Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

НА ПОГРЕШНОМ КОЛОСЕКУ

Душан Тешић Лужански, “Византијска православна догма у свести српског духовног бића,”  Књижевне новине, Октобар 2006:20

 Живим у Америци па ми је познато да су напади на Христа и хришћанство у моди. У јавним гласилима, у штампи, на радију и телевизији, али и у судству и просвети,  у јеку је кампања противу Христа и хришћанства. “Јунаци” који пишу и говоре против Христа и хришћанства, када су у питању ислам и Мухамед, мањи су од маковог зрна.

Верујем да ово  није случај само у Америци, већ и у другим земљама, па и у Србији. У Србији је био дуго на власти режим који је прогањао веру и вернике, свесно и намерно ширио смешеније умов /збрку појмова/ па  и у тој земљи има појединаца који настављају борбу Јулијана Отпадника. Дакле, ни  то ме не изненађује.

Оно што ме изненађује је да поједини часописи који се називају књижевни или верски прелазе  понекад на погрешан колосек па објављују чланке који немају благе везе са књижевношћу, културом или вером. Тако су се Књижевне новине нашле на погрешном колосеку објављујући чланак друга Душана. Истина, то тим новинама није био први случај скретања на погрешан колосек. И те новине, а и Православље су скретале на погрешан колосек објављивањем чланака неких јуноша који поричу догађаје који су се одиграли много година пре него што су се они родили. Не вреди што су живи сведоци очевидци писали и пишу како је стварно било, а не како се баби снило. Јуноше  знају  боље.

Е, а сад се јавио један јуноша који је превазишао све друге. Он у двадесет првом столећу пише о догађајима који су се одиграли у првом веку наше ере, па и раније. Пише као да је био сведок тих догађаја,  а пориче оне који му не одговарају, као да се нису збивали. Не знам колико је друг Душан стар, али не верујем да је стар двадесетак векова.  За разлику од савременика, ученика и следбеника Господа Исуса Христа, друг Душан зна боље  шта се стварно десило и шта се није десило у првом веку наше ере.

Садржина чланка друга Душана, непобитно побија громопуцатељни наслов његовог чланка који је Визнатијска православна догма у свести српског духовног бића. Не  помиње на коју догму мисли, иако основачки барата са неколико. Затим, када човек прочита цео чланак бива му јасно да друг Душан нема појма о православним догмама нити о свести српског духовног бића.

Било би досадно читаоцима ако бих навео сва блебетања и лупетања  овог историчара и догматичара, па ћу се осврнути само на нека од њих из којих ће читалац лако увидети да је друг Душан покушао да нам прода рог као свећу и да је његова теологија у ствари теофобија.

На мети су теофобији друга Душана свети Сава, Немањићи, Исус Христос и хришћанство. Пише  друг Душан да је свети Сава 1219. године освојио (и у оригиналу је написано курсивом!) за себе позицију архиепископа Српске цркве. Мало даље у тексту друг Душан понавља ту тврдњу, опет пишући курсивом реч освојио. Вели да у време када су крсташи освојили Византију, 1204. године, свети Сава је искористио прилику да освоји нешто за себе. Наводим тврдњу друга Душана: Није случајно што је баш у то време од васељенског патријарха у Никеји освојио -  за себе позиију архиепископа, а од Светога Оца папе у Риму, издејствовао је круну за брата Стефана!

Тако, ето, да би поткрепио своја мудровања друг Душан фалсификује историју. Теодосије и Доментијан, савременици и ученици светога Саве пишу друкчије. Иако је свети Сава са собом у Никеју довео неколико хиландарских монаха, у нади да  ће један од њих бити изабран да буде први архиепископ независне Српске православне архиепископије, Патријарх Мануел Сарантенс (1215-1222)  и Цар  Теодор Ласкарис (1204-1222) су инсистирали да он прихвати ту част и дужност. Он је настојао да их наговори да њега заобиђу, али они су сматрали да је он био најдостојнији и није могао да их убеди да промене своје мишљење.

А зашто је Стефан тражио круну од папе друг Душан би знао ако су му биле познате прилике не само у Византији, него и у Србији. Чињеница је  да свети Сава није издејствовао круну за свога брата Стефана. Напротив, Стефаново  добијање круне од папе Хонорија III озлоједило је његовог брата светога Саву. Међународна ситуација је имала велики утицај не само на  унутрашњу политику Стефана, већ и на његов лични живот и на његове односе са братом Савом. Све већа папска моћ није се могла игнорисати и то је дефинитивно утицало на политички курс многих држава.

