header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Миодраг Петровић: Излагање у манастиру Војловица Штампај Е-пошта
понедељак, 06 јул 2009

Др Миодраг М. Петровић, научни саветник

КРАТАК ОСВРТ НА КРШЕЊЕ КАНОНСКОГ И БОГОСЛУЖБЕНОГ ПОРЕТКА У ЦРКВИ*

 На Земљи планети и у читавој Васиони постоје Божји и људски закони без којих поредак није замислив. Помоћу закона и одређених правила свака људска установа, оличена као држава, орган, тело или удружење, обезбеђује унутар себе и наспрам других одређена правила понашања.

Тело је и Црква, али "Тело Господње". Она је и Мајка свих саборно око ње сакупљених ради очувања поретка и спасења душа. Управо у Цркви је, још у раним вековима хришћанства, речено и много пута поновљено правило: "Поредак обдржава све - и оно што је на Небу, и оно што је на Земљи".

Црква је богочовечанско и благодатно Тело. По томе се она разликује од свих других тела и организација људских. А то даље значи да су и њени закони другачији од других закона. Црквени закони су трубама Духа Светога установљени. Основа им је у Светом писму. На апостолским и светоотачким саборима су ти закони устима богомудрих људи изговорени и обликовани, дејством Духа Светога, у виду црквених канона, тј. правила. „Угодно би Светоме Духу и нама... - рекоше Апостоли на сабору у Јерусалиму (Дап 15,28).

Кроз сву своју историју Црква у себи носи нешто што је непромењиво. То "непромењиво" чини залог и сведочанство о томе да постоји само ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА. Сваки покушај нарушавања оног што је "непромењиво" наилази на отпор и осуду од стране увек бдијуће Цркве Божје. Свако ко крши, или укида, или селективно примењује каноне засноване на Светом писму, а тичу се суштине вере и црквеног поретка, тај откида себе од Цркве и престаје бити верни њен члан. О томе се говори на више места у канонима, као на пример: у 1. канону Другог васељенског сабора; 7. канону Трећег васељенског сабора; 1. и 73. канону Шестог или Трулског васељенског сабора; 2. канону Картагинског помесног сабора и др.

Поменути Шести или Трулски васељенски сабор се позвао на све каноне установљене пре њега, да би у свом 2. канону прописао: "Нико не сме споменуте каноне да мења или укида... ако се осведочи да је неко покушао новим заменити или укинути неки од наведених канона, такав ће се подвргнути епитимији (тј. запрећењу)..." Оци Седмог васељенског сабора, имајући у виду наведени 2. канон Шестог или Трулског васељенског сабора, својим 1. каноном, како нам у Законоправилу преноси Свети Сава, одлучише: "Пригрливши примамо и држимо света правила апостола светих, и шест васељенских сабора, а са овима и помесних, још и светих отаца наших, као надахнута од једног и истог Светог Духа. Оне које проклеше - проклињемо; оне које извргоше - извргавамо; оне које одлучише - одлучујемо; онима којима запрећење (епитимију) дадоше - запрећујемо" (М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 474-475).

И поред свега напред наведеног, постоје у Цркви људи који се оглушју о заповести црквених канона, ниподаштавајући њихов смисао и значај. Међу таквима су, на жалост, и поједини епископи, иако су управо они најпозванији да будно мотре да ли се поштују одлуке изречене трубама Духа Светог ради очувања јединства Цркве.

Предводник у кршењу црквених канона је данас, на жалост, цариградски патријарх Вартоломеј, кога православна грчка јавност оштро и често критикује због тога. Недавно је, на пример, Николаос Савопулос, дипломирани теолог и правник, написао: "Званичне ниподаштавајуће изјаве архијереја и теолога о свештеним канонима одвеле су у потцењивање угледа и вредности њихове у животу Цркве. Предводник патријарх цариградски, који не само да гази свештене каноне, него уводи њихово преиначење у својој докторској дисертацији (о кодификацији свештених канона). Не постоји - наставља Н. Савопулос - тема преиначења или укидања свештених канона, већ признавања; обнављања угледа и сазнања о њиховој важности и примени. У  противном, имаћемо уполовачену побожност као г. Вартоломеј, који је изјавио: "Свештени канони, који до сада раздвајају Православне од паписта, јесу 'зидине срама' (часопис 'Еπίσκεψις, 29. јуна 1989)".

Када би се правио списак канона који се данас крше; ко и како их крши - тај списак не би био мали. Зато се овде задржавам на двема горућим појавама кршења канона, у чему, како већ рекох, предњаче управо поједини епископи, а те појаве су: све учесталије заједничке молитве са јеретицима и иноверницима, с једне стране, и све веће ниподаштавање значаја једнообразног приношења Свете евхаристије, са друге стране. У оба случаја кршења црквених правила, атакује се на Духа Светог; атакује се на установу и одлуке САБОРА тако, да њих замењује сујета појединаца прожетих одсуством вере и недостатком страха Божјег. Чини се то под плаштом некакве "обнове" црквеног живота, а ради се, у ствари, о обмани и завођењу правоверних хришћана.

  Живимо у времену које обилује обманама. Оне су под плаштом "обнове" или реформе нечег што је прихваћено као утврђено, освештано и добро, старе онолико колико и род људски. Пратећа су појава кроз читаву историју човечанства. Дело су Сатане. Према библијском казивању, змија рече жени, Еви, да прекрши Божју заповест, дату Адаму, да са дрвета које је било усред Едема - дрвета "знања добра и зла" не једе како не би умро (1. Мојс 2, 17). "Змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови, и знати шта је добро, шта ли зло" (1. Мојс 3, 5). После тога Ева "узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси" (1. Мојс 3, 6). И шта су сазнали? Не да су постали богови, него да су наги; сазнали су да су обманути и да ће због кршења Божје заповести имати тегобан живот.

Кајин је убио брата Авеља, обманут уверењем да ће после таквог чина побољшати себи живот. Кад га је Господ питао где му је брат Авељ, он свој злочин продубљује обманом, односно лажним одговором: "Не знам; зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к мени. И сада да си проклет..." (1. Мојс 4, 8-11).

Јуда Искариотски, обманут Сатаном, још пре него што је издао Учитеља свога, замерио је што су литром скупоценог мира помазане ноге Исусове, лажно жалећи: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима" (Јн 12, 5). Обмана га је завела, бацила на пут пропасти и убила.

Ананија са женом својом Сапфиром покушао је да обмане тако што само део новца од продате њиве "положи пред ноге апостолима. А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новца што узе за њиву?... Ниси слагао људима него Богу. А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну... И кад прође око три часа, уђе и жена његова не знајући шта се догодило. А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети. И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. И велики страх обузе сву цркву и све који чуше ово" (Дап 5, 1-11).

Какав ли би тек страх данас требало да нас обузме у Цркви Божјој због оних који под видом некакве "обнове" или реформе самовољно обмањују тако што крше црквена правила и ремете дојучерашњи једнообразни богослужбени поредак? Својеврсну обману и хулу на Духа Светога чине сви они који пренебрегавају Његово стварно дејство на епископским црквеним саборима. Саборске одлуке су, како је већ речено, плод Духа Господњег који уста праведних учесника Сабора претвара у трубе своје. Зато, кршење свештених канона и једнообразног приношења Свете евхаристије није ништа друго до „искушавање Духа Светог“ помоћу обмана.

Живимо у времену када све више појединци настоје да буду гласнији од саборског гласа Цркве која одлуке доноси у складу са самом њеном суштином и мисијом. Саборским одлучивањем се у Цркви постиже, помоћу Духа Светога, ЈЕДИНОМИСЛИЈЕ и ЈЕДИНООБРАЗИЈЕ ради најузвишенијег задатка који се заокружује спасењем душа верника.

Све то говори о значају црквених сабора на којима се изражава ИСТИНА, проткана садејством љубави, што одражава сву тајну, али и сву величину снаге Цркве Божје. Није мала тајна то што саборске одлуке као последицу имају да се подчињени добровољно подчињавају, а они који управљају - као да не управљају него служе, уживајући, за пружену службу, признање и дивљење свих. Зато је кршење канона и Богослужења страно сваком ко нелицемерно служи Цркви. А они који лицемерно служе Цркви, бавећи се некаквом шићарџијском политиком ради уједињења хришћана на недогматским и неканонским основама да би се удовољило тежњама Ватикана, Европе и Америке у спровођењу плана креатора глобализације света - ти живе у обмани и подсећају на психологију Еве, Кајина, Јуде, Ананије и Сапфире.

Дух саборности и глас труба Духа Светог много пута настоје да ремете и разграђују они који се оглушују о црквене каноне што забрањују заједничке молитве са јеретицима и иноверницима. Навешћу овде, више индикативно, неколико тих канона онако како нам их је пренео Свети Сава у Законоправилу:

Апостолско 45. правило гласи: "Ко се моли са јеретицима - да се одлучи; а ако их прими као свештенике - да се извргне". Следи тумачење: "Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само моли са јеретицима, било у дому или у цркви - да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине - такав да се извргне", тј. да се лиши свештеничког достојанства које има (М. Петровић, Законоправило Светога Саве, стр. 136-137).

Слично томе говори се и у тумачењу 10. правила Апостолског: "Ако се ко моли са јеретицима у цркви, или у дому са одлученима од Цркве, сам да буде исто тако одлучен" (Исто, стр. 120).

Исто то важи и за оне који се моле са Жидовима, сходно 65. правилу Апостолском које гласи: "Ко се моли са Жидовима - да се одлучи". Следи разрађено тумачење као објашњење кратког канонског текста: "Ко улази у јудејско збориште, или у јеретички или погански храм и помоли се с њима, ако је мирјанин - да се одлучи, а ако је свештено лице - да се извргне, јер размишља (тј. верује) као Јудеји. А ако се у дому само помоли са јеретицима епископ, или презвитер или ђакон - да се одлучи, како налаже 45. правило ових Апостолских заповести" (Исто, стр. 148).

Слично се говори и у 37. правилу Лаодикијског помесног сабора: Са Јудејима и са јеретицима нико да не празнује, и да не прими оно што они говоре да је празнично". Следи тумачење: "Ничег заједничког нема између светлости и таме. Због тога, дакле, хришћани да не празнују са јеретицима и са Јудејима, нити да примају оно што на њихове празнике праве, као што су то опреснаци или нешто слично". Одмах у следећем – 38. правилу, Сабор у Лаодикији такође прописује: Не треба узимати од Јудеја опреснак, нити се причешћивати њиховим безбожностима" (Исто, стр. 259-260; уп. истог Сабора правила са тумачењима: 6, 34, 39). А свети Тимотеј Александријски у свом 9. правилу каже: На службу која бива у цркви не треба да долазе јеретици уколико не обећају да ће се покајати и бежати од своје јереси" (Исто,стр. 586).

Ко је, у ствари, јеретик? Јасан и кратак одговор налазимо у 1. правилу светог Василија Великог: Јеретик је онај ко је по вери туђ" (Исто, стр. 499). Туђи су по вери, како се из наведених правила види, и они који једу опреснаке, а једу их зато што им је догматско учење другачије од учења правоверних хришћана.

Кад се ради о римокатолицима посебно, треба рећи да је њихово учење о исхођењу Духа Светог и од Сина нејеванђелско, односно јеретичко, јер у Јеванђељу Христос каже: А кад дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, он ће свједочити за мене" (Јн 15, 26). Сем тога, римокатолици су увели причешћивање својих верника у једном само виду, тј. опреснаком  који зову хостија, односно комадићем бесквасног хлеба, оглушујући се о заповест Господњу, изговорену на Тајној Вечери: "...Пијте из ње СВИ, јер је ово крв моја Новога завјета..." (Мт 26, 27-28; уп. Мр 14, 23-24).

Свесни тих и других крупних, боље рећи непремостивих разлика наспрам учења Православне цркве, римокатолици намећу, а православни све више прихватају, да се дијалог и зближавање спроводи најпре полазећи од онога што им је заједничко, а све у име љубави којом свесно потискују постојеће суштинске разлике - ИСТИНУ.

Наведена црквена правила о недопустивости заједничког мољења православних (тј. правоверних) са јеретицима одраз су строгости ради очувања чистоте правоверја. Од њих су много строжа правила других вера. У одбрани и ширењу исламске и римокаличке вероисповести, на пример, прозелитистички фанатизам прераста у насиље. Тако нешто је потпуно страно Православној цркви. Ова, штитећи своје  вернике од туђе догме, не забрањује већ подстиче хришћанску љубав према човеку друге вере као створењу Божјем; нити, таквим правилима, ускраћује свакодневну молитву за сједињење вере" хришћанске тако – да сви једно буду" (Јн 17, 21). Али основни предуслов за то је отклањање суштинских догматских,  литургичких и других разлика, а не истицање  мање  важних  ствари које  су, наводно, заједничке, а на које се „обновитељи“ јединства у хришћанству све чешће позивају.

Представници помесних православних цркава, који учествују у Мешовитим комисијама за дијалог између римокатолика и православних, што се од 1980. године води, гаје илузије да су на добром путу ка уједињењу двеју хришћанских цркава - Источне и Западне; сматрају да на тај начин воде некаквој обновицрквеног живота, а та обнова" се, у ствари, своди на обману која се заокружује признавањем папског примата у читавом хришћанству.

 Ка том циљу се у последње време ужурбано стреми, о чему сведочи, између осталог, и десето заседање Мешовите комисије за дијалог између римокатолика и православних, одржано у Равени 2007. године. Према званом Равенском документу, који су потписали и представници Српске православне цркве, поглавари православних цркава морају да знају и признају да је папа римски „први међу њима“.

 У службу уједињења западних и источних хришћана, а следствено томе, у службу и свехришћанског признавања папског примата, сада треба да се ставе:

а) Предстојеће обележавање јубиларне 1700. годишњице од издавања Медиоланског едикта у фебруару 313. године, пошто су цар Константин I Велики (306-337) и Лициније, 28. октобра 312. године победили, близу Рима, Максенција;

б) Ниш као центар обележавања тог јубилеја, зато што је цар Константин рођен у њему.

Међутим, иако је цар Константин рођен у Нишу; иако је први хришћански цар светитељ; иако ће се ускоро обележити да је он пре 1700 година потписао Медиолански едикт – ништа од тога не може да послужи као подлога за уједињење хришћана, а још мање за свехришћанско признавање папског примата, за шта се ужурбано и увелико, углавном у тајности, праве планови. Уколико се историјски град Ниш злоупотреби за постизање таквих циљева, крајњи исход биће сличан исходу који је доживео унијатски сабор у Ферари и Фиренци 1438-1439. године.

Показало се и показаће се, дакле, да уједињење хришћана, за које се сви и свакодневно молимо и надамо, не може бити постигнуто пре него што се отклоне суштинске догматске и, уопште, међуцрквене разлике.

 Потврдило се и потврђиваће се да је неодрживо свако црквено уједињење које није плод Духа Светог; које није плод саборно исказан у ЈЕДНОЈ, СВЕТОЈ, КАТОЛИЧАНСКОЈ (не Католичкој) и АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ, него је плод појединаца „унијатски“ настројених.

Резултат трагања и истицања најпре онога што је заједничко у православних и римокатолика, подстакао је појединце на наметање новог зближавања међу њима кроз звану обнову“ или реформу Свете литургије. У томе се неколицина епископа Српске православне цркве просто утркује. Предводник је бивши епископ захумскохерцеговачки Атанасије Јевтић, познат као трисепископ и прекршитељ свештених канона. Успут овде напомињем да он није испуњавао основни предуслов за рукоположење, а још мање за избор у епископа. Показао је да не разуме језик Псалтира, јер тамо, на пример, где је требало да преведе, очекујем Те, Господе", он је превео потрпех Те, Господе“ (в. нпр. Пс. 24,5 и 21; 39,2; 129, 5 и др.).  Човек потрпео" Господа?! Због таквих појава Седми васељенски сабор је прописао у 2. правилу, како стоји код Светога Саве: Онај ко ће бити епископ, да зна Псалтир и да разуме све што чита...у противном да се не рукоположи" (М. Петровић, Законоправило Светога Саве, ст. 476). Атанасију је, на импровизоване новотарије, умесну и аргументовану критику учтиво изложио, у неколико наврата, проф. Владимир Димитријевић (в. књиге: Реч на реч. Одговор епископу Атанасију Јевтићу, изд. Лио - Горњи Милановац 2008; Светосавље и литургијска реформа, изд. Лио - Горњи Милановац 2009).

Зато није потребно да понављам овде већ позната спорења око два, углавном, питања: гласно читање тајних" молитава у олтару и окретање свештеника западу приликом читања, на пример, заамвоне молитве. Али не могу ћутке да пређем преко поразних последица које у Цркви изазивају они што се оглушују о глас и важећу праксу Цркве. Уместо да нам науку и праксу преносе онако како и сами примише, у складу са учењима светих Апостола и црквених Отаца, они Цркви намећу своја нека мудровања, безобзирно кршећи устаљени богослужбени поредак како би што више подражавали богослужбене реформе римокатолика. Оглушују се о речи Јеванђелиста, Апостола и црквених Отаца, јер ови нас научише да преносимо, по речима јеванђелиста Луке, као што нам предадоше" (Лк 1, 2), или, по речима апостола Павла: Предадох што и примих" (1. Кор 15, 3); примих од Господа што вам и предадох" (1. Кор 11, 23); или, како читамо у Јудиној (Јаковљевој) саборној посланици: Имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима" (Јуд 1, 3; или по ономе како 367 црквених Отаца, сабраних на Седмом васељенском сабору, обзнанише: Ми радосно примамо". Шта? Канонске установе, које преносе другима (в. 1. правило).

Све то говори о томе да нико као појединац не може бити искључиви власник или господар хришћанске вере и црквеног поретка. Црква је, дакле, та која нам саборски предаје оно што је примила и засведочила дејством Духа Светог.

Непокорни епископи, свештеници, ђакони и верници који се оглушују о саборске одлуке, у овом случају у вези са начином приношења Свете литургије (међу последњим одлукама је она под ознаком АС бр. 762/зап. 529 од 29/16. маја 2008. године), изазвали су раздор у Цркви; изазвали су срамну појаву да их милиција чува док новотарски служе у храму Божјем, иако их верујући народ, од којег се издржавају и богате, не угрожава. Напротив. Дрзнуо се архијерејски намесник пожешки, Дмитар Луковић, да туче у храму верника који је клечао. А кад тај правоверни народ пита епископа или свештеника: Зашто се служи по новом?",  уместо одговора све чешће чује иронично контрапитање: А шта је то ново"? За мене је ново“, боље рећи – незаконито,  на пример то што сам у Жичкој епархији гледао свештенике који се, док саслужују на Светој литургији, надвикују и намигују док гласно изговарају молитве, пркосећи онима који знају да се те молитве изговарају тихо, односно полугласно, јер Бог види скривено", како пише у 75. правилу Шестог или Трулског васељенског сабора.

Зачетак и значај тајне" молитве посведочен је приликом установљења Свете тајне евхаристије. Наиме, кад се каже: И узе Исус хлеб и благословивши преломи га"; и кад се каже: Узе чашу и заблагодаривши даде им" (Мт 26, 26-27), јасно је да се под оним партиципима – и благословивши", и заблагодаривши" подразумевају "тајно" изговорене речи.

Тајним" или тихим, тј. полугласним изговарањем одређених молитава у олтару свештенослужитељ сведочи присутном верујућем народу о својој смерности, понизности, и блиском светотајинском општењу са Богом присутним у тајанственом освећењу Евхаристијских дарова.

Контрапитањем: А шта је то ново?" не само да се ниподаштава словесно стадо Божје, него се, на жалост, сопствено незнање прикрива. Не би се реформатори Православља тако понашали када би знали како се преносило Свето предање о молитвама које се читају тихо или гласно; о олтару, светом престолу, царским дверима, иконостасу, олтарској завеси. Безброј спорадичних сведочанстава о томе постоји код, на пример: Дионисија Ареопагита, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог; у 19. правилу Лаодикијског сабора (в. Н. Милаш, Правила књ. II, Нови Сад 1896, стр. 82-83); код Јована Лествичника, Максима Исповедника, Германа Цариградског, Никите Ститата, Николе Кавасиле, Симеона Солунског, Никодима Светогорца, Јована Кронштатског и др. Преношена знања и предања старијих примењивали су у светом српском Отачаству Сава Српски и сви после њега до светог Николаја Српског, аве Јустина Ћелијског, Христифора Јошаничког, Саве Рукумијског, проигумана Никанора Хиландарца, Јулијана игумана студеничког, Саве Вазнесењског у Овчару и многих других све до данашњих епископа, јеромонаха и свештеника који се повинују одлукама Светог архијерејског сабора. А извориште црквеним саборским одлукама су проверено засведочена и потврђена исправна учења и предања Цркве Христове од јеванђелских и апостолских дана.                        

Данашњи реформатори Богослужења и Светог предања не следе добре примере, него лоше, уверени да се тиме стављају у службу приближавања и уједињења хришћана. Заносе се ако мисле да је уједињење плод људске воље а не Духа Светог, јер плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера" - како каже апостол Павле (Гал 5, 22). Данас, међутим, сви видимо да због самовоље појединаца, на челу са бившим епископом Атанасијем Јевтићем, у Српској православној цркви мањкају ти плодови Духа Светог.

Они који нису свесни и неће да виде колики раздор уносе међу епископе, свештенике и вернике својим „новотарским" приношењем Свете евхаристије, противно одлукама Светог архијерејског сабора, које су и сами потписали, налазе се у дубокој духовној кризи. Та њихова криза је далеко убитачнија од садашње светске економске, еколошке и епидемиолошке кризе зато што је душа у човеку вреднија од читавог света. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди?" - каже Спаситељ (Мт 16, 26). У Цркви Божјој су увек, од њеног оснивања до данас, постојали правоверни људи, дубоко свесни тих Спаситељевих речи. Један од небројених примера је Евгениј Радионов, који је 1996. године мученички засведочио православну веру. Тек што је навршио био 18. годину живота, Чечени су од њега као заробљеника захтевали да одбаци крст, који је добио од своје баке, и да прими исламску веру. Пошто је одбио њихов захтев, одсекли су му главу и сахранили је на одвојеном месту од тела. Мајка његова је препознала - и главу и тело и крст, достојно сахранивши га целог. Живот је положио за крст и правоверје.

Данас некима, на жалост, крст и на иконостасу смета. За кога од правоверних хришћана није и то, поред напред поменутих новотарија, једна од страних и застрашујућих појава у Српској православној цркви у последње време?! Слушао сам тужно казивање о дуборесцу коме је у Жичкој епархији ускраћено да на иконостасу уради крст. А крст са распећем Спаситеља, као символ и сведочанство о победи живота над смрћу; хришћанства над прогонитељима многобошцима, рано у Цркви представља важно обележје иконостаса. Постављан је на горњу греду што се пружала поврх олтарских стубова између којих су олтарске двери.

Зар у склопу разграђивања од стране новотараца" није чудно и то што се последњих година поједини свештенослужитељи на Богослужењу упорно окрећу западу, боље рећи - папи, уместо, у складу са увек важећом праксом -  истоку као изворишту светлости; што не затварају олтарске царске двери све време вршења Свете службе; што прекрајају или уклањају иконостасе; што Свету трапезу олтарску хоће да приближе народу како би се и тиме приближили римокатоличкој пракси; што у Светом причешћу не праве разлику између припремљених и неприпремљених; достојних и недостојних, дрско противећи се, попут римокатолика, речима апостола Павла: Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако, који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој" (1. Кор 11, 26-27)?

Нису ли те наведене, али и оне ненаведене овде, новотарске" појаве у Српској православној цркви плод старе римокатоличке стратегије, исказане речима: Не насиљем унијатити, него настојавати, да на епископске столице дођу људи, који су или лакоми на новац и на земаљске сласти или нехатни и неспособни; па онда подпирити свађу међу клиром и народом, па ће онда народ сам бјежати у Унију“?2  Уморили су се од вековне, веома старе насилничке праксе да огњем и мачем кажњавају и застрашују непокорне им правоверне хришћане, сматрајући их шизматицима.

