Ватиканска обавештајна служба постала је јавности позната после објављивања докумената у оквиру акције познате као „Vatileaks“ (асоцијација на „Викиликс“), али и монографије шпанско-перуанског новинара Ерика Фратинија „Шпијуни папе“ („Lespie del papa“) у којој је изнео податке, на основу архивске грађе из Латинске Америке и САД, о неким операцијама ватиканске тајне службе од времена њене обнове па до 2008. године, при чему је аргументовао став да ова служба увек значајно мења ток људске историје

Папска обавештајна служба имала је велико искуство, али и традицију сакупљања и анализа информација, као и извођења тајних, специјалних операција. Према речима најчувенијег ловца на нацисте Симона Визентала, обавештајна служба Ватикана је чак ефикаснија од израелског Мосада. Тренутно у свом саставу има 200 агената, које је одлично обучио бивши официр тајних служби Италије (Sisde) Доминико Ђани. У службу су инкорпорирани кардинали (наравно у тајности), монсињори, свештеници и поверљиви световни сарадници. Према традицији њихов рад тајно координира ред језуита, основао га је Игњатије Лојола у 15. веку, а који у свом саставу има и религиозни и војни део.

АРГЕНТИНСКА ВЕЗА

За време папе Војтиле, шеф ватиканске обавештајне службе био је кардинал из Пјаченце Луиђи Поджи, који је умро 2010. у 93. години. Није случајно што је још као млад свештеник био именован за чувара тајног архива Ватикана. Сада се претпоставља да је нови шеф Хосе Луис Уболди из Буенос Ајреса, сива еминенција ватиканске тајне службе у Аргентини и, наравно, одличан друг папе Франциска, уз то, поверљив је човек Рубена ди Монтеа, бившег архиепископа Мерседес-Лухана. Дакле, није само први човек Римокатоличке цркве из Аргентине већ и први човек њихове тајне службе.

Има мишљења да тајна служба Ватикана ништа не заборавља, а са новим временом прихвата и нове методе рада, попут праћења, уклањања и људи и докумената, као и манипулисања појединцима или друштвеним групама. Добар пример манипулације тајне службе Ватикана је „Википедија“, где муњевито уклањају сваку нежељену или погрешну информацију о Ватикану. А седамдесетих година прошлог века, према доступним подацима, умела је да се носи и са ЦИА и Мосадом, као и да заштити Ватикан од напада Ал Каиде.

Познато је, премда се у јавности о томе мало говори, да Ватикан има одличну обавештајну службу. У литератури се срећу различита имена, мада је део истраживача назива „Sodalitium pianum“, како се звала када ју је 1566. године оснивао велики инквизитор Пије V за заштиту хришћанства од раскола и борбу са опозицијом (неки аутори тврде пак да је формирана 1500, са геслом „Мачем за крст“). Ова обавештајна служба званично је престала са радом 1922. године за време папе Бенедикта XV, док Барбара Ћиоли у часопису Летера 43 наводи да она заправо никада није престала да постоји. Прикупљене информације и досијеи су били на располагању папи и папским службама, од дипломатске до мисионарске.

СИМБОЛИКА КЉУЧЕВА

На грбу Ватикана налазе се два кључа. Једним да све отвори и учини доступним људима, а другим да закључа оно што није за јавност. Дакле, како би знали шта се планира и шта крију државе у међународној политици, папе су организовале обавештајну, тајну службу. Фактички је опслужује сва римокатоличка црквена јерархија, уз помоћ више од 500 дипломатских представништава, мноштва бискупа, монсињора монашких редова… који систематски сакупљају различите информације, не само о (не)раду потчињених већ и о политици и амбицијама конкурентских цркава и држава. На крају, обавештајне информације Ватикан добија и од различитих римокатоличких организација уједињених у асоцијацију „Католичка акција“, али и од политичких партија римокатолика. Све те информације се шаљу у Конгрегацију свете канцеларије, где их потом огроман апарат аналитичара проучава и класификује, тј. прослеђују на даље решавање. Томас Морган, аутор књиге о Ватикану, написао је: „Дан и ноћ пристижу Светом престолу информације, вести (добре и лоше), чак и из најудаљенијих делова планете.“

Важан центар ватиканске обавештајне службе су резиденције папских нунција (амбасадора), интернунција и апостолских легата (представника папе).

