХ) вршено је у истим размерама (као и одраслих Срба) и једнако без икаква саосећања. Мирјана Поповић из Краљевчана, Глина, прича: У селу Бунићу заклали су пред очима Драгана Бунића његово троје деце испод 5 година, па онда жену. — Марија Богуновић из Ливна (сведочи): у селу Прологу била је само једна српска фамилија, звана Епаут; побили су је у пољу. Сутрадан нађоше (усташе) крај лешева девојчицу од 10 година, још живу, која је молила: „Чико, немојте ме убијати, ја сам жива!“ Разуме се да су је (усташе) одмах дотукли. — Лазар Бркић и Милош Ковачевић из Цетинграда, Слуњ: У покољу у Великој Кладуши са вриском жена и стараца мешао се и врисак деце. — Гаврило Шолајић, железничар из Отока, Огулин: Истерају усташе у Отоку једног човека да га убију. За њим пође, кукајући, његова жена са девојчицом од 10 и синчићем од 4 године. Један усташа се врати, убије из пушке жену и девојчицу, а малишана набоде на бајонет и понесе на рамену. Кад стиже до оца баци му дете пред ноге. Тек онда уби и њега. — Марија Богуновић и Ружа Козомора из Ливеа: Детету од 3 месеца учитељице Ангеле Дакић отсекли су главу и бацили је мајци у крило. — Дане Обрадовић, свештеник из Личког Осика, и Адам Бијелић, гимназиста из Вргин Моста: Миле Бајић, земљорадник из Габрића, вративши се из шуме кући нашао је под црепуљом (сачем) своје шестомесечно дете испечено. За време општег покоља (Срба) у Дивоселу (Лика), 2. августа 1941. усташе су испекли двоје деце на ражњу. — Мирјана Поповић из Краљевчана: У селу Јошаница, Глина, за време покоља (Срба) заклано је и седморо деце и остављено пред црквом. У Великом Шушњару спалили су 25 деце у једном сењаку. — На све стране сведоци набрајају примере гнусног силовања девојчица од 15, 14, 13, па и 10 година; од примера ћемо да поштедимо читаоце.

Нови Јаничари. После тога, негде 1942, усташе су добили инструкције да ситнију српску децу одузимају од мајки и шаљу у посебне за то одређене логоре. Жене су ионако одвајане у транспортима од мушкараца; сада се и ситна деца одузимају на појединим станицама од мајки. Циљ је био покатоличити и похрватити сву децу, која још не знају чија су и одакле су. Управо зато, да тајанственост буде већа, нису сву децу одузимали на истој станици у путу, него рецимо овде једно, онде једно, да и оне болничарке које децу {74} примају не би могле доцније дати много података. Јованка Марчетић, домаћица из Приједора, казује како су њеној снахи Радмили Кантар усташе одузеле трогодишњег синчића Младена у августу 1942. на једној станици између Јасеновца и Славонске Пожеге. Ова некако чује да је дете у логору у Јастребарском, у баракама где је пре била италијанска војска. Она оде тамо и нађе малишана полумртва од глади, и некако га на превару извади. У логору је било 6.000 српске дечице. Сваког дана их је умирало од глади и болести по 50-70. Одатле су их разводили у разне заводе у Загребу, Сиску, Ђакову итд., и код католичких фамилија. По другим гласовима, за време немачко-мађарско-хрватске казнене експедиције у Босни, негде у лето (1942), при чему су евакуисана и са земљом сравњена цела српска насеља, сакупили су били с разних страна у конвоје до 9.000 српске деце. Од тога броја изгинуло је путем од глади, зиме и болести око 5.000 деце, а свега око 4.000 стигло у Загреб, те предато разним католичким установама.

Како видите, враћају се методе турског купљења јаничара. Али колико језовитије! У ствари, и после најпуније победе над зверовима, тешко је наћи начин по коме ће, после толико времена, несрећне мајке пронаћи и препознати своју децу. Што је горе од смрти, несрећне родитеље мучиће неизвесност јесу ли њихова одузета деца негде жива или нису, уколико, разуме се, и они сами (родитељи) не буду мртви“. (Архив Св. Синода за 1941-45).

Извор: Парохија СПЦ у Каселу