Осиони и бахати бизнисмен у свештеничкој мантији, прота Стојадин Павловић, директор Патријашије, већ деценијама користи Цркву за богаћење и стварање своје пословне империје. Међутим, у том свом походу да постане што богатији, прота Стојадин не бира средства, па је тако раздор, смутња и сплетке београдском свештенству један од препознатљивих метода његове учинковитости и моћи.

Долазећи из Ваљева за директора Патријаршије одмах се устремио на Храм Светог Саве, јер зна где највише новца има. Поставши духовних Храма, он годинама „копа“ како да постане старешина, јер има на уму како је својевремено један његов претходних Л.Н. био директор Патријаршије и старешина Храма, те како се обогатио, па је морао напустити Београд, али би прота то доста мудрије радио.

Прву „аферу“ коју је активирао о. Стојадин је дивном о. Радивоју Панићу и тада свештенству око њега, па су сви сви свештеници размештени из Храма.

Потом је по сличном рецепту покушан напад на Владику Арсенија, али о. Стојадин опет није успео да заузме место старешине.

Као бизнисмен о. Стојадин Павловић исто тако не бира начине како да постане првак у тренуно најпопуларнијем планинском и сеоском туризму. Као власник „Маркових конака“ на Дивчибарама код Ваљева, где је већ што узурпирао што купио доста земље, он намерава да преузме примат у овом послу у Западној Србији. Наравно, опет то све ради помоћу Цркве Христове. Користећи то што је Владика Лаврентије остарио и не успева да руководи Епархијом шабачком, већ су то преузели његови најближи сарадници, а међу њима најближи је прота Мирко Вилотић, прота Стојадин има изузетну залеђину да „Маркови конаци“ са Дивчибара се прошире на потезу Дивчибаре- Мачков Камен- Горње Кошље.

Тако је прота Стојадин, прелазећи са Дивчибара на Јагодњу, прво саградио храм на Мачковом Камену 2018. као спомен на 100 година од завршетка Првог светског рада. Добро упућени историчари су нас информисали да се на Мачковом камену налази Споменик спомен-костурница, а у Крупњу од 1932. Спомен-храм посвећен јунацима страдалим на Мачковом камену, тако да им та његова намера није била јасна. Међутим, на место где је подигнута црква је отета земља од мештана који ту стотинама година чувају стоку, па је грађене цркве на отетом земљишту изазвало велико незадовољство народа. Тако да црква уместо да сабере народ, одвојила га је од Бога, као што је то прота Стојадин урадио и у Београду у насељу Војводе Степе где је да би остварио неке своје циљеве изазвао сукоб народа са црквом и свештенством. Ипак, подручје Мачковог камена је изузетно за развој туризма (Стојадиновог), па ће ту ускоро почети да се гради и шири Стојадинова империја, а најбоље је градити око и близу цркве, јер је увек центар код цркве.

Нико не поставља питање како о. Стојадин као клирик архиепископије београдско-карловачке гради цркве по шабачкој Епархији, зашто то не ради рецимо у било којој другој. Замислите да он гради цркве у Жичкој, Бачкој, Шумадијској, није могуће, нико му неће дозволити, јер се зна шта је јурисдикција и каква су права и обавезе свештеника. На простору Епархије шабачке је то дозвољено, јер Владика Лаврентије и није упућен шта се ради (Ваш сајт је објавио текстове који су 100 посто истинити). Постављање сенилног Владике Лаврентија за администратора упражњене Епархије ваљевске је управо највише обрадовало о. Стојадина (неки кажу да је утицао на то), зато и жури да што више посла обави док је овакво стање. Отац Стојадин је направио „дил“ са оцем Мирком Вилотићем, архијерејским замеником владике Лаврентија, јер зна да он држи печат и дозволу за све, тако да добро обавештени извори тврде да је отац Мирко постао и пословни партнер оца Стојадина. Да имају добар савез говори и чињеница да они осмишљавају како да се за владику шабачког или викара Лаврентијевог постави монах Нифонт из Богоштице, те да тако они постану сигурни суверени Епархије шабачке, а колико је могуће и ваљевске Епархије. О монаху Нифонту је Ваш сајт обелодио потпуне истине: да се ради о необразованом калуђеру, геју и човеку који има за циљ да и даље остане стање какво је и до сада у шабачкој Епархији (да владају Крстана и о. Мирко).

Настављајући проширење „Маркових конака“ управо је ових дана најављено подизање једног новог храма у Горњим Кошљама (Епархија шабачка наравно), недалеко од Љубовије, где има  свега стотинак кућа. Обзнањено је да градњом храма рукови отац Стојадин, а о „потреби“ храма управо је говорио о. Мирко Вилотић, што сваком паметном говори шта раде ови двојица. Ово место је изузетно пожељно за сеоски туризам, тако да је свима јасно о чему се ради и да ће ту недалеко од храма врло брзо нићи „Маркови конаци“ или објекти под неким новим именом, али ће се знати чији су.

Шта ће бити са Храмом Светог Саве у Београду, не знамо. Остајена нам да видимо да ли ће сплеткарош у свиленој мантији заузети место старешине, а до тада „Маркови конаци“ и Стојадинова империја ће се ширити где је то могуће. За сада је једино могуће то све код старог и оболелог Владике Лаврентија, тачније код његових најближих сарадника.

Свештеници архиепископије београдско-карловачке