header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Апел за уклањање сатанистичког споменика "вечни огањ" у Београду Штампај Е-пошта
петак, 01 јануар 2021

 Браћо Срби, богоборни комуно-демократски окупациони режим је сасвим недавно, 15. децембра 2020. године, у сенци пандемијске халабуке, усред Београда, на некрст гробљу „ослободилаца Београда“, саградио сатанистички пандемонијум посвећен вечном огњу.

Култ поклоњења – обожавања ватре био је саставни део већине паганских религија.

Најпознатији и најраширенији култ вечног огња срећемо у античком Римском царству у паганском храму богиње Весте којој су служиле весталске вештице.

Овај демонски култ укинуо је побожни хришћански цар свети Теодосије Велики 349. године, још пре чувеног Солунског едикта (380 год.) којим је у потпуности искорењено паганство из Римског царства.

Овај царски акт је чак опеван у акатисту Пресветој Богородици: „Радуј се, јер си укинула клањање огњу!“ (5. икос).

Поштовање вечног огња, под велом меморијала, прва је обновила масонска република Француска на гробу незнаног јунака 1923.

Свој нови препород овај демонски култ доживео је после Другог светског рата, широм Европе, нарочито у земљама Варшавског пакта.

На пример, у источном делу Берлина историјски објекат установљен од стране пруских краљева, споменик подигнут немачким и руским војницима, који су као саборци пали у борбама војне коалиције монархистичке Свете Алијансе против Наполеонових револуционарних хорди, након Другог светског рата светогрдно је преиначен и преуређен у меморијал жртава фашизма на чијем је централном месту постављен вечни огањ.

У Совјетском Савезу први вечни огањ упаљен је на Марсовом пољу у Лењинграду 1957. у славу „бораца револуције“. 

Овај пламен, посвећен антихристовој Октобарској револуцији, убрзо је ритуално пренесен у Москву 1967. на меморијал посвећен Незнаном јунаку, тачније свим црвеноармејцима палим у рату 1941/45. Смештен под кремаљским зидом, заједно са маузолејем Лењина и бољшевичким некропољем, чини јединствену целину централног совјетског пандемонијума.

Московско демониште вечног огња, пред којим се и данас клањају следбеници овог сатанског култа
 
Пламен са московског демоништа штафетно је пренесен у Београд
 

из овог московског демоништа пренет је штафетом окултни пламен којим је упаљен Вечни огањ у Београду.

Изглед ових језивих меморијала садржи све карактеристике окултно-ритуалних светилишта. Плоча испод које је уграђен гасни механизам из кога букти вечни пламен, на свим местима је унифицирана. На њој је постављен метални црномагијски пентаграм из чијег центра куља огањ.

И данас активни меморијали инферналног огња широм РФ-а

Београдско демониште не само да прати ову окултну естетику, него је копија оног московског.

Иначе, у Москви и Санкт-Петербургу горе по три вечна огња посвећена бољшевичким богоборцима и уништитељима руског народа. Уз то, готово да нема града у неосовјетији, тзв. Руској Федерацији, који у свом центру нема совјетски меморијал вечног огња. По неким истраживањима широм РФ активно је преко 200 оваквих демоништа (не рачунајући Украјину са додатна 23).

Симболика вечног огња као меморијала погинулим револуционарима, црвеноармејцима и партизанима очигледно је сатанистичка.

У хришћанској култури вечни огањ је симбол вечне пропасти, вечних мука, вечног горења у геени огњеној, паклу.

Занимљиво је то да су поштоваоци и следбеници антихристове црвене армије, у чији спомен се дижу овакви меморијали, до краја доследни својој идеји богоборства, јер са поносом истичу неумитну судбину погинулих бољшевика у оностраном животу. Уместо часног и животворног крста, сатански пентаграм. Уместо вечног живота, вечног покоја, вечног блаженствовања у рајским насељима, овде се погинулима или преминулима жели и обећава вечни огањ пакла. Односно, тежња за хришћанским вечним покојем у Царству Небеском, замењена је жељом да душе погинулих црвеноармејских богобораца вечно горе у демонском царству чији је земаљски праобраз била совјетска сатанократија.

У хришћанској култури и етимологији вечни огањ се искључиво веже за свепрождирући пламен преисподње, ада, пакла, геене, подземног света вечно проклетих.

Огањ неугасиви – пакао (Марк.9:43)

Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Марк.9:44)

Огањ вечни (Мат.25:41)

Огањ вечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим. (Марк.25:41)

Дрво које добра рода не рађа, сече се и у огањ баца. (Лук.3:9).

