На ово питање обично одговарају као да су виновници Христових страдања и смрти били Синедрион, фарисеји и књижевници, а да Га је народ увек љубио.
Делимично тако је и било, зато су се непријатељи Његови бојали народа до самог суда над Њим од стране Пилата (Лк. 22:2) и зато су Га ухватили ноћу ван града; но с друге стране ми знамо да је после ислеђења у Пилата народна мржња према Христу дошла дотле да су сва старања игемонова да Га спасе била узалудна, и када је Пилат питао народ: а шта ћу учинити са Исусом, прозваним Христом? Рекоше му сви,. Да се разапне. Игемон пак рече: а какво је зло учинио Он? Но они хјош више викаху говорећи: да се разапне!“ (Мт. 27:22-23). Међутим, неколико минута или боље – час пре ове експлозије мржње, народ је још био на страни Исуса Христа, што тумачи обично не примећују. Но отворите Еванђеље по Марку и ви ћете се уверити. Ту ћете наћи следеће саопштење: у време Спаситељевог ислеђења народ (који се очигледно скупио ту ради своје ствари, а не ради Христове) „повикавши стаде искати што им свагда чињаше. А Пилат им договори говорећи: хоћете ли да вам пустим цара јудејскога? Јер знађаше да су Га из зависти предали главари свештенички. Али главари свештенички подговорише народ боље Вараву да ишту да им пусти“. Обратите пажњу на ове последње речи Еванђеља. Из њих се види да је народ и Спаситељу саосећао, али је Њему претпотстављао Вараву под утицајем наговарања од стране главара свештеничких (Мк. 15:7-11; ср. Мт. 27,20 и Д. А. 3,13). За овим ми читамо да је народ, када им Пилат „опет рече: а шта хоћете да чиним с Оним Кога зовете царем Јудејским? Опет повикао: распни Га.“народ је већ био захваћен таквом мржњом према Спаситељу, да су на идуће питање Пилатово: а какво је зло Он учинио? Још јаче викали: распни Га (ст. 14).
Тако непојмљива, тако изненадна промена у настројењу народа невољно наводи читаоца на мисао да је у излагању нешто важно пропуштено, што се у ствари и допуњује другим канонским Еванђељем. Наиме, овде је пропуштено да је Пилат слао Христа на суд Ироду, но „Ирод са својим војницима осрамотивши Га и наругавши Му се, обуче Му белу хаљину и посла Га натраг Пилату“ (Лк. 23:11…). и сада, када је Исус Христос у царској одећи изишао пред Пилата и народ, мржња оних који Га предадоше распали се до крајних граница, и за тренутак пренесе се на народ, који је викао: „распни Га“! а када е Пилат умивајући руке пред народом рекао: „ја нисам крив у крви овога Праведника, ви ћете видети“, онда је сав народ одговарајући рекао: крв Његова на нас и на децу нашу (Мт. 27:24-25). Сличну експлозију народне мржње при погледу на Христа, поруганог у царској одећи, описује Ап. Јован, који објашњава постепено узрастање ове мржње. Уопште, суд над Спаситељем и околности, које су пратиле Његову осуду, Јован описује далеко подробније од осталих Еванђелиста. Но и ту ми видимо да је народ почео пројављивати мржњу према Христу и тражити да Га казне тек пошто је видео Њега поруганог, обученог у царску одећу; у осталом, и то не једанпут и не сав народ. Када је Пилат после шибања и исмевања извео Спаситеља народу и када је „изишао Исус са трновим венцем и у скерлетној одећи; и када им је рекао Пилат: ево човека“, – шта се онда десило? Онда су, не сав народ, који се очигледно колебао између сажаљења и негодовања већ само поглавари свештенички и слуге, видевши Га повикали: „распни Га, распни“ (Јн. 19:5-6). Истина, и Ап. Јован сведочи да је народ до исмевања Христа, на Пилатов предлог: „хоћете ли да вам пустим цара Јудејског? Одговорио: не Њега, већ вараву“. Но и ту се још није потпуно пројавила мржња на Христа већ само љубав према варави. Зашто њега воли народ? Када се народ заузима за разбојника, како га назива Јован? – Одговор се састоји у томе што је Варава био не обичан разбојник већ револуционар, који је „са својим другарима за време