Непријатељски   став неких суседних држава Србије је такође био један фактор у Стефановој државној политици. Тако  када су 1215. године  мађарски краљ Андреја II и Хенри VI (1206-1216), цар латинског царства у Цариграду, створили савез против Стефана, овај се надао да би папа могао да их спречи да га нападну ако би био у добрим односима са њим.  Неки историчари уз ово додају да је на Стефана имала утицај његова друга жена, Ана, ватрена римокатолкиња, кћи венецијанског дужда Енрика Дандоло.  У сваком случају, свети Сава није имао ништа са добијањем круне од папе,  али друг Душан прекраја историју да би могла стати у његове унапред спремљене калупе.

Онда друг Душан мудрује и  пише: Византијско православље Светога Саве постављено је у Србији као елитистичка религија, намењена само посвећенима - династији Немањић на престолу, свештенству и властели. Радне, ратарске масе нису биле обухваћене хришћанском православном догмом - остали су да у присуству хришћанства, живе и даље под окриљем религије природе коју су од постања припадали. Оваквим обрасцем поретка могуће је обајснити смисао Култа Светосавља.

Друг Душан очевидно дели српско средњевековно друштво на буржује и пролетере, само не користи те термине да се Власи не би  сетили.  И опет  прекраја историју да је упакује у своје моделе.  Он у 2006 години зна кога је све обухватило хришћанство (не само једна догма, како он  пише, него цело хришћанство !) у Србији, а то није знао савременик светога Саве који  у тропару посвећеном светоме Саве овако  пише:  Био си наставник и првојерарх и учитељ пута који води у живот. Чим си дошао, светитељу Саво, просветио си род свој, и пошто си га препородио Духом Светим, ти си своју децу потпуно освећену насадио у духовни рај као дрвеће маслине. Ради тога, поштујући те  као онога који седи на трону са апостолима и светитељима, молимо те моли Христа Бога да нам подари обилату милост.

Да друг Душан нема појма шта је Светосавље мора бити јасно свима који прочитају његову дефинцију Светосавља. Од црвене магле која му је још у глави  и у очима не може он да види и схвати шта је Светосавље. Да није тако, могао би видети и схватити да је у стварности Светосавље нераздвојно јединство између Срба  и њихове српске Православне вере и Цркве. Светосавље је помогло верском и националном формирању српства, а српство је сачувало  хришћанско православље.

Друг (бојим се да га ословим са господин) Душан у чланку напомиње и то да једино што је ненационално у великом послу који је свети Сава обавио јесте: Религија! Свето Тројство византијско, а у византијској догми - неограничени простор за мученишто  и патњу и н ужност да се жртвује да би се на крају живота доспело близу Бога.

Ову магловиту догму коју је формулисао друг Душан је, по њему, узрок трајне пропасти Византије! А онда додаје: Било је то на Седмом Васељенском Сабору 878. где је и када  је дефинитивно заокружена доктрина Светог Тројства или Символ вере.

Онима који не измишљају и не фалсификују историју познато је да је Вјерују формулисано (не заокружено!) на два васељенска сабора: 325 у Никеји и 381 у Цариграду. Али по другу Душку то се десило тек 878 године!

А друг Душан нас учи да догма о Светој Тројици није била само узрок трајне пропасти Византије него је направила дармар и у Србији. Он то овако намешта: У каснијим временима -  од седамнаестог  века - ова ће се византијска, посрбљена догма у Србији накалемити на традицију српске религије природе, а она ће сламати и на крају,  сломити богатство духа српског народа!

Када човек прочита  ову лудост мора да се прекрсти и десном и левом руком. Друг Душан нас  убеђује да је дух српског народа био богат док су били пагани, а осиромашило га је хришћанство!  Свети Николај Жички и Охридски  није позанавао друга Душана, није знао ни да постоји, али када пише о људима који би хтели  да васкрсну богове њихових паганских предака, онако лажне какви су били, (Life of Saint Sava, Libertiville, IL, 1951:192) он нам открива и то о чему машта друг Душан.

Да друг Душан не зна ни шта је светиња  ни шта је богохулство показује следећа мудрост изнета у његовом чланку: Тако посрбљено Свето Тројство византијско је, у хијерархији породичне лозе Немањића добило божански облик -  Бог Отац  светлео је у лику Светог Симеона, краља почившег српског. Син Божији изсијавао је из брата Стефана,, краља првовенчаног српског. Дух Свети боравио је у светлости архиепископа Саве - српског.  Нисам сигуран да ли је ово мудровање друга Душана исмејавање Свете Тројице или светога Симеона, или светога Симона (Стефана Првовенчаног) или светога Саве.