Поред сатанистичке симболике, овај споменик свакако има и своју активну метафизичку енергију, тј. демонску силу која самим окултно-ритуалним изгледом споменика, а нарочито ритуалима поклоњења комуно-демократских политичара, тзв. комеморативним скуповима, призива и ослобађа силе таме.

Уз то, важно је знати да је војна сила којој је овај меморијал посвећен – совјетско-сатанократска црвеноармејска хорда коју је предводио највећи крволок руског народа и човечанства уопште, Демоношвили Стаљин. 

Ова црвена апокалиптична пошаст, која је поделила ратни плен послератне поражене и поробљене Европе и света са својим ратним савезницима Енглезима и Американцима, већ се деценијама уназад представља као ослободилачака армија која је спасила свет од баука фашизма, што свакако нема везе са истином.

О чему се овде заправо ради?

Након мирне две и по године проведене под немачком окупацијом које је Србији обезбедио ђенерал Милан Недић, Титови партизани, које је Черчил добро наоружао, оденуо и нахранио, нагрнули су преко Дрине ради остварења пакленог плана комунистичке окупације Србије, док су црвене совјетске хорде надирале из правца Бугарске и Румуније. И то све уз подршку „савезничког“ злочиначког бомбардовања српских градова, на Васкрс и на краљев рођендан.

Ово бесомучно англоамеричко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето је 20. октобра 1943, а окончано 18. септембра 1944. године. Ваздушна кампања, која је имала за циљ духовно и физичко сламање Српства, тј. његову демонархизацију и бољшевизацију, извођена је монструозним засипањем цивилног становништва тепих-бомбама које су однеле у смрт хиљаде невиних људи.

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања Србије и Црне Горе нико никада није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта ових десетина хиљада мученика.

Само на први и други дан Васкрса у Београду је бомбардовањем побијено више од 2.000, а рањено око 5.000 цивила.

Немачки губици били су незнатни, готово сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва, што показује да главни циљеви нису били немачка упоришта, већ сејање смрти и страха над српским становништвом као припрема за комунистичку окупацију Србије.

Пренеражени су били Београђани када су на једној великој бомби, која „случајно“ није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: „Срећан Ускрс“.

Бомбе са оваквим порукама су на престоницу бацале „летеће тврђаве“ Б-24, које су се звали „либератори“„ослободиоци“.

По извршеној окупацији Србије, нашем несрећном поробљеном народу под претњом смрћу, огњем и мачем, наметнута је монструозна лаж да црвене сатанопоклонике и овејане зликовце треба да слави као своје добротворе, хероје и ослободиоце.

О природи нових завојевача наше отаџбине говори понашање црвеноармејаца при првим сусретима са нашим народом. О томе је стидљиво писао чак и комунистички дисидент Милован Ђилас у својим мемоарима. Наиме, чим су се Немци и национални борци Недићеве владе повукли и чим је Стаљинова крвава чизма закорачила на територију Србије кренула су масовна зверска силовања Српкиња, без обзира на годиште, која нису забележена ни у најгоре време турског петовековног јарма.

По градовима би прво побили све заробљенике Вермахта (махом малолетнике), па заробљене Недићеве националне борце, па неодушевљене комунизмом родољубиве цивиле мушкарце, да би потом прешли на пљачку и дивља напаствовања незаштићених жена, девојака и девојчица.

Комунистички пристрасни подаци (реални подаци сигурно вишеструко надмашују ове стравичне бројке), које наводи и Милован Ђилас, говоре о следећим злочинима Црвене армије на територији унутрашњости Србије у последњим месецима 1944. године: 1.219 забележених силовања, 395 покушаја силовања са телесним повредама, 111 силовања са убиством, 248 силовања  и покушаја убиства са рањавањем и 1.204 пљачке са тешким телесним повредама или убиствима. Укупан број који дају комунистички подаци на крају је нарастао на преко 5.000 силованих Српкиња.

На територији Београда статистика је још гора: до 1945. године силовано је око 2.000 жена и девојака.

Због свих горе изнесених чињеница, нама нису потребни овакви споменици, који пре свега имају сатанистичку симболику, а уз то понижавају наше национално достојанство, тако што злочинце и смртне непријатеље Српства, окупаторе нашег Отачаства, прослављају као ослободиоце.

Иако широм Београда и целе наше напаћене земље још штрче срамни и одвратни комунистички споменици, чије ће се уклањање једног дана неминовно десити, постављање комунистичког демоништа «Вечни огањ» у Београду је кап што прелива чашу народног гнева, који ускоро више нико неће моћи да заустави.

 

Извор: https://carostavnik.blogspot.com/2020/12/blog-post_23.html

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 јануар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 93 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.