О МЕШОВИТИМ БРАКОВИМА И ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ

- БЛАГОСЛОВЕНИ И ПРОКЛЕТИ -

С обзиром на значај ове теме за нас, нашу децу и сво наше потомство, а подстакнути једном скандалозном изјавом званичног представника Руске Цркве за питања породице, - урадили смо омању студију наведеног проблема, коју препоручујемо на пажљиво читање свим нашим посетиоцима.

ДА СЕ РАЗУМЕМО

А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом:  ''Богом брате, старишу дервишу!''  Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле, бити никаква оправдана приговора светосавском национализму да је узак и искључив.“            

То је тако, и томе се ништа не може одузети и додати. Јеретички народи Запада, отпавши од Христове истине, постали су биолошки расисти, који су се тешким неделима огрешили о народе других раса, од геноцида над Индијанцима у Америци и Канади до лова на Абориџине у Аустралији. Православна Русија, с друге стране, никог није истребила,  и данас има малих народа који у њој живе и нико им не смета у томе. Тако је и са Србима.            

Али, овде је у питању нешто друго.                                                      

ВРХ РУСКЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ СВЕТИХ КАНОНА, УЧЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И НАСЛЕЂА СТАРОГ ЗАВЕТА О ЗАБРАНИ МЕШОВИТИХ БРАКОВА

Сваким даном се све више откривају поражавајуће размере отпадништва у Руској Православној Цркви. Тако је 16. фебрура један од званичника Московске патријаршије дао скандалозну изјаву, у којој саветује Рускиње „које нису пронашле срећу у својој земљи“ да оду у Африку да се удају (јер тамо, тобоже, једну четвртину становништва чине хришћани, иако су то, углавном, све јеретици и секташи), што је противно канонима у учењу Православне Цркве, како и свом старозаветном наслеђу.

Протојереј Дмитриј Смирнов, шеф пратријаршијске комисије за питања породице, током свог разговора с члановима православног друштва "OrthodoxBRO", најпре је, у уводу, рекао прихватљиву ствар о односу према браку православне жене са иноверцима и атеистима:

„Црква се се састоји из малих домаћих цркава. А како је могуће градити цркву с муслиманом, с јеховистом, с комунистом или с атеистом? То неће бити домаћа црква, већ не знамо шта. Зато Црква то не може да благослови“.

Даље је овај руски отпадник изнео истину о жалосном стању и ставу РПЦ према представницима других конфесија, рекавши да је Руска Црква има позитиван став према таквим браковима:

„Ако је човек хришћанин, рецимо, римокатолик или протестант, - појаснио је он. – Па, у најгорем случају, - баптиста. Али, не даље. Никако адвентиста седмог дана. За њега не треба ићи, мада ће и они, као и јеховисти тврдити да су они хришћани. Не, њихово учење се радикално разликује од учења Цркве о Богу“.

И онда је овај званични представник Руске Цркве рекао, - због чега би, у најмању руку, требало да буде црквеносудски испитан, - да оне Рускиње, које нису пронашле срећу у својој домовини, оду у Африку, где, по његовим речима, четвртину становништва чине хришћани. „Ми смо, наравно, веома несрећан народ. Но, без Бога ни до прага“.

Дмитриј Смирнов је тако себе довео међу оне мрачне силе које желе да хришћанско наслеђе уклоне са земље и овај свет претворе у вештичарски „лонац за претапање“ да би се спремио пут антихристу – непријатеље не само Православља, већ и човечанства уопште. Он је, свесно или невесно, том изјавом постао слуга и поданик сатанистичке светске „елите“ која деценијама систематски ради на уништавању беле расе и њених хришћанских дужности, а тиме и свог човечанства.  Да погледамо о чему се ради.

ДА ЛИ ЈЕ СТАВ ДМИТРИЈА СМИРНОВА И СТАВ РУСКЕ ЦРКВЕ?