А шта друг мисли о хришћанству показује овај извод из његовог чланка: Из мешавине остатака једног и другог  духа (јеврејског и грчког, ММ) настала је религија пустиње - религијски сурогат који ће дуго следити једино пустињски просјаци, а којег ће Апостол Павле у каснијим временима назвати хришћанство. По овоме, Јерусалим, Рим, Коринт, Ефес и други градови у којима се хришћанство проширило  су пустња у којој су живели просјаци!

Врхунац богохулства је друг Душан оставио за крај. По оној изреци да конац дело краси, и он је своја мудровања украсио овом лудоријом: После победе над Антиохом Епифаном (167  пре наше ере, ММ) у Светој је земљи остало мало Грка, обављајући  високе државничке дужности, али под владавином Рима. Један од њих - Свети Јован Крститељ, био је високодостојанственик  на двору цара Ирода и његове жене Иродијаде испред које је морао да се склони - прешао је на другу (страну, ММ) Јордана.

Дакле, по другу Душану, свети Јован Крститељ је био Грк. А што у Светом писму пише да му је отац био јеврејски свештеник Захарије (Св. Лука 1:5-25) то ништа не значи за друга Душана у његовој прекројеној историји. Где је друг Душан нашао да је свети Јован Крститељ био великодостојанственик на двору Ирода остаје тајна! Из сведочанства која су нам оставили јеванђелисти, савременици светога Јована, знамо да је свети Јован био у тамници код Ирода, а не да је био његов великодостојанственик.

Али  није то једина измишљотина друга Душана. Он пише и ово: У Египту је, у функцији јеврејског рабина јудејску веру проповедао Исус Христос Назарећанин. У Светом Писму пише да је Исус Христос проповедао хришћанство у Галилеји и Јудеји које нису никада биле у Египту. Градови и села у којима је Господ Исус Христос проповедао се именују и међу њима су Витлејем, Назарет. Капернаум, Кана, Јерусалим, Табор, Маслинова Гора, али ни једно од тих места није у Египту. Једина веза између Господа Исуса Христа и Египта је да га је Мајка, да би га спасла од покоља који је Ирод извршио над децом која су била стара  две године и млађа (Св. Матеј 2:16-18) однела у Египат. Из Египта се  Исус Христос вратио као дете (св. Матеј  2:19-23) те није могао бити рабин нити проповедник јеврејске вере у Египту.

Онда нам друг Душан соли памет и пише: Јован и Исус су само били присутни кроз историју хришћанске религије. Апостол Павле је био њен творац.  И историја хришћанства, и  апостоли, и свети Оци сведоче друкчије, али друг Душан зна боље. Апостол Павле јесте био важан у ширењу хришћанства, али без Христа не би било хришћанства.

И у даљем тексту друг Душан деградира хришћанство на веру пустињских просјака, али му приписује још један тежак грех: Хришћанство је тако започело свој живот - међу пустињским просјацима, Благодарећи Апостолу Павлу, достигло је размере светског поретка. Централна идеја његова јесте жртва. Култ жртве, синтеза је на којој се хришћанство  узвисило изнад сваке друге духовне синтезе у људској историји. Али је оно, следећи идеју жртве, више од свих других духовних синтеза произвело највећа зла међу људима и народима. Ништа на планети није тако разорно деловало као хришћанство. То и тако пише Србин, само не знам да ли је крштен или некрштен. Не знам ни то да ли је потомак Јулијана Отпадника, али да је његово духовно ишчадије - нема сумње.

А онда  друг Душан полако  проба  да разјасни своју сумануту теорију и пипе: Оваква количина зла могла се догодити само зато што питање жртве никада нико у минулих две хиљаде година није постављао и разрешавао. А врховно питање хришћанства тиче се персоналних односа Исуса Христа и Јована Крститеља. Питање свих питања - који је од њих двојице жртва.

Невероватно! Лични однос Господа Исуса Христа и светог Јована Крститеља је кључ који решава врховно питање хришћанства!  Своје феноменално откриће друг Душан је нашао у јеванђељу по светом Матеју (3:7, 14, 15, 4:12) и каже да тамо стоји недвосмислено  да је жртва свети Јован. А шта пише у тим стиховима у јеванђељу по светом Матеју друг Душан не цитира јер би њима сам себе побио. Он није цитирао те стихове, а ја морам да бих показао како друг Душан  манипулише својим доказима:

Јеванђеље по светом Матеју, 3:7: А кад виде (Јован) многе фарисеје и садукеје гдје иду да их крсти, рече им: породе аспидини! ко каза вама да бјежите од гњева који иде,  Душан помиње само стихове 14 и 15, а ја додајем и 13, да би било јасно о чему је реч. (13) Тада дође Исус  из Галилеје на Јордан к Јовану да га крсти. (14) А Јован брањаше  му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (15) А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован  остави га. (4:12) А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју.

