header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић:Црква и време (О календару и Св.Предању) Штампај Е-пошта
уторак, 01 септембар 2009

Владимир Димитријевић

Црква и време

(O календару и Светом Предању)

     Image                                                          О Поводу

            Повод за овај текст је веома конкретан: у "Вековнику/Православном вечитом календару" чији је аутор протођакон Љубомир Ранковић, а издавачи "Глас Цркве" и БИГЗ, налази се мали предговор са објашњењем смисла издавања такве књижице и неколиким опаскама о старом и новом, тзв. јулијанском и грегоријанском календару, при чему се овај потоњи сматра "тачнијим". С обзиром да се "наша Црква држи старог јулијанског календара који данас касни за грегоријанским читавих 13 дана", и да ће "2100. год. јулијански календар заостајати за грегоријанским 15 дана", протођакон Ранковић самтра да "би било добро да наша црква прихвати НОВИ КАЛЕНДАР".

Осим "астрономске тачности" (или – "научне објективности") и, можда, у подтексту, универзалне прихваћености новог календара, протођакон Ранковић не наводи никакве друге аргументе за свој став по овом важном питању. Често се чују предлози из световних кругова за прелазак на нови календар. Такође, 1997. године у месту Алапо, у Сирији, одржан је састанак разних хришћанских конфесија (од православних, преко римокатолика и лутерана, до адвентиста) где је пао договор да се Пасха слави по новом, заједничком правилу. Покушаћемо да, с обзиром на чињеницу да је "Вековник" књижица која је продрла у јавност, а са благословом надлежног архијереја епархије шабачко-ваљевске, изнесемо неколико размишљања о вредности "старог", то јест православног календара који поред Србске Православне Цркве, користе и Руска православна Црква (и Московска патријаршија и Загранична), Грузијска Православна Црква, Света Гора Атонска и Мајка свих Цркава – Јерусалимска Патријаршија.

 

Чело-век

Као боголико биће, човек је једини који на овом свету има осећај времена. Све животиње живе, самтрају научници, у непрекидној садашњости; човек, пак, зна за прошлост, садашњост и будућност, и своје поступке управља према томе. Са друге стране, време као пролазност, оно што доноси старење и смрт, време као сасуд напуњен историјским збивањима и сменом епоха, јесте осенчено палошћу потомака Адамових. Прародитељи, намењени вечности, у тренутку иступања из заједнице са Богом живим, упознају време као смртоносца, и у времену доживљавају све последице палости: почев од рађања, преко растења, до старења и изнемогавања, што се завршава привременим одвајањем душе од тела... Човек је, учи нас старосрбски, ЧЕЛО – ВЕК, биће које је ЧЕЛОМ (ЛИЦЕМ) ОКРЕНУТО ВЕЧНОСТИ; истовремено, он је и плен пролазности и распадљивости... Било је потребно да се Син Божији ваплоти, и да Својим очовечењем освешта сву творевину – па и само време које се, у људским делима, пројављује као историја. Човек је, Бого-човеком, тако ишчупан из канџи греха, смрти и ђавола и сједињен са Небеским Оцем. Време, које је, на известан начин, било сарадник трулежности, преко Цркве, Тела Христовога, постало је средство спасења, које се, по Апостолу, искупљује и служи као увод у Осми, Невечерњи Дан. Богослужбени круг Цркве, свакодневно узвођење пролазности у вечност, Литургија као отворено царство Оца и Сина и Духа Светога, у којој се, мада га "историјски" није било, сећамо и "Другог и славног Христовог доласка" зато што смо причешћени – ето дивних одговора православног хришћанства на питање: "Како поступати са временом?"

 

Време и календари

Али, питање: "Шта је време?" много је теже. Блажени Августин је изрекао ону знамениту мисао: "Кад ме не питају, знам; кад ме питају, не знам". Очито је да време није нешто "апсолутно", него да је повезано са личношћу, да свака личност, свака заједница, свака вера имају некакво своје време. Уопште, прича о "објективности", на коју је претендовао вулгарни сцијентизам XIX века, кад је време у питању – потпуно је бесмислена, бар од Ајнштајнове теорије релативности. Време какво ми знамо, и календари, "мерачи времена", које ми користимо то су само неки од могућих МОДЕЛА човекових и, све док у XX веку није победила "цивилизација упрошћавања", уопште нису били универзални.