И у истом разговору, у коме се заложио да се Рускиње удају за  хришћанске јеретике, секташе и црнце, Дмитриј Смирнов је дао још једну неодмерену и чудачку изјаву. Наиме, он је жене које живе невенчано упоредио са „бесплатним проституткама“. Рекао је, такође, да жена која живи у  „грађанском браку“ није права супруга, већ „привремена утеха“  која бесплатно  „пружа услуге“ (http://www.interfax-religion.ru/)

 После оштре реакције многих руских јавних делатника и удружења, чак и Марије Захарове, портпарола Руског министарства спољних послова, врх Руске Цркве се осетио позваним да реагује (http://www.interfax-religion.ru/) и појасни речи Дмитрија Смирнова, рекавши да његове речи не треба схватати буквално већ да „Црква још једанпут сведочи да је срећа између мушкарца и жене достижна само на начелима љубави и међусобне одговорности, коју запечаћује, између осталог, и грађански брак“.

Појашњења или демантија за изјаву Смирнова о дозвољености брака православних са хришћанским јеретицима и секташима и црнцима из Африке – из Руске Цркве није било.

Дакле, он је изнео званични став Руске Православне Цркве (тачније, екуменистичко- модернистичког врха те Цркве)

КЉУЧНА СТВАР КОЈУ ДМИТРИЈ СМИРНОВ ПРЕЋУТКУЈЕ ИЛИ ШТА КАЖУ СВЕТИ КАНОНИ

Пре него што детаљније изнесемо разлоге за забрану мешовитих и међурасних бракова, цитираћемо 72. правило Шестог васељенског сабора, које изричито забрањује ступање у брак православних са инославнима:

„Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком. Ако се открије да је неко поступио противно овом правилу, нека се такав брак сматра за ништаван и нека се та незаконита веза прекине јер не треба да се меша оно што се не може мешати, нити се може састављати заједно јагње и вук, ни са Христовим делом наследство грешника. Ко преступи против овога што смо установили, тај нека буде одлучен. Али, како су неки још док су били изван вере, и док још нису били прибројани стаду православних, склопили брак, па се затим, један од супружника, изабравши добро, обратио ка светлости Истине, а други остао и даље у заблудама, не желећи да похита к Богу, и ако при томе жени која није православна буде угодно да живи са мужем који је православан, или обратно, мужу који није православан да живи са православном женом, нека се међу собом не деле јер свети апостол каже: „Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем“ (1.Kop.7,14).

Као што видимо из овог правила, од мужа и жене се првенствено захтева јединство у вери. Овај услов је својствен учењу Православне Цркве у читавој њеној историји. То је учење карактеристично и за Стари Завет. Када је Бог водио израиљски народ у Обећану Земљу, упозорио их је да не не орођују са тим народима: „Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наслиједиш, и отјера испред тебе народе многе, Хетеје и Гергесеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевеје и Јевусеје, седам народа већих и јачих од тебе, и преда их Господ Бог твој теби, и ти их разбијеш, потри их, не хватај с њима вјере, нити се смилуј на њих; Нити се пријатељи с њима; кћери своје не даји за сина њихова, нити кћери њихове узимај за сина својега. Јер би отпадила сина твојега од мене, и служио би боговима другим, те би се разгњевио Господ на вас и потро вас брзо“ (5. Мој. 7,1-4).

Без претеривања се може рећи да су мешовити бракови били један од главних разлога који су уништили хармонију живота старозаветног народа, ослабили га и довели га до духовног отпадништва, пада и издаје Бога.

СВЕТ ЈЕ ПОЗОРНИЦА

Свет је велика позорница. Сваком народу или етничкој групи на овој позорници Бог је доделио одређену улогу. Та улога је у контексту Божијег промисла о спасењу народа и сваког појединца понаособ. И уколико се дешавања у свету не посматрају у библијском контексту, нећемо знати праву истину шта се догађа.

СЦЕНА ПРВА:

ПРОКЛЕТСТВО КАИНОВО

У Првој књизи Мојсијевој, глави четвртој, читамо:

„...Послије говораше Кајин с Авељем братом својим. Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га. Тада рече Господ Кајину: гдје ти је брат Авељ? А он одговори: не знам; зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени. И САДА, ДА СИ ПРОКЛЕТ НА ЗЕМЉИ, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи. А Кајин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тјераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси. А Господ му рече: зато ко убије Кајина, седам ће се пута то покајати. И начини Господ знак на Кајину да га не убије ко га удеси. И отиде Кајин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едему...“ (видети од стиха 1. до 16.)