Да ли читаоци игде у овим стиховима виде да они доказују теорију друга Душана да је свети Јован Крститељ а не Христос био жртва?

Не позанајем друга Душана. Не  знам какав је човек. Не знам ништа о њему. Волео бих а знам да ли се у времена зла бавио потказивањем. То ме занима због тога што у овом чланку он потказује Исуса Христа да је Он крив за смрт светог Јована Кртситеља. Ево како Га потказује: Јеванђеље по Матеју недвосмисленои нам објашњава да је жрттва Јован Крститељ. (Мат. 3:7, 14, 15; 4:12). Оно нас уверљиво уводи у збивања о судбинском сусрету два посланика  на реци Јордану. Исус Христос је на Јордан дошао у пратњи фарисеја, одакле је, после неколико измењених реченица, Јован одведен. Где је одведен? У тврђаву царице Иродијаде.

Не, друже Душане, не пише тако него ти бунцаш. Мало горе сам навео шта тачно пише у стиховима које ти наводиш, па они не тврде оно што ти тврдиш. Из стиха 4:12 се види да је Исус Христос чуо од других да је свети Јован предан. Да  се то десло одмах када су њих двојица изменили неколико реченица, онда би то Исус Христос видео. Није истина ни то да је Исус Христос дошао на Јордан у пратњи фарисеја. Прочитај пажљиво шта пише у јеванђељу светога Матеја, глава 3:5-7: Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја и сва околина Јорданска. И он их кршћаваше у Јордану, и исповједаху гријехе своје.  А када видје (Јован) многе фарисеје и садукеје који иду да их крсти, рече им: породе аспидини! ко каза вама да бјежите од гњева који иде?

Код светог Јована су долазиле гомиле људи, жена и деце, а у тим гомилама су били и фарисеји, и садукеји, и војници, и рибари, и земљорадници. Није свети Јован, а ни Исус Христос имао контролу над тим ко ће и са ким доћи. Не пише у јеванђељу да је Исус Христос дошао на Јордан са фарисејима. Ако су и они дошли када је он дошао, то не значи да је он дошао са њима. То је опет једно од подметања друга Душана.

Не наводи друг Душан садржину “неколико реченица” које су изменили Исус Христос и свети Јован, а после којих је, по јеванђељу друга несветог Душана, свети Јован одведен у тврђаву Иродијаде. Друг Душан не каже изричито да је свети Јован одведен у тврђаву због ових реченица, нити употребљава реч одмах пошто су оне изговорене, али тако се не само може него и мора читати та његова реченица.  А разлог зашто је свети Јован Крститељ утамничен и погубљен јасно је изнет у јевенђељу светога Матеја 14:1-12.

Најзад, на крају чланка, друг Душан нам открива тајну да је Апостол Павле удесио да Иус Христос буде жртва, иако је стварно жртва био  свети Јован Крститељ, а не Исус Христос. А друг Душан објашњава и зашто јет та подвала била потребна апостолу Павлу. “За Апостола Павла, жртва је био онај   који је, у датом тренутку, за то испуњавао услове јер, да би неко умро, и опет васкрснуо, мора постојати мртво, али целовито тело. Јован  Крститељ је био искасапљен.

Каква машта, каква дрскост! Друг Душан овим инсинуира да је и васкрсење Исуса Христа подвала апостола Павла. Па да би се сазнало зашто је апостол Павле изабрао Исуса Христа а не светог Јована за подвалу о васкрсењу, прогласио је да је свети Јован био искасапљен. А  није тако! У  Светом Писму пише да је светоме Јовану, на тражење Саломе, наговерене од мајке Иродијаде, глава одсечена и на тањиру јој принета. Међутим другу Душану је за његову богохулну теорију било потребно да је свети Јован био искасапљен, па тако и тврди.

Амерички судови ослобођавају и највеће злочинце за њихове злочине ако се докаже (или ако се мајсторски изсимулира) да је злочинац злочин починио у безумљу. А шта и  који могу бити разлози оправдања за друга Душана не знам. Исто тако не знам чиме и како се могу  оправдати  Књижевне новине и верски часопис Православље када се возе на погрешном колосеку.

15. децембар 2006                                                                                др Матеја Матејић

Columbus, Ohio                         

Објављјено у јануарском броју Књижевних новина, година 2007.