буне извршио убиство“ (Мк. 15:7), и већ био „бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за убиство“ (Лк 23:19-25). Ето зашто је Варава био драг револуционарном народу, а колико је народ био револуционаран, видећемо даље; сада ћемо само споменути да о револуционарним замислима и покушајима у Јудеји за ово време сведочи не један пут и књига Дела Апостолских (5: 36-37; 21,38). У сваком случају Ев. Марко нас је убедио да почетак у ходатајствовању да се ослободи Варава припада не Пилату, већ самом народу. Врло је вероватно да су овога претпоставили Исусу Христу у нади да ће Њега и без њихове молбе пустити, а можда је Пилат зато и одуговлачио за избором, да не пустио на слободу опасног револуционара, због кога је народ дошао судији. Ми смо се дакле задржали на оном одлучном моменту, када је Пилат, указујући на Исуса поруганог и обученог у царску одећу, рекао: ево човека! Народ је још ћутао, али Синедрион и његове слуге – Синедрион, у коме су се концентрисала сва револуционарна подузећа јеврејска, већ је викао: распни Га! На поновљени Пилатов одговор: узмите Га ви и распните, јер ја не налазим на Њему кривице, Јудеји (тако Еванђелист назива јеврејску интелигенцију или најактивнију, најреволуционарнију класу народа) су одговорили њему (покушавајући да пређу на правнички језик): ми имамо закон и по закону нашем Он треба да умре, јер начини Себе Сином Божијим“ (Јн. 19:7). Закон на који су се позивали Јудеји тицао се богохулника, у чему је Кајафа уочи тог дана оптуживао Исуса Христа, разуме се претворно, јер су речи, за чије је изречење он оптужио Христа, припадале пророку Данилу (7,13) и нису биле хула; н закон је наређивао да се стварни хулник камењем убије (3 Мојс. 24,16), као и лажни пророк који се дрзнуо да говори у име Господње (5 Мојс. 18:20). Да ли су се Јудеји надали да ће проконзул признати њихову оптужбу за довољну (пошто је Јудејска вера била дозвољена у Римској империји) или просто нису хтели да без крајње нужде поднесу усвојљивију за римског поглавара оптужбу, али ове речи: „јер начини Себе Сином Божијим“ утицале су обратно на Пилата, и непријатељи Христови морали су прибећи своме ултима ратио видећи непопустљивост Пилата, који „од тога часа гледаше да Га пусти“, и настојавајући даље, они већ допуштају посредну претњу помињући доставу против њега у Риму, чега су се проконсули бојали више свега. „Ако Овога пустиш, ниси пријатељ ћесару; свако који себе царем гради противник је ћесару“. То је већ политичка достава и последња претња. „Пилат чувши ову реч, изведе Исуса на поље, и седе на судијску столицу“… што раније није сматрао за потребно да чини због једног јудејског Учитеља. Даље речи Пилатове упропастиле су ствар. Тешко је рећи са каквом их је намером он изрекао: да ли је то био последњи покушај ражалити сурове Јудеје или показати невероватност оптужбе против кротког и ћутљивог тобожњег Кривца, или се у томе изразило презриво негодовање Римљанина на бунтовну нацију, која није ни заслуживала другог цара сем ове, како му је изгледало, беспомоћне Скитнице, но у сваком случају сада су не само слуге поглавара свештеничких, већ сав народ повикали: узми, узми, распни Га (ст. 15). Када је раздражени игемон још једном одговорио: зар цара вашег да разапнем? Онда су најватренији противници ћесареве власти – главари свештенички – одговарали: ми немамо другог цара осим ћесара. Пилат је изгледа разумео да се и у овоме даје миг на доставу, на то као да се игемон шали са именом ћесара и „тада им Га најзад предаде да се разапне“ (ст. 16). Народ није могао поднети тако страшно вређање његових најбољих религиозно-патриотских нада да има свога, Богом посланога Цара, који ће збацити мрско иго поганих незнабожаца и победити све непријатеље Израиља, узићи на небо, према пророштву Даниловом, и сести с десне стране Бога. „и сви људи, племена