Као што рекосмо, различите културе (а култура извире из култа, из религије) имале су веома различите приступе феномену времена. Тако, на пример, племе Хопи уопште нема речи које упућују на просторно – временске односе; за њих постоји само субјективно и објективно стање. На обали Белог Нила Нуери уопште не могу да говоре о времену као о нечему што пролази или што се може штедети и расипати. Они не размишљају у временским интервалима, него у узастопној смени активности. Древни (и примитивни, наравно) народи нису имали појам дана као 24-часовног периода. Мерили су време по зорама, па броју ноћи. Око тога кад дневна јединица почиње било је различитих мишљења: код Египћана је почињала у зору, код Јевреја – приликом заласка сунца, према Птоломеју – то је било у подне. Године су се, у старој Енглеској, рачунале као "зиме", а код Словена као " лета".

Савременији човек је МНОГО СВЕСНИЈИ ВРЕМЕНА него што га је био свестан човек древности. Развојем и усавршавањем часовника живот се знатно изменио, и било је потребно себе подредити потреби да се на правом месту буде у "право време". Витроу, изучавалац овог феномена, каже:" Чак смо склони да једемо не кад осетимо глад него кад часовник означи да је време обеда"; лични живот се, дакле, скоро у потпуности подређује друштвеним нормама.

Некада није било тако. Људи су радили напорно, борили се за опстанак у свету који је требало кротити, а на време се мислило мање. У Египту се, на пример, време није мерило друкчије до владавини фараона – година, барем у данашњем смислу, није било. Многа савладарства и фиктивне владавине историчарима и данас представљају тешкоћу кад је египатска хронологија у питању. Индуски паганизам је био крајње аисторијски; застрашујући временски размаци и космички циклуси (тзв. "калпе") скоро да онемогућују било какво сигурно датовање догађаја индијске прошлости на основу писаних трагова које је та прошлост оставила; слично је, бар у почетку, било и код древних Грка, који су имали циклични доживљај времена. За њих је све што прође постајало мит, и Херодотова тешкоћа се састојала у немогућности да реконструише јелинску историју у два века која су му претходила. Сањарећи о златном добу, они су времена постали свеснији тек у епохи појаве историографије која се поклапа са појавом грчких трагедија... И код Римљана историја је схватана као "вечно враћање" (сетимо се Вергилија!), смењивање слеђења и напуштања традиционалних вредности римског патријархалног друштва са митских почетака "вечног града". И тако даље... Путовање кроз "историју времена" веома је занимљиво, али оно није циљ нашег истраживања. Ми смо о томе говорили да бисмо показали колико је прича о "тачности" кад је време у питању илузорна. Нешто је у мерењу времена "тачно" само ако се прихвате полазне претпоставке те "тачности" (као што је доказао аустријски логичар Курт Гедел, сваки научни систем, али и сваки систем људског мишљења, мора имати полазне претпоставке – у математици су то аксиоме – које се аргументима датог система не могу доказати. То јест, свако људско мишљење се заснива на ВЕРИ У НЕШТО...) Време наших календара, и старог и новог, само је једно од многобројних људских "времена", о којима човек библијског наслеђа тешко може и да мисли. Како да, рецимо, данашњи Европљанин схвати начин размишљања древних Маја који су сваки дан самтрали божанским, замишљајући како даље доносе и односе божански носачи? Како да схватимо да су они дизали олтаре и споменике у част времена, а не у славу владара и освајача? Како разумети да су пагани древног Вавилона самтрали да морају играти активну улогу у обезбеђивању власти бога Мардука над осталим, од њега "старијим" боговима, па су за нову годину одржавали читаве ритуале у којима су се силе светлости бориле против сила хаоса, а краљ оличавао врховног бога?