На Каина и његово потомство је, због злочина братоубиства, пало проклетство, па је јасно да би мешање са каинитима довело до тешких последица по потомке побожности, синове и кћери Ситове. Тако се, авај, и десило!

СЦЕНА ДРУГА:

МЕШАЊЕ БЛАГОСЛОВЕНИХ И ПРОКЛЕТИХ

„Видећи синови Божји кћери човјечије како су лијепе узимаше их за жене које хтјеше. А Господ рече: неће се дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело; нека им још сто и двадесет година” (1-3).

Овде видимо, дакле, прву сцену мешања раса и народа. И до чега је довела? До казне Божије због рушења Његовог плана.

Али, битно је да најпре размотримо питање ко су били „синови Божији“, а ко „кћери човечије“?

Од неких свештених лица може се чути тумачење да су „синови Божији“ заправо пали анђели. Но, да ли је то тачно? О томе је писао патријарх Павле у првом тому свог тротомника, „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“.

У делима старих хришћанских писаца налази се, такође, мишљење да под синовима Божијим, на том месту, треба разумети анђеле. Рецимо, тако говори Свети Јустин Мученик († 162. г.) Слично њему казује и апологет Атинагора (око 180. г.) говорећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом… И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“. Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског. А на Западу код Тертулијана и Лактанција.

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике који су сматрали да се под синовима Божијим подразумевају анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и каже да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве анђеле у томе сличном“.

Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати име Господа Бога.). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божијим због тога што су дотле подражавали врлинама предака. А синовима човечијим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло“.

Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин говорећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, тј. са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим“.

На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1 Мојс. 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“.

Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове“.

Прота Стеван Веселиновић, у уџбенику законских књига Старог завета за православне богословије, укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“, а тако исто проф. Хр. Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не анђели“.

Блаженопочивши патријарх Павле, дакле, у својој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“, слаже се са мишљењем Светих Отаца да се под „синовима Божијим“ подразумевају потомци Адамовог и Евиног сина Сита.

СЦЕНА ТРЕЋА:

БОЖИЈА КАЗНА ЗА МЕШАЊЕ БЛАГОСЛОВЕНИХ И ПРОКЛЕТИХ

Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези.

„Неће пребивати дух мој вавек са овим људима…“ По тумачењу Светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“.

„Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе. Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, тј. кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био потоп“.

Закључујући свој одговор на питање ко су били „синови Божији“ а ко „кћери човечије“, блаженопочивши патријарх Павле каже:

„Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу.

ПОСЛЕДИЦА ПРВОГ МЕШАЊА БЛАГОСЛОВЕНИХ И ПРОКЛЕТИХ – СВЕОПШТИ ПОТОП КАО КАЗНА БОЖИЈА

Блажени Теодорит: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, ЗАТО ШТО ЈЕ РОД СИТОВ БИО ОДВОЈЕН И НИЈЕ СЕ МЕШАО СА ПОТОМЦИМА КАЈИНОВИМ, ЗБОГ КЛЕТВЕ КОЈУ ЈЕ НА ЊЕГА БАЦИО БОГ СВИЈУ.“

„...Повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“.

Блажени Августин као казну Божију за мешњање наводи потоп, јер у броју 120 година он види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа.

Прота Стеван Веселиновић изводи исти закључак: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“.

И патријарх Павле: „Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу.

СЦЕНА ЧЕТВРТА:

ПРАВЕДНИ НОЈЕ, БЛАГОСЛОВ ЈАФЕТУ И СИМУ И ПРОКЛЕТСТВО ХАМУ

У Првој књизи Мојсијевој, глава 9, читамо:

„1.И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: рађајте се и множите се, и напуните земљу;

18. А бијаху синови Нојеви који изидоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.

19.То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.

20. А Ноје поче радити земљу, и посади виноград.

21.И напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега.

22. А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу.

23. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега.

24. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син,

25. И рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!

26. И још рече: благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга!

27. Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга!“

У првом цитираном стиху наглашава се да је Ноје био сличан новом Адаму. Од њега су потекли сви људи након потопа.