Данашње поделе тамо где их има између епископа и свештенства, с једне стране; свештенства и верујућег народа с друге стране, осликавају два стања: а) Каквом вером, каквим способностима или неспособностима и склоностима располажу поједини епископи по епархијама које су им поверене на управљање; б) Какав је ниво знања чланова Цркве о правоверју и кривоверју, односно како и по чему препознају ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ и АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ. Дакле, по степену привржености правоверју; по особинама и склоностима сваког будућег изабраног епископа показиваће се у ком правцу плови Српска православна црква, али не само Српска.

Због свега напред изложеног, корисно ће бити да се сетимо речи псалмопевца Давида: Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем... Ти си дао заповјести своје, да се чувају добро... Свијем срцем својим тражим Тебе, не дај ми да зађем од заповјести Твојих... научи ме наредбама својим... На путу откривења Твојих радујем се као за велико богатство... Отвори очи моје, да бих видио чудеса закона Твојега... Покажи ми, Господе, пут наредаба својих, да га се држим до краја... То је моје, да чувам заповјести Твоје... Заповјести Твоје нећу заборавити довјека, јер ме њима оживљаваш... Ријеч је Твоја жижак нози мојој, и видјело стази мојој... Правда је Твоја правда вјечна, и закон Твој истина... Основа је ријечи Твоје истина, и вјечан је сваки суд правде Твоје" (Пс 118 (119), 1, 4, 10, 12, 14, 18, 33, 56, 93, 105, 142, 160).

Посебну корист имаћемо ако испуњавамо поуке Светога Саве, изговорене у Беседи о правој вери на Сабору у Жичи 1221. године. Тамо нас као браћу и чеда моли да се најпре држимо праве вере у Бога, као темеља који је поставио Дух Свети; вере коју су примили и пренели Христови апостоли, а Свети оци на Васељенским саборима засведочили и проповедали".

Исту ту апостолску и светоотачку веру примио је, засведочио и нама предао управо Свети Сава.

Изражајност, мекоћу и јасноћу Савиног језика у Жичкој беседи о правој вери, коју преноси Доментијан, помрачио је Атанасије Јевтић не само крутошћу свог превода на савремени српски језик, него и нетачним, често колебљивим,  поимањем појединих израза4 , а посебно довођењем те беседе, на више места5, у везу са бајкама о богомилима Фрање Рачког и многих других његових истомишљеника.

Атанасије Јевтић, пишући о богословљу Светога Саве, није схватио дубљу позадину и прави смисао двеју кључних глаголских именица: „исправљање“ и „обнављање“, које се односе углавном на духоборство римокатолика као јеретика. Ови су ти који су кварили по Србији правоверје, због чега се и јавља потреба за исправљањем и обнављањем. Е управо та појава ме подстакла да на основу више средњовековних извора објавим радове, под различитим насловима, о томе да на Балкану у средњем веку нема других богомила изузев Латина као нових богомила", како их је назвао свети Симеон Солунски с почетка 15. века. Учинио сам то после вишегодишњег чекања да Атанасије Јевтић испуни своје обећање: „О овим текстовима, у вези са Богомилством у Србији, ми ћемо расправљати у посебном поглављу".6 Можда ће то своје обећање једног дана и да испуни.

       _________

* Саопштено на црквенонародном сабрању, посвећеном светом Николају Жичком, у манастиру Војловица (Епархија банатска) 2009. године.

1  'Ορθόδοξος τύπος,  Бр. 1782, од 8. маја 2009, стр. 4.

2 Синиша, Одговор римској пропаганди на њен „Балкан јединству и братској слози, издао уз судјеловање многих пријатеља сједињених цркава Др. Александар Брешћенски. Свеска I. Прештампано из „Србобрана“, Српска штампарија у Загребу 1896, стр. 4.

3 Доментијан, Живот Светога Симеуна и Светога Саве, изд. Ђ. Даничић, у Биограду 1896, стр. 4.

4 Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Св. Симеон Мироточиви, Врњачка Бања 1991, стр. 72-87.

5 Исто, стр. 77,  нап. 148; 78, нап. 158; 81, нап. 177; 83, нап. 197; 87, нап. 228; 94; 98-99; 101-103; 106-108.

6 Исто, стр. 101, нап. 249.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.