Поређењем неверовања у вирус са неверовањем у Бога, руски патријарх пројављује крајње безбожништво. Јер, небригом о свом здрављу, човек - у крајњем исходу - губи тело, а неверовањем у Бога - губи бесмртну душу. То ли је исто?

Коронаверац Кирил централно место у својој проповеди посвећује вирусу, уместо Новорођеном Богомладенцу Христу (овде:). Поново је позвао на поштовање антихристовог култа у храмовима, односно тзв. "санитарних мера" и исповедио новопројављену јерес о могућности заражавања у храму, у коју су он и Иларион увели Московску патријаршију (овде:) Такво веровање, поновићемо, је хула на Бога Духа Светога, Чија се моћ градира испод моћи вируса.

Јерес је, по Светом Максиму Исповеднику, грех ума, те - следствено томе, први плод јереси јесте безумност. Њу пројављује и Кирил, који  (у литургијској проповеди!) наступа папистички -  с позиције непогрешивости (ex cathedra) ("глупи" су они који не верују протагонистима лажне пандемије, жигоше он) и силе, недостојно, гневно и ниподаштавајуће...

Та безумност је пред Божић отишла толико далеко, да је стотине и стотине руских верника лишила благодати присуства на Светој Литургији и Светог Причешћа, позвавши их да - под лажном бригом за њихово здравље - за Божић не долазе на службе у храмове московске области (овде:). Кириловци су позвали вернике старије од 65 година да не иду у цркву, иако сам њихов вођа, патријарх Кирил, има 74 године и у служио је службу без маске (док су присутни верници имали маске). Иначе, у Храм Христа Спаситеља, за Божић су могли да уђу само они који су имали позивницу - коронаверска "елита". За малу браћу Христову, због којих се Он и родио, ту није било места.

Кирилове диктаторске склоности познате су, иначе, од раније.

Тако је, на пример, 2016. године, на заседању СА Сабора Руске Цркве на коме је одлучивано о документима разбојничног Критског "сабора", грубо ућуткао двојицу епископа који су се - од укупно око 150 епископа - усудили да искажу супротно мишљење. Сабор РПЦ је потом усвојио јеретичка документа. Своју диктатуру Кирил је даље појачавао, па је већ 2017. године изјавио да ће бити пензионисан сваки клирик који се не слаже са њим (овде:)    Своју охолост, осионост и самовлашће показао је и недавно у прогону оца Сергија Романова, али и у рашчињењу свог дугодишњег сарадника протођакона Андреја Курајева, кога није рашчинио за оно што је требало - новотарство, екуменизам и скандале, већ зато што је Курајев њега - Кирила лично - оптужио за изазивање раскола престанком помињања поглавара Помесних Православних Цркава у дитпиху  (и, плус, раскринкавања геј лобија у Московској патријаршији).

Али, "охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст (Приче 16, 16).