Ватикан је, наводно, октобра 1939. године, само месец дана после отпочињања Другог светског рата, организовао у свом државном секретаријату тзв. Биро за информације, а водио га је бискуп који је службовао у царској Русији Јевренов, један од најстаријих шпијуна Ватикана, наводи Барбара Ћиоли. Потом је тај биро организовао низ филијала у свету, а стотине агената је послато да раде у њима. Изговори су увек били хуманитарне природе: да се брину о заробљеницима и избеглицама, да помажу гладнима итд. На тај начин је ватиканска агентура проникла у многа места, од заробљеничких логора до емигрантских заједница; када би пронашли сараднике, снабдевали би их радио-пријемницима, литературом, музичким инструментима не би ли прикрили шпијунску делатност. На крају, Биро информација Ватикана израстао је у значајнију обавештајну организацију, која је чак снабдевала информацијама САД и Енглеску. Но он није главни у обавештајној делатности Ватикана, он је само одељење тзв. Центра информација за Бога.

ПОСЛЕРАТНА ДЕЛАТНОСТ

По окончању Другог светског рата обавештајна служба Ватикана је реорганизована, ујединила се са обавештајцима из реда језуита. Крајем априла 1948. године у једном румунском листу објављен је чланак „Делатност шпијунске службе Ватикана“, у којем је изнесена суштина. Наиме, папа Пије XII је захтевао од свих римокатоличких организација, монашких редова и црквених активиста и политичара да искористе своје могућности и сакупе важне информације, те их предају ватиканској обавештајној мрежи, или америчкој или британској ако ње нема, све ради борбе са комунизмом. Информације од посебног тајног значаја папа је захтевао да се доставе у главни центар ватиканске обавештајне службе.

САД су значајно утицале на ватиканску обавештајну службу управо преко језуита. Од 28.234 члана овог реда, 1946. године њих 6.282 се налазило у овој држави, у Шпанији 4.973, Енглеској, Канади, Ирској и Белгији 3.154, Немачкој и Холандији 3.100, Француској 2.450, Латинској Америци 2.353, Италији и другим државама око 1.356.

Ватиканска тајна служба била је веома активна у Јужној Америци и православним државама, посебно у Русији, Украјини и српским земљама, за време папе Јована Павла II. Њихова структура и обавештајна мрежа умногоме је превазилазила званичну и познату жандармерију Ватикана.

Међународна заједница је признала да се Ватикан налази под влашћу Свете столице, те је зато правни субјект и члан међународних организација. Света столица је члан Светске трговинске организације (СТО), Унеска итд. То је и јединствени интернационални субјект који је Кина признала као пуноправног учесника међународних односа. Света столица је потписала и многобројне конвенције и уговоре који се тичу права човека, али и противнуклеарних резолуција. Иако, дакле, право сугерише којим путем ићи у коришћењу терминологије, ставићемо условни знак једнакости између Свете столице, Ватикана и Римокатоличке цркве, сматрајући да се ради о истом, а манифестованом кроз три појавна облика.

Ватикан је међу најмањим државама на свету. Име је добио по брду Mom Vaticanus, што у преводу са латинског (vaticinia) значи – место прорицања. Света столица, а не држава Ватикан, има статус посматрача у Уједињеним нацијама, при чему је јула 2004. године стекла и право гласа.

Према реалистичким концепцијама међународних односа, свака држава тежи да доминира и утиче на друге актере у светским политичким процесима. То им задаје домаћи задатак да повећавају војну моћ и стварају различита оружја. Последица је појава држава суперсила, регионалних сила итд. Јављају се различити блокови и коалиције. У зону конфликта, по правилу, уводе се војне јединице, а све време дипломате преговарају… Од овог правила није изузет и Ватикан, тачније Римокатоличка црква, која гради специфичан однос са светом, али у коме и те како има жеље за доминацијом и контролом људи и људске делатности.

Извор: "Печат"