(Зашто се праведан човек као Ноје напио? Вероватно због тога што, како претпоставља Свети Јефрем Сиријски, током многих година није пио вино. Годину дана провео је у ковчегу, а затим је требало да прође неколико година док је засадио виноград и док је лоза дала своје плодове од којих је направио вино. Могуће је да се вино, како сматра Свети Јован Златоусти, није ни пило пре потопа. Ноје је био први који је узгајао виноград. Према томе, њему није ни била позната јачина вина. Он га је пио да би га пробао и оно га је савладало. Уколико се уистину тако догодило, онда се пијење вина појавило истовремено кад и једење меса, као још једна од нових појава у послепотопском свету).

Хам, који се спомиње као отац Хананејаца, пре него што је био проклет од стране свог оца Ноја, учинио је грех најпре у лађи. Наиме, он према речима Светог Јована Златоустог, није обуздао своју страст док су били у ковчегу него му се зачело дете, и то у време кад је требало да се уздржи, као што су учинили његови отац и браћа. У ковчегу, где су време проводили у посту и молитви, мушкарци су се и уздржавали од својих жена, изузев Хама. Тај грех против закона молитве и поста већ открива ХАМОВ КАРАКТЕР.

У 25. стиху, Хам се опет назива отац Ханаанаца, да би нас подсетио на његову неуздржану природу.

У чему се састојао грех Хамов, пита се отац Серафим Роуз, и даје своје тумачење:

 >>Грех није био толико у томе што је видео обнаженост свог оца, јер они у том погледу нису ни издалека били толико строги као ми. Напротив, његов грех састоји се у чињеници да га је видео у срамном стању – пијаног и испруженог по земљи – и да се због тога наругао свом оцу. Запрепашћено је гледао тај призор, а затим изашао и почео да распреда приче о греху свог оца. У енглеском језику, реч „хам“ означава глумца који скреће пажњу на себе, док у руском иста реч означава нешто много горе. Она се односи на некога ко је АПСОЛУТНО БЕСТИДАН, НЕВАСПИТАН, НЕУГЛАЂЕН И НЕПРИСТОЈАН (сличан комунистима данас).

Хамов грех састоји се у томе што је он био ПОТПУНО БЕСТИДАН. Напротив, његова браћа су с поштовањем ушла, покрила оца и прикрила читав догађај пре него што се разгласило о томе. Тако је Хам, средњи син, постао најмлађи.

Због чега су, међутим, Ханаанци кажњени уместо њиховог оца Хама? Свети Јован Златоусти каже да се то догодило зато што је Хам једном примио Божији благослов, и проклетство се морало пренети на његове потомке, што га је такође погодило. Осим тога, Ханаанци су такође били грешни. Свети Јефрем сматра да је заправо Ханаан, будући још мали дечак, први ушао и видео Ноја, а затим отишао да то каже свом оцу, тако да је и он сам био делимично крив. Сад ћемо видети разлику између три Нојева сина:

9: 26-27 И још рече Ноје: благословен да је Господ Бог Симов, а Ханаан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим, а Ханаан да им буде слуга!

Ноје овде прориче, као што су то чинили сви праоци кад су благосиљали своје синове. Он прориче о овој тројици синова, од којих ће проистећи целокупно светско становништво. Сим (Сем) је благословен, предак семитског племена, посебно изабраног народа, Јевреја. Јафет је предак свих незнабожаца који ће касније прихватити реч спасења, коју је Христос најпре открио Јеврејима. Они су након доласка Христовог и проповедања светих апостола дошли да обитавају у спасењу („у шаторима Симовим“).

Требало је да Ханаан и сви потомци Хамови постану робови, иако је и њима понуђено спасење.<<

сцена пета:

ЗАВЕРА ХАМИТА, ВАВИЛОНСКА КУЛА И РАСЕЉАВАЊЕ НАРОДА

(1.Mojс. 11, 1-9.)

