О „ИЗОПАЧЕНИЦИМА“ ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ / ПОГОВОР ПРИРЕЂИВАЧА И РЕДАКТОРА ПРЕВОДА

Олга Четверикова, руски стручњак за међународне односе, жена вишеструко обдарена и сјајних увида у стварност глобализма, написала је књигу „Изопаченици“, о савременом Ватикану и утицају који он има у свету.

 Четверикова пише о свим битним питањима: и о језуитима као „специјалним јединицама“ Ватикана кроз векове; о њиховом увлачењу у Русију;о криптокатолицизму и источном обреду Рима као Тројанском коњу намењеном да сруши тврђаву Цркве од Истока; о сарадњи папе Пија Дванаестог са Хитлером и Мусолинијем, али и о преласку на истога папе на атлантизам и непосредну сарадњу са Вашингтоном у послератном прекрајању Европе. Папе су биле ту и кад је требало учврстити „верски плурализам“ на европском подручју, али с циљем да очувају своју водећу улогу и представе се као „апостоли толеранције“.                     

Као центар западне конзервативне моћи на заласку, Ватикан је, после Другог светског рата, ипак био растакан идејама левог либерализма. И то - изнутра. Да би у свет дошао антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеог човечанства, требало је срушити све што је у Европи и свету остало од хришћанског морала.                              

 Четверикова у својој књии подробно описује припрему за долазак папа – модерниста, какви ће бити прелазни Иван XXIII и масонски стављеник Павао VI ( први је почео, а потоњи завршио Други ватикански концил ). Под снажним утицајем сила разарања, Други ватикански концил постао је невиђена револуција, преврат против свега што је, бар мало, остало од изворног хришћанства у римокатолицизму. Секуларизовани Ватикан, који, по Четвериковој, јесте значио савез прелата, мафије и масонства, нашао је новог себе у причи о екуменизму, хитајући ка циљу кроз преговоре са јудаизмом и одрицање од основних хришћанских догмата, али и постављајући замке Цркви од Истока, увлачећи је у свој лепљиви „братски“ загрљај – са једним јединим циљем: да се и православни потчине папи, чувајући, попут унијата, свој спољашњи обред.                        

  Битна фаза у политичком животу Ватикана наступила је кад је на престо у Риму дошао папа родом из Пољске, Карол Војтила, који је постао Иван Павао II. Он је био непосредни избор мага америчке геополитике, Збигњева Бжежинског, и у савезу са Роналдом Реганом је, преко своје домовине, срушио Источни блок,дајући шлагворт за доба тријумфа америчке хегемоније. Овај папа имао је значајну улогу и у разбијању бивше Југославије, о чему је писао наш геноцидолог Милан Булајић. У својој књизи "Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира", он каже: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991". Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британије...

 Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт, у запису "Опомена Србима родољубима":"Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце. А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило! Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља.И каква ће се власт одмах установити у српским земљама."           

 Папа Војтила имао је велики утицај и на издајника Русије, Михаила Горбачова, који се сасвим препустио његовом „духовном руковођењу“, при чему је, у „братском загрљају“ са Римом, и Руска Православна Црква изгубила значајне позиције, нарочито на Украјини, где су унијати добили нови замах, вођени  савезом Рима и Вашингтона.          Римски екуменизам је, наравно, био дволичан: иако је папа Војтила причао о римокатолицизму и Цркви од Истока као „два плућна крила Европе“, у декларацији „Dominus Iezus”, коју је саставио кардинал Рацингер, Војтилин наследник на папском трону, јасно стоји да је римокатолицизам „Црква Мајка“, и да свака хришћанска заједница која папу не признаје као своју главу нема пуноту црквености.    

 Када је тај исти Рацингер дошао на престо, сведочи Четверикова, он је наставио курс ка стварању светске владе, што се нарочито видело из његове енциклике Caritas in veritate, у којој је упућен позив човечанству да се стави под власт светске управе, која ће, тобож, боље прерасподелити светска братства.      

 Ватикан је постепено кренуо да апсорбује протестанте, од анликанаца до лутерана, нудећи им папску установу као заштиту од растачућих сила секуларизације. Протестанти су углавном пали на колена, нарочито кад је папа Фрањо био спреман да разуме и самог Мартина Лутера. У дијалогу са исламом, вели Четверикова, Ватикан се показао као „челична песница у свиленој рукавици“, а у дијалогу са јудаизмом био је спреман да омекша као восак, да би очувао своју лидерску позицију у светским пословима. Као основа глобалне светске етике прихваћене су, сматра руска ауторка, поставке јудаистичке идеологије ноахизма, као религије за све људе света.

 Наравно, књига „Изопаченици“ не би била потпуна без анализе финансијских шпекулација Ватикана, који је покушао да се маскира у „финансијску етику“, али на чије банкарство су светски банкарски могули ударили зато што није било довољно отворено за њихов надзор. То је, поред многобројих афера са педофилијом међу кардиналима и бискупима ( такође подробно обрађенима у књизи Четверикове ) довело до чувене афере „Ватикликс“ и до повлачења папе Бенедикта, чији је положај заузео језуита Фрањо ( Хорхе Бергољо, Аргентинац италијанског порекла ). Истовремено, искоришћена је прилика и за почетак „Ватиканског пролећа“, која је, по Четвериковој, довела до „перестројке курије“, али и разарања последњих основа традиционалног хришћанског морала међу папистима, који су се суочили са настојањима папе Фрање да легализује содомизам и да аболицију свим облицима „нестандардне сексуалности“. Бергољова диктатура у Ватикану имала је тешке последице међу верницима, што се види и из изјава оних прелата који нису тек тако могли да се одрекну хришћанске етике.

 Олга Четверикова на крају своје књиге каже:“Моћ Ватикана увек се заснивала на постојаној институцији папске власти са њеним чврстим системом управљања. Али истовремено се управо папски примат претворио у инструмент разарања римокатоличанства. У тој борби против папства  су се ујединиле две силе – талмудски јудаизам и окултно масонство, који су поставили задатак да победе римокатоличанство не споља, него изнутра, путем његовог самоуништења помоћу сопствених бискупа и кардинала, и у првом реду – самог понтифекса. Дошавши на власт, сваки нови папа после концила одржаног почетком шездесетих година 20. века морао је спровести дубоку револуционарну перестројку римокатоличанства, услед којих је, већ раније искривљено папском јереси, хришћанско учење постало толико лишено садржаја, да је од њега остао само назив. Католичка црква је морала да сачува само спољни изглед, само љуштуру, која стално мења свој садржај и која постаје основа универзалне антицркве. 

Ова антихришћанска замисао је била реализована на Другом ватиканском концилу, резултат чега је „нова“ Католичка црква, коју су наши Свети Оци после отпадања од Васељенске Цркве увек одређивали као јеретичку заједницу, и која се коначно и отворено одрекла хришћанске еклисиологије, пошавши путем увођења светске синкретичке религије и „уједињења целог човечанства у једну заједницу”.            

Ми знамо да се Црква не може уништити, што је рекао Христос: „врата пакла јој не могу одолети”. Као што наводи наш изврсни богослов Јевгеније Андрејевич Авдејенко, „непријатељи Цркве Божије одавно су схватили да  је не могу сломити  путем насиља, сузбијања, прогона, јер Црква од тога само јача и зато су се противници Цркве досетили, да треба кривоторити Невесту Јагњетову, створити антицркву. То ће бити жена - блудница, велики град (град –  је изум Каина), светска цивилизација (потомци Каина све време граде светску цивилизацију, тако је било пре потопа) то јест – Вавилон. То је блудница Апокалипсе.”                       

Ватикан се и бави изградњом ове светске цивилизације, глобалног Вавилона. Он кривотвори Цркву, он уводи изопачену религију, и сам папа Фрањо представља образац кривотворине, јерарха-изопаченика. Јер суштина језуитизма је у крајњем лицемерју и фарисејству, које му је омогућило, као што је писао Ј. Ф. Самарин, да уради велики „светски посао” и склопи „савез између истине и лажи, добра и зла, Божје правде и људске неправде”. И није случајно да је у завршној етапи антицрквене револуције на папски трон доведен језуита, који је толико вешто изопачио духовни живот, да људи постају неспособни да „разликују духове”. А управо тој вештини „разликовања духова” уче Свети Оци, пошто без тога људи подлежу саблазни, која наступа под маском „анђела светлости”. О томе је говорио апостол Павле: „Сам сатана узима облик Анђела светлости, а зато није велика ствар ако и служитељи његови узимају облик служитеља истине; али њихов крај ће бити по делима њиховим” (Друга посланица Корићанима апостола Павла 11:14).       