и народи радиће на томе; власт његова – власт је вечна, која неће проћи и Царство се његово неће распасти“ (Дан. 12,13). И ето, такав Посланик, Кога су они недавно хтели силом да учине царем и Кога је пре пет дана народ дочекао у Јерусалиму кличући: „благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев“ (Јн. 12,13) – Он, који има власт васкрсавати мртве и са пет хлебова нахранити пет хиљада људи у пустињи, допушта поганом незнабошцу, заробитељу, и следствено непријатељу народа, да се подсмева његовим свештенима надама, обећањима Божјим, откривеним Данилу. Разуме се, подсмевао се не Исус, него Пилат, али Пилату, који је окружен војницима, шта је могао учинити озлобљени народ, и овај Чудотворац, Који је „друге спасавао, не може ли Себе спасти?“ Ако Он не жали Себе, онда је дужан да идеју Месије и цара штити од незнабожачког подсмевања; а Он је не само предао Себе на бијење и распеће, него је, ено, и над главом његовом увредљиви за сав јудејски народ подсмешљиви натпис: „Исус Назарећанин Цар Јудејски“, натпис који су главари свештенички узалуд молили да буде измењен у мање увредљивом за сву нацију смисао. Овај натпис је озлобљавао срца оних Јудеја који су долазили на Голготу и пролазили мимо и лишио Спаситеља чак и таквог саучешћа какво и сурови људи имају према онима који умиру у оваквим мукама; подмсевања народа и фарисеја настављена су и крај крста и тек су предсмртни крик Христов и земљотрес уразумили стотника те је рекао: „ваистину овај беше Син Божији (Мт. 27, 54), ваистину овај човек праведан беше (Лк. 23:47-48). И сав народ који се беше скупио да гледа ово, кад виде шта бива, врати се бијући се у прси своје.“ У осталом чак ни после смрти Исуса Христа нису сви Јудеји били обузети страхом и кајањем: најватреније присталице националне идеје, коју је Он допустио да буде исмејана, сабраше се код Пилата „и рекоше: господару, ми се опоменусмо да овај лажа још за живота каза: после три дана васкрснућу. Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици Његови ноћу и да Га не украду и не кажу народу: васкрсе из мртвих; и биће последња превара гора од прве“ (Мт. 27:63-64). Да Пилат није испунио њихову жељу, они би онда могли свуда по васкрсењу Христовом говорити да су незнабошци проспавали те ноћи, или се дали подкупити, али је Промислу било угодно да њихова зла намера послужи за најјаснију потврду истинитости Његовог васкрсења, јер су по наредби Пилата, не незнабошци него слуге непријатеља Христових чувале Његов гроб и разуме се, спавали нису, а да су спавали, онда не би могли видети шта бива са Христовим телом – да није украдено или ишчезло. Тако је сама клевета њихова постала изобличењем њихове лажи и чудо васкрсења постаје ван сваке сумње, због чега су тако мноштво Јевреја и чак свештеника поверовали проповедницима овог чудесног догађаја (Д. А. 2,37, 41;4: 4-5; 6,7). На жалост, у науци се створио потпуно неправилан поглед на догађаје последњих дана земаљског живота Спаситељевог, а посебно на речи Синедриона, на којима је била заснована одлука његова да се Спаситељ преда смрти. Њих објашњавају тако да се Синедрион спасавао револуције народне против Римљана. Но Синедрион се није бојао револуције, већ ју је упорно припрема у току целог помакавејевског периода и најзад испунио своју намеру кроз 33 године после Вазнесења Господњег на небо, поменуте речи Синедриона имају потпуно противположни смисао објашњењу које им се обично даје. Чудо васкрсења лазаревог одвукло је народ од његових земаљских револуционарних тежњи и показало да су речи Христове о духовној слободи местто политичке, те речи које су толико раздраживале слушаоце, да је разговор њихова са Христом прешао у бој, и затим се завршио покушајем да Га затрпају камењем (Јн. 8:36-50) – да су речи Христове о Њему као извору вечнога живота, не голе речи, не хвалисање, већ стварна истина. Природно је да је такво убеђење требало да расхлади револуционарни дух народа за стогодишњу борбу са римском влашћу и чак за одстојавање своје аутономије и да управи њихова срца ка загробном животу, чега се највише плашио Кајафа, како се јасно види из његове закључне речи у Синедриону. Читајте Еванђеље: одмах по васкрсењу Лазара, дознавши за велико нечувено чудо, главари свештенички сабраше скупштину и говораху: шта ћемо чинити? Човек овај чини многа чудеса. Ак Га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега, па ће доћи Римљани и овладати земљом нашом и народом. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече им: ви ништа не знате, и не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, него ли да сав народ пропадне… Од тога дана договорише се да Га убију“ (Јн. 11:17-55). Чега ради се узбуђивао Кајафа? Римљани су већ дошли и овладали земљом; он се бојао да они не изгубе своју аутономију, коју су они одстојавали својом постојаном опозицијом према Пилату и његовој управи. Кајафине су речи биле одговор на Синедрионову недоумицу: шта ћемо чинити? И биле су крунисане Синедрионовом смртном пресудом над Исусом Христом. Даљи нам догађаји доказују како се нерадо Синедрион подчињавао оним ограничавањима њихове аутономије, која им је наметало римско законодавство. Смртна казна морала је добити потврду управитеља, и на његово питање: „у чему окривљујете овога човека? Они су му одговорили: да није злочинац, ми Га не би предавали теби.“ Очигледно је да су они желели да им игемон да формалну резолуцију не улазећи у саму судску ствар. Али Пилат, који је понекад можда управо тако поступао, а можда и из другог разлога, „рече им: узмите Га ви и по закону своме судите Му. А Јудеји му рекоше: ми не смемо никога погубити“. (Јн. 18:29-31). Тада су Јудеји ваљали покушати да изнесу реалну кривицу, што није било лако: изрећи истину тј. рећи да Спаситељ Својим чисто религиозним утицајем на народ, нарочито Својим чудесима омета удубљивање револуције – било је немогуће. Ето због чега и народна гомила, када је Пилат упорно тражио да укажу на кривице Исусове, није одговарала на тражења, већ „из гласа викаху: да се разапне“ (Мт. 27,28), и као што пише Св. Лука: „надвлада вика њихова и главара свештеничких“ (23,23). У осталом, последња побуда за Пилата била је потајна претња да ће га доставити у Риму. О томе и о многим другим стварима пише само Јован, који је своје Еванђеље саставио после коначног пада јудејске власти и разорења Јерусалима и храма. Из истог разлога једини он од свих Еванђелиста, саопштава о томе да су после чудесног насићења народа са пет хлебова Њега хтели силом да прогласе за цара – о томе да је управо Петар одсекао уво првосвештениковом слузи Малху; најзад једино он доводи у јасну везу пробуђење народног гњева против Спаситеља са подсмехом Пилатовим: ево цар ваш; такође и смртну пресуду Синедрионову са полетом народне вере у Христа због чуда Лазаревог васкрсења, које прећуткују остали Еванђелисти, пошто је Синедрион и Лазара био осудио на смрт (Јн. 12:10). У посебној књижици ми смо показали да је незадовољство народно против Исуса Христа расло сразмерно томе како је људима постојало јасније да се Он одриче да се стави на чело њихове револуције и да буде земаљски цар јудејски, а затим и цар свега света. Васкрсење лазарево скренуло је народно срце опет ка Спаситељу, но то што је Он допустио да Му се римска власт подсмева, поново је осуровило њихова срца и (заједно са личном мржњом и завишћу Синедриона и фарисеја) одвело Господа на крст, но Господ је Својом смрћу сатро смрт, а Јудеји, који су се 67 године дохватили оружја да би извојевали победу својој отаџбини, за увек су је изгубили и постали народ одбачени Божјом благодаћу. ___________ НАПОМЕНЕ: 1. „Хришћански живот“, година IV, јануар 1925, број 1, стр. 1-7 |