„Од три сина Нојева род људски опет се намножи, - каже у својој “Библијској историји“ протојереј Димитрије Соколов.  „С онога места, на коме се зауставио ковчег, Нојеви потомци кренуше на запад и населише се у долини земље Сенарске. Овде су сви људи живели заједно, сачињавали су један народ и говорили једним језиком. Али доцније рђава се дела и раздори увећаваше из дана у дан и људи видеше, да ће се морати раселити. Тада потомци Хамови, – синови човечји, којима је претило пророштво Нојево о расељењу и ропству намислише да помету расељење људи. Они се договорише с неким племенима Симовим и Јафетовим и одлучише: „хајде да сазидамо град, и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. Бољи људи из племена Симова не хтедоше суделовати у овоме незаконитоме раду. С почетка је рђаво дело ишло успешно. Али га Бог разруши. Он помете језик зидара тако, да престадоше разумевати један другога. Тада они напустише зидање и разиђоше се на разне стране. Град који почеше зидати и не дозидаше, би назван Вавилон, а то значи пометња. У то време патријарх побожнога племена беше Евер.

Јафетови потомци кренуше се на север од Вавилона и населише Европу; Хамови потомци населише Африку и део Азије; потомци Симови остадоше у Азији. Вавилон освоји Нимрод, унук Хамов, који се прочу као ловац звериња.

Разишавши се на разне стране, племена људска стадоше заборављати на своје сродство. Мало-помало измени се и сам језик, на коме су говорили, и тада се поступно отуђише. На тај начин постадоше разни народи, који говоре разним језицима.

Дакле, потомци Хамови су управо они које за удају Рускињама препоручује Руска Црква преко свог званичног представника за питање породице – црначки народи Африке, што ћемо даље и показати.

ИСПУЊАВАЊЕ ПРОКЛЕСТВА НОЈЕВОГ НА ХАМУ

Историја је, иначе, потврдила Нојево пророчанство. Тако су потомци Ханаана убијани и претворени у слуге Јевреја захваљујући Исусу Навину, током освајања обећане земље. У нарави праведних царева Давида и Соломона, Хананеји нису осетили тешку руку потомака Симових и служили су им. А остале Хамите – Феничане, у посебним етиопским заробљавањима, освојила су Јафетова племена – Персијанци, Грци и Римљани.

ПОТОМЦИ СИМА, ХАМА И ЈАФЕТА

Сим и Семити

Род Симов у Библији је детаљно описан и његова линија се може пратити до Гопода Исуса Христа. Семити обухватају превасходно Јевреје, Арапе и Асирце. Од Елама су – Аламити, од Асура – Асирци, од Арама – Арамејци (древни Сиријци).

Хам и Хамити

Хамови синови: Хуш, Мисраим, Фут и Ханаан.

Стари Завет Хамитима назива становнике Северне и Источне Африке (Египћани, Либијци, Нубијци, Кушити, Етиопљани), Јужне Арабије и Леванта (Хананејци, Феничани, Филистејци), Кипра и Киликије (Кафторити). Хамитима се, дакле, називају припадници  црне расе. Хамиту Нимроду приписује се господарење у Вавилону и изградња вавилонске куле. Етиопљани и Сомалијци воде своје порекло од Куша, од Мисраима – древни Египћани, од Ханаана – древни Ханаанејци, које су касније Јевреји протерали из њихове постојбине. Под данашњим потомцима Фута – пре свега треба сматрати афричке народе Бербера и Туарега.

Милан Вујаклија даје следећи опис за Хамите: “Потомци Хама, другог Нојевог сина (1 Мојсијева 10), праоца Етиопљана, Египћана, Феничана и др. 'црнци'“ (Лексикон страних речи и израза, Милан Вујаклија, издање из 1966, пп. 1034.)

Јафет и Јафетити

Након раздвајања језика код Вавилонске куле, они су се проширили на исток, север и запад и тако населили читаву Евроазију (осим Блиског Истока, где су се населили Семити - потомци Нојевог другог сина Сима).

Према «Повести временных лет» (почетак XII века), Јафетитима припадају следећи народи: Словени, Немци, Римљани, Готи, Швеђани, Пруси, Галијци, Пољаци, Литванци, Власи,  угро-фински народи, те народи Западне Европе... Према јерменској и грузијској традицији, од Јафетовог сина Фогарма постали су Јермени, Грузијци и други народи Кавказа.

Укратко, може се рећи да су Јафетови потомци они европски народи који су од Јевреја примили веру у правог Бога (као што је праведни Ноје и прорекао Јафету – да ће „живети у шаторима Симовим“).

