header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Роберт Истерн: Коронавирус и друштвена контрола Штампај Е-пошта
субота, 25 април 2020
          Неки Хришћани погрешно мисле о Антихристу као о некој врсти гадног диктатора. Баш напротив, Антихрист ће имати обиље хришћанских врлина и желеће да уједини читаво човечанство у глобалну коалицију љубави, како би се окончале неправда, сиромаштво, климатске промене и рат. Биће много вољен („И цела се земља дивила Звери“), а неколицина оних који му се буду супротставили, биће нагрђени као мрзитељи и културолошки заостали.
 
+ + +
 
         Будући да сам плашљиве нарави, хтео бих прецизно да упозорим. Збуњен сам као и сви у вези са истинитошћу или не овог вируса, стручним статистичким оценама и мерама предузетим у борбу против њега. Али сам спреман и да допринесем сумњом.
        Сигуран сам да је болест донела много патње и трагедија, посебно због преминулих, који умиру сами и одвојени од својих вољених, а нема чак ни свештеника да их утеши. Подразумева се да су медицинско особље и други који раде у таквом окружењу достојни наших похвала. Али,  желим бих да истакнем други аспект ових догађаја, који није баш најјаснији - ради се о друштвеној контроли помоћу јавне бруке и јавног приговарања (штап и шаргарепа)

Највећи страх модерног човека није смрт, нити болест или губитак посла. У свету којим управља јавност и који све више постоји зарад јавности, највећи страх је од јавне бруке. Под јавном бруком подразумевам то да се неко издвоји као "грозна" или "себична" особа, а онда се излаже јавном исмевању и гнушању. Таква особа се сматра кретеном, потајно за њено добро, а на штету општег добра. Због тога су и појединачно и масовно указивање на неке особине достигли баш епске размере. Супротно јавној бруки је сматрати неког несебичним доброчинитељем (или када се неко сâм тако представља), увек расположеног за “ситна доброчинства”, као што је прослеђивање видео снимака, како би се показао дух заједнице или фотографија на којима се бавиш добротворним радом из забаве. Јадни смо ми, људи! Сви ми слаби, плашљиви и безверни. Сваки човек у стварности није бољи од следећег, сви су подложни истим страстима, страховима и надама.

И, шта је са тим коронавирусом? Запањујућа је брзина којом су се људи добровољно подвргли масовној друштвеној контроли, без тенкова и метака. Толика је моћ јавног срамоћења. Апсолутно нико није пружио никакав отпор, то се провукло кроз све вероисповести, културе и политичка убеђења (“видите шта све можемо да урадимо, кад сви радимо заједно?“, то ће бити вапај глобалиста кад све ово прође). Читаве земље су доведене пред свршен чин. Исто тако су се сви препустили масовном указивању на врлине, не много другачије од оних које су виђене током Културне револуције. "Приметили смо да нисте пљескали у 20 чаосва - да ли можете да објасните зашто?" Ово је изузетно ефикасан начин да се се сви натерају да чине исто и да се ућутка било какво неслагање. Такође је и нарочито  енглески. Уместо да наређујемо људима дерући се, ми радије користимо пасивно-агресивне емотивне уцене како бисмо људе натерали да сви стану у исти строј. Добар пример је употреба деце у рату, миграцијама и у другим спорним областима. На пример, фотографија утопљеног детета мигранта на плажи може се користити за ућуткивање свих који преиспитују потпуно отворене границе; „Видите ли резултат ваше мржње? То је оно што желиш! Сада умукни! " Слично томе, ако се неко противи коронавирус карантину и одвезе се до неког лепог места, биће презрен јер тај неко жели да убије своје старије. Нико не жели да буде "на погрешној страни историје".

Шта ми, као Хришћани, треба да мислимо о свему овоме? Као и сви други, и ми се развлачимо на све стране. Од безазлене жеље да ублажимо могуће претње од ширења вируса, до забринутости због затварања црквама по свету, буквално преко ноћи (што је незапамћена мера, ван комунистичких диктатура). Ако помислимо на ране великомученике Цркве, попут Свете Катарине, много је пажње усмерено на њихово физичко страдање (што је, истина, често незамисливо). Мања је пажња усмерена на њихово јавно понижавање.

Али, Цркву није основала група кукавица, који су се окупили око “општег добра”. Цркву су основале тинејџерке које су се суочиле са подсмехом њихових породица, заједница и римског друштва уопште, устале су против императора и рекле му да се поклања идолима. То је довело до лавине подсмеха и ругања гомиле. Поред тога, Хришћани су као група били оптужени да су доносили кугу и несрећу својм заједницама. Али, нису одустали. Наставили су да се боре, понекад и сâми, знајући да “око није видело, нити ухо чуло, нити су у људско срце ушле ствари које је Бог припремио за оне који га воле“. Такав је био мономахос (онај који се бори сâм) тадашњег великог доба. Исто тако, западни Хришћани су више истицали телесне патње Нашег Господа, а мање јавно осрамоћивање и понижавање.

То је супротно Православљу, у коме је понизност Христова у страдању у средишту пажње; "А, када су исплели трнову круну, ставили су му је на главу, а трску у десној руци; клекнули су пред њим и ругали му се говорећи: Поздрављамо те, јудејски краљу!" Можда је то зато што бисмо ми радије да о ‘херојима’ мислимо као о храбрим и згодним младићима који чине немогуће, а не као о савеснима, који су показали готово немогућу храброст док су их читави народи, па чак и породице, презирали и исмевали. Права храброст, јунаштво и светост се често могу наћи у најнеобичнијим и најневероватнијим местима, о чему је Џерар Менли Хопкинс тако лепо писао.

Дакле, друштвена присила преко јавног срамоћења је вероватно стара колико и сâмо човечанство, али је тек сада, у наше време, достигла нове нивое. Можда је то због грозне глобалне доминације енглеске културе? Ово је вероватно пригодна идеја, а ниједан народ није толико склон друштвеном конформизму колико Енглези. И, упркос нашим непрестаним прголасима о духу поносног енглеског индивидуализма и гусарског капитализма. Истина је да смо ми нација оних који скривени иза завесе зуре, а то се огледа у нашој инфантилној и хистеричној штампи и медијима. Вероватно нисмо веће кукавице од других, али ретко, готово никада, не препознајемо истинско јунаштво и храброст скривеног мономахоса.

Куда све ово води? Прво, треба рећи да велики део друштвеног конформизма долази са добрих места, барем делимично. Џ. К. Честертон је рекао да је савремени свет препун свих хришћанских врлина које су “полуделе“. Док желе да промовишу сопствене врлине у јавности – што није врлина него велики грех - сâма дела су им често добра. Као што ми је и свештеник једном током испосвести рекао: "Ако чекаш све док ти намера не буде поптуно чиста, никада ништа добро нећеш учинити."

Такође бих напоменуо да је осећај заједништва оно чега су стварно гладни људи на  развијеном западу. Уз сву своју ersatz испразност и злурадо групно мишљење, потреба за подршком општем добру сеже за том изгубљеном потребом. Како се каже, све ово не води ка добром. Све чешћа мантра је: “глобална решења за глобалне проблеме”. Без обзира да ли је из лабораторије или не, коронавирус је поклон глобалистима: провукао се кроз све вероисповести и културе, тамничећи становништво у затворене просторе и присиљавајући га на масовно одобравање и омаловажавање. Хришћанство је одувек било есхатолошка религија. Верујемо да смрт тела није најгора ствар која се може догодити човеку. Нити је циљ друштва највећа срећа највећег броја људи. Неки Хришћани погрешно мисле Антихристу као о некој врсти гадног диктатора. Баш напротив, Антихрист ће имати обиље хришћанских врлина и желеће да уједини читаво човечанство у глобалну коалицију љубави, како би се окончале неправда, сиромаштво, климатске промене и рат. Биће много вољен („И цела се земља дивила Звери“), а неколицина оних који му се буду супротставили, биће нагрђени као мрзитељи и културолошки заостали.

 

Извор: https://www.geopolitica.ru/sr/

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.