 Ево шта је писао Ј. А. Авдејенко, цитирајући девети стих другог поглавља Светог Писма у преводу са старогрчког: „‚И Господ Бог учини да из земеље израсте дрво, предивно за гледање и добро за храну и дрво живота усред Раја и дрво да би се знало познавати оно што је добро и је сатанско.’ Ево тачног назива тог забрањеног дрвета. ...Шта је потребно приметити? Предмет знања – то је разликовање да постоји добро и да постоји сатанско. То јест – мора се знати шта је од Бога, шта је од сатане... Овде се не ради о разликовању апстрактних начела добра и зла, него иза добра стоји лично Бог, а иза зла стоји лично противник Божји – сатана. То јест, предмет истраживања није појам, него су то личности. Дакле, на првој етапи стварања света извор зла је један – то је сатана. После пада у грех зло ће постати многолико: једно ће бити од човека, друго од сатане. И ми та два извора зла разликујемо и Бога молимо: опрости нам дугове наше – то је једно; и друго – и избави нас од лукавога, од сатане. Два су извора зала после пада у грех. Ми сами смо почели производити зло. А пре пада у грех био је један извор зла, и у Рају је стајао знак. Живи знак – дрво. Постоји Бог и постоји сатана, говорио је тај знак.”   

 Служба римског папе има за циљ збуњивање човечанства, да људи не би могли разликовати сатану, да би, када дође  „светски владар”, антихрист, људи прихватили за варалицу за спаситеља. И на примеру папе Фрање видимо како ће изгледати када људи буду прихватали истину за лаж, а рушиоца за миротворца.   Једно од главних средстава која се користе за разарање духовног живота верника и њиховог претварања у послушну масу присталица је извртање хришћанских символа. Јер вера претпоставља симболичко мишљење, чији је продукт лик, слика. Ј. А. Авдејенко назива симбол „мостом ка другој реалности”. Симболичко мишљење је способност схватања Светих тајни и других религијских радњи и способност да се произведе видљива слика невидљивог. Симболичке радње и свете тајне дају нам могућност реалног општења два света, а симболичко мишљење омогућује разумевање светиње. Задатак оних који кривотворе Цркву је да људе лише тих способности, да би или наметнули своје, изврнуто тумачење хришћанских симбола, или увели не- разумљиве, наводно нове, а у стварности старе окултне симболе, уз помоћ којих могу лако управљати људском заједницом на путу стварања светске сатанистичке цивилизације. Глобални Вавилон је „колосално заглупљивање човека цивилизацијом, то јест религијски индиферентизам и потпуно атрофирање симболичког мишљења, када човек није способан да чита Свето Писмо, пошто тамо наилази на симболе. Симболи не могу бити поимани, и сви описи у Књизи Живота за људе остају тајна”.    

 То људе лишава чврстог ослонца и оријентира и они почињу да иду за изопаченицима, прихватајући их за служитеље истине. У условима масовног религијског индиферентизма народ се претвара у лако манипулисану гомилу. Као што је написао један од истраживача, „у колективном несвесном, у систему вредности код људи постоје најјача стремљења ка преупрошћавању. Јер реалност је сувише сложена, зато на крају људи почињу да цене крајње форме упрошћавања, које имају невероватну магијску снагу”. Они не само што не реагују на богохулства и скандалозне поступке епископата, него дозвољавају да се увуку у такве окултне радње, чији су им је смисао и значај мало јасни.“    

 Да бисмо избегли коначно заглупљивање, која нас води у наручје антихристу, оцу лажи и покровитељу свих огреховљених глупака, треба да увек будемо будни, чему ће, између осталог, помоћи и читање ове књиге.