РАЗДВОЈЕНОСТ НАРОДА И РАСА ЈЕ ПО БОЖИЈЕМ ПЛАНУ О СПРЕЧАВАЊУ ГЛОБАЛНОГ ТРУЈУМФА ЗЛА;

КОМЕ ЈЕ У ИНТЕРЕСУ МЕШАЊЕ ЈАФЕТОВИХ И ХАМОВИХ ПОТОМАКА?

Господ наш Исус Христос дошао је и свим људима понудио спасење и вечни живот. Сваки народ, раса и племе понуђени су гозбом у Небеском Јерусалиму. Али, не сме се заборавити да, док је сједињење у Христу пут за човечанство, глобалистичко јединство без благослова Божијег и мешање раса јесте пут ка разарању древних подела које онемогућавају тријумф зла у свету (први такав покушај, уједињеног пркоса Бога, био је приликом градње Вавилонске куле). Свети Игњатије Брјанчанинов је, још у 19. веку, у прављењу пруга видео почетак пропасти, јер се тако прелазе границе које је Бог поставио да се зло не би ширило великом брзином. Тако је и са поделом на народе и расе.

Ко, дакле, има интерес да дође до мешања Јафетових и Хамових потомака, односно белаца и црнаца? Логично је да то одговара племену Симовом! Јер мешањем са тамним народима нестаће бела раса – чиме ће ПОТОМЦИ ЈАФЕТОВИ ИЗГУБИТИ БЛАГОСЛОВ ПРАОЦА НОЈА. Благослов Нојев ће остати само на потомцима његовог сина Сима!

 И ТАДА ЋЕ СВЕТОМ ЗАВЛАДАТИ ПЛЕМЕ СИМОВО!!!

ТАЈ ПЛАН ПОСТОЈИ.

Ево доказа (прочитајте пажљиво!).

Стратегију за уништење беле расе путем међурасних бракова, открио је један ПОТОМАК СИМОВ, рабин Емануел Рабинович, 1952. године:

(Цитирано по преводу дела Чарлса Вајсмана „Ко је Исав – Едом?“ (Charles A. Weisman, Who is Esau – Edom?, Burnsville,1991.), у издању издавачке куће ИХТУС – Хришћанска књига, Београд, 1998. стр. 121-122.)

ЗАШТО СУ ЦРНЦИ СВЕПРИСУТНИ У МЕДИЈИМА?

Ако све ово знамо, онда постаје јасно зашто се црнци већ деценијама форсирају кроз западне медије, иако их свуда на Западу реално држе у потчињеном положају. Потомци Симови измислили су спортове

и музичке правце

погодне психофизичкој конституцији потомака Хамових.

Циљ је да се покаже њихова тобожња супериорност над белом расом и наметну мешовити бракови (зашто је, рецимо, са светске медијске сцене нестао шах, а форсирају се само култови телесне снаге?! Размислите мало и о томе!).

У ком се правцу креће свет, показују статистички подаци по којима је у Сједињеним Америчким Државама 1960. године било је свега 2 посто међурасних бракова, а већ 1980. године њих чак 15 посто, или сваки седми склопљени брак био је између супруга различите расе. 

У том контексту треба посматрати и таласе миграната са Блиског истока који већ неколико година преплављују Европу. Ако се зна да иза тога стоје сатанисти попут Сороша, и то нам је јасно.

ШТА КАЖЕ СВЕТО ПИСМО?

Стари завет заповеда Израиљцима да не ступају у брак са другом расом (Пета Мојсијева 7:3-4). Сличан принцип је постављен у Новом Завету, али на врло различитом нивоу – реч је о великој духовној опомени: „Не вуците у туђем јарму невјерника; јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има видјело с тамом?“ (2 Коринћанима 6:14). Исто као што је Израиљцима (онима који верују у јединог правог Бога) било заповеђено да се не жене неверницима, тако исто је Хришћанима (онима који верују у јединог правог Бога) заповеђено да се не венчавају са неверницима.

