Многима учење Цркве о томе да је ембрион човек од зачећа, са душом и телом, изгледа „престрого“, поготово ако неко жели да изврши абортус, који Црква назива утробним чедоморством.

Међутим, на чему се заснива такав став Цркве? Свакако, на сведочењу Светог Писма и Светог Предања. Тако у првом поглављу Јеванђеља по Луки срећемо Богородицу како „отиде хитно“ (39. стих), одмах по Благовестима, дакле по зачећу, код Јелисавете, трудне матере часнога Претече. За време тог сусрета, који јеванђелист не спомиње без разлога, видимо како Претеча као ембрион „чу поздрав“ (41. стих) и како „заигра… у њеној утроби“ и то „од радости“ (ст. 41. и 44.), како се његова мајка „испуни Духа Светога“ (ст. 41) и како се јасно назива „дете“ (ст. 41. и 44.).

То је разлог што и Јелисавета Богородицу назива „мати Господа мојега“ (43. стих), иако је Господ у њој тек зачет Духом Светим. Нерођени Јован Крститељ поздравља тек зачетог Христа! 

Грчки теолог, митрополит Николај Хаџиниколау, с тим у вези каже:„ Господ је био исто толико Богочовек у тренутку Свог Преображења, колико као младенац у Витлејему, колико и док је био у утроби Богородичиној. По аналогији, човек је у свим фазама свог биолошког живота човек: и као старац и као младић и као новорођенче и као ембрион, стар само неколико тренутака, исто тако човек./…/Ембрион није само скуп ћелија, или повезаних органа, а још мање неживо ткиво материце, већ представља личност у којој, као и у сваком другом човеку, благодат Божија несметано дејствује и може слободно да дође до изражаја.“

Пророк Исаија је од Бога позван још док се није родио: „Господ ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје… А сада говори Господ, који ме је саздао од утробе материне да сам му слуга, да му доведем натраг; ако се Израиљ и не сабере“ (Иса. 49, 1 и 5).

Тако је исто и пророк Јеремија примио пророчки позив: „Пре него те саздах у утроби знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те“ (Јер. 1, 4).

Псалмопојац Давид јасно каже: „Јер си Ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела Твоја, и душа моја зна (то) веома“ (Пс. 138, 13-14), па наставља даље: „Теби сам привржен од материце, из утробе мајке моје Ти си Бог мој“ (Пс. 21, 11). 

И апостол Павле каже да га Бог призвао још пре рођења: „када благоизволи Бог који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом“ (Гал. 1, 15).

Црква 25. марта (7.априла)празнује Тајну зачећа Господњег као Благовести Пресвете Богородице, а потом, 9. децембра и зачеће Богородичино, а 23. септембра празнује зачеће Светога Јована Претече.

На тим темељима се заснивају и одредбе свештених канона које се односе на абортус као утробно чедоморство. Свети Василије Велики у 8. канону пише: „Према томе, они које дају средства за изазивање побачаја су убице, а исто тако и оне које примају отрове за убијање ембриона.“ 

Митрополит Николај јасно каже:“На основу свега тога, могли бисмо рећи да оплођење представља најзначајнији стадијум човековог биолошког живота, будући да му даје и ентитет и неопозиви идентитет личности. Сви остали стадијуми, колико год значајни били, представљају фазе његовог развоја. Ни један други тренутак, па ни тренутак усађивања, нити 14. дан, нити дан формирања нервног гребена, ни завршетак формирања свих органа, нити онај тренутак када ембрион постаје у потпуности издиференциран и уобличен у фетус, који се сматра тренутком оживљавања, нема толики значај. Душа се не настањује у тело, него се рађа заједно са њим, срасла са њим.“Због тога Православна Црква устаје против абортуса: за њу је човек то што јесте и кад се зачиње, и кад се рађа, и кад живи, и кад умире, и кад прелази у вечни живот. Њено човекољубље је целовито и непорециво; не заснива се на конструкцијама рационалистичке квазиетике, него на љубави Божјој откривеној у Христу. 

Извор: www.ifamnews.com