Из паганске вечности "вечног враћања" људе је, преко Израила, изабраног народа Свога, пробудио Господ. За старозаветне Јевреје није више важила космичка опседнутост и циклизам. Бог њихов је био изнад природе. Историја је постала простор определења за Јахвеа, а космичко време је сведочило о Његови делима и Његовој свемоћи. Док су паганске цивилизације биле космолошке, јеврејска ј е била есхатолошка: прошлост и будућност мерили су се у складу са есхатоном, неодвојивим од Божјег учешћа у историји Изабраног народа. Од свију дана, једино је сабат, дан Господњи, имао име, и, на известан начин, био суд осталим данима, њихова вечна мера и провера. Хришћанство, остварено старозаветно очекивање пророка и слугу Јахвеових, усвојило је линеарно схватање времена, уневши још један битан елеменат – Чињеницу да је долазак Месије поделио време на два дела, и да је то једино НОВО ПОД СУНЦЕМ време учинило ПРИЧАСНИМ ВЕЧНОСТИ. За разлику од старозаветних жртава, Распеће је јединствено и непоновиво, и оно отвара двери Осмог Дана, кад, по Писму, "времена више неће бити". Црква, дарована човечанству као лађа спасења, Духом Светим преображава време; потоци времена се, уливајући се у Свету Литургију, уливају у непролазност, у пуноту Тројичног живота... Од доласка Христовог наступају "последња времена": нико није у могућности да "дрема" чекајући "вечно враћање истог", свако се опредељује за Христа или против Њега, за спасење или за пропаст...

 

"Скратиће се дани они"

Веома је важна чињеница да је Онај Који Јесте, ваплотивши Се, рекао и истину о времену, казујући Својим ученицима да ће у последње дане, изабраних ради, време скратити, јер да се не скрати – нико не би опстао. Дакле, кад се количина зла у душама људским умножи толико да се појави последњи злочинац и безаконик, антихрист, који ће настојати да превари и изабране, време ће се СКРАТИТИ. (Свети Нил Мироточиви је пророковао да ће три и по године антихристове власти протећи као три и по месеца, управо из тих разлога.) Доба антихриста је, очито, доба када ће се људи спасавати мање него икад пре тога. Из овога се, са страхом Божјим, може закључити да је време у коме су се људи ВИШЕ СПАСАВАЛИ на известан, нама несхватив начин, било дуже. Као што смо већ приметили, време је, попут свега осталог, ЛИЧНОСНО, па бисмо могли рећи да дужина времена датог човечанству јесте директно пропорционална броју оних који се, кроз новоадамско човечанство, Цркву, сједињују са Светом Тројицом, на истински, литургајско-подвижнички начин. Хришћанима који су Христови Духом Светим даје се друкчије, ДУЖЕ ВРЕМЕ, него паганима и окорелим грешницима, макар то време које Хришћани добију календарски било истоветно времену грешника. Ко, на пример, може да верује да Свети Василије Велики није дочекао педесету годину живота, кад погледа шта је овај витез Крста све написао, какво је монаштво створио, каква чудеса учинио, какве добротворне установе саздао? Ко може да верује да су шездесет четири године земног присуства Светог Саве међу Србима "обичне" шездесет четири године осталих људи?

 

О духу времена

У лику Хроноса, прождирача сопствене деце, антички човек се ужасавао времена. И заиста, у времену које није обасјано Христом има нечег ужасног, јер се све људско обесмишљава пролазношћу. Дух времена без Христа није "неутралан" дух: то је зли дух, кнез овога света. У свом блиставом чланку "О духу времена" Отац Јустин Поповић упозорава на чињеницу да је дух времена постао ново европско божанство, коме се милиони клањају и на чијим олтарима свакодневно бивају приношене жртве људских умова и срдаца. Шта је дух времена нашег? Отац Јустин одговара: "Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе /.../ Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свог апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. /.../ Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности". О односу времена и Вечности отац Јустин каже ово: "Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. /.../ До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка, од Христа она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и за навек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. /.../ Не хвали са човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини са Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност".

И Православна Црква Христова је ту да би овај смисао сведочила и да би сјединење ово омогућила: у Литургији, богослужењима и молитвословљима која из Литургије извиру и у њу увиру. Зато су, између иног, богослