 Када сам постао намјесник Лавре[1] 1831. године распоређен нам је ђакон доброг и моћног гласа. Једном је уочи празника затражио да иде у родни крај, у село, убеђујући нас, да ће успети да се врати на празничну службу. Није стигао на Литургију, није га било ни на ручку. Коначно, после повечерја се појавио, завршио је правило у себи и… умро је.
Наручио сам молитве за његову душу, свугдје, зато што сам се сматрао кривцем за његову смрт и сам сам се молио за њега. Уочи четрдесетнице наједном моја келија се осветли и ја угледах ђакона пред собом: -„Дошао сам да ти се захвалим за твоје молитве“, – рече он. -„Нисам се само ја молио за тебе, оче ђаконе, већ многа браћа и у многим манастирима“, – одговорих му. -„Поменувши ме једном, свугдје су заборавили да упишу помињање током читавих четрдесет дана“ – одговори он. -„Како ви Тамо можете да знате, ко се за вас моли, а ко је заборавио?“ – хтјео сам да сазнам. -„Ми Тамо и да нас на три сажењи[2] закопаш, ми све видимо шта свако од вас чини, о чему размишља, шта жели, за шта се моли. Видимо ко се и за кога моли! Колико више Господ све то види!“ „А како си прошао кроз митарства?“ -„Као муња. Зато што ме је Бог удостојио да се последњег дана причестим Светим Христовим Тајнама!“ Виђење је исчезло. Архимандрит Тројице-Сергијеве Лавре Антоније Извор: vk.com/barabash1984 Преузето са: Парохија кравичка _______________ [1] Тројице-Сергијева Лавра у Москви. – прим. прев. [2] Сажењ – стара руска јединица за мјеру, 1 сажењ износи отприлике 2, 13 м. – прим. прев. |
