Много се у задње време штампају којекакве књиге о Масонима, Темплaрима  остало иди ми дођи ми све у знаку неких Светских Завера и ето опет се нашао Лопушина, познати булеварски новинар који има да нам много каже, а да  уствари ништа не каже по свом обичају.

Наш народ генерално не чита и ако неко у Србији штампа књигу ма какава да је у 5000 примерака е то има да му стоји у подруму бар 25 г., док их мишеви не изуједају.

 Скоро је у Србији била нека статистика где нам кажу да у држави Србији је рекорд за Европу по неписмености што казује да нису проблем телевизија, разне игрице или заузетост људи већ једноставно незнају Азбуку! Ипак морамо признати да за време Титославије није било толико неписменог народа, чак су се и наши Цигани описмењавали.

Онда се човек пита за кога је уствари Лопушина штампао ову књигу?!

Не, нисам још прочитао  ову књигу, ал' могу унапред да претпоставим шта је у њој писано поготову кад их пише Лопушина, Лучић  и сличне главоње.

Новинара Лопушину сам срео чини ми се неких касних 80-тих година у Хамилтну када је обилазио Северну Америку и ко год му је дао гостопримство он га је увео или описао у својој тада књизи о Српским Емигрантима. Углавном се придомио код четника војводе Ђујића који су га као и Шешеља и Драшковића у своје време примили и вероватно и финансиски помогли. У Хамилтону је био отсео код Јове Боровића, који је у то време фантазирао да ће да наследи војводу Ђујића док  Удбашки дректор није објавио повећу књигу  о  УДБИНИМ доушницима међу којима је било  име Јове Боровића и јос 4 људи из Хамилтона...

Лопушину сам уствари срео испред наше цркве у којој сам био секретар.  Тада ми је рекао шта планира да пише и са киме се већ састајао. Све је то уствари било лук и вода, безначајни људи који нису никада никога претстављали у политичкој и економској емиграцији. Понудио сам му ако жели да га упознам са водећим људима наше емиграције у Канади и мањим делом у САД. Чак сам му понудио да га одведем на ручак и покажем му центар Масонерије и Шкотског Реда за Канаду који се налази у Хамилтону. Није ме  назад назвао, а и одмах сам приметио да није био уопште заинтересован што је уствари и његово право. Зато му је та књига о емигрантима испала муцава.

И ето, онда га није интересовало  да га упознам са водећим Масонима Канаде где је могао да има  интервју са Великим Мајстором  кога сам иначе веома добро знао и ако не за ту тада књигу онда можда за неку будућу  где би показао читаоцима  мало оригинала, своја сведочанства из прве руке, а не препричавања из разних страних књига и новина где се продаје магла, што он Лопушина обично то и  ради.

И овај помпезни наслов  "Тајни чувари Хришћанства", да он заиста зна мало више о Масонерији  требао би да зна да у Масонерији нема политике и религије и  да Масон  иако теба да је верник (било које религије)  није чувар Хришћанства. За то имамо нашу  цркву и свештенике да о томе брину, а не новинар Лопушина. И очигледно је да врло мало познаје нашу цркву.