У Библији Бог све време забрањује припадницима народа Израиља да се венчавају са суседним народима (2. Мој. 34, 15–16; 5. Мој. 7, 2–4; Исус Н. 23, 12–13; 1. О цар. 11, 2; Језд. 9, 12; упор. Суд. 3, 6–7). Деца која се роде из мешовитих бракова и њихови потомци до десетог колена чак немају ни приступ пастви Господа (5. Мој. 23, 2). Јасно је да ово има везе са страхом да би Јевреји могли прихватити божанства суседних народа, али овде истовремено постоји и јасан расни елемент, јер деца из мешовитих бракова и њихови потомци немају ни право да се клањају Јахвеу. Ова забрана такође одражава захтев да се „свети род“ мора сачувати од мешања са туђом крвљу (Језд. 9, 2) Пошто су представници друге расе идополоклоници вековима, онда је мешање са њима одступање од јасног пута Господњег.

За разлику од многих других забрана из Петокњижја, правила о забрани мешовитих бракова се поново спомињу на многим другим местима у Библији. Када је пророк Немија видео „Јудејце који се бијаху оженили Азоћанкама, Амонкама и Моавкама“ он их је прекорио и проклео, али не само то: „и неке између њих бих и чупах“ (Нем. 13, 23–25). Немија је прогнао и једног свештеника чија жена није била Јеврејка, јер је „оскврни(о) свештенство и завет свештенички и левитски“ (Нем. 13, 28–29). Када је пророк Јездра чуо да се вавилонски Јевреји венчавају са женама које нису Јеврејке, „те се помијеша свети род с народима земаљским“, био је очајан: „И кад чух то, раздријех хаљину своју и плашт свој, и скубох косу с главе своје и браду своју“ (Језд. 9, 2–3). Јездра је имао разлога да буде ван себе, јер би се у случају „преступа(ња) заповијести“ Бог „разгњевио на нас, докле нас не би потро“ (Језд. 9, 14). Ова трагедија се ипак решила тако што су ови мушкарци решили да „учин(е) сада завијет Богу својему, да отпуст(е) све жене и пород њихов“ (Језд. 10, 3). Јездра је затим наредио свим Јеврејима који су ступили у мешовити брак да се „исповјед(е) (…) Господу Богу отаца својих“ и без одлагања се разведу од својих туђинских жена (Језд. 10, 11; упор. Језд. 10, 16–44). Дакле, развод понекад није само могућност, већ и верска обавеза.

НОВИ ЗАВЕТ СВЕДОЧИ

У Новом завету нема ничега што поништава старозаветне забране  бракова са идолопоклоничним расама и народима. Подстицај на контакт са другим народима не превазилази свечовечанску љубазност, помоћ и гостопримство. Чак ни порука Светог Апостола Павла да „Нема више Јудејца ни Јелина“, већ су сви једно „у Христу Исусу“ се не може сматрати укидањем старозаветних забрана међурасних бракова. Ако би то био случај, онда бисмо томе паралелну изјаву да „нема више мушког ни женског“ морали сматрати директним подстицајем на хомосексуалност, са чиме се ни један хришћанин не би сложио (Гал. 4, 28).

ШТА РЕЋИ НА КРАЈУ?

Један српски духовник је говорио – кад се неко жени и удаје, нека пази да то чини са људима из свог народа, а, по могућству, и из свога краја. Јер, рече он – ожениш се из другог села, други су обичаји, друге нарави, и лако дође до неспоразума, а камоли ако се жениш и удајеш из другог народа (чак и кад су у питању православни, нарави и обичаји су код разних народа различити). Ако се томе дода и чињеница да Црква строго забрањује женидбу и удају са иновернима, онда је јасно да су изјаве проте Смирнова туђе не само православној вери, него и здравом разуму: кад Рускиње не могу да се удају у Русији, зашто би ишле у Африку и удавале се тамо? Ако су Руси пропали, зар ће их спасити Нигеријци? Спас није у међурасним браковима с црним протестантима, него у духовној и моралној обнови Русије и руског народа, које, очито, за сада нема. (Зато је и свако фантазирање о руском цару који ће ускоро доћи, а руски народ непокајан, само то – фантазирање! )

Овај текст смо написали и као подсећање православним Србима, народу Новог Израиља, за кога важи, као и за остале православне: „Спас је твој у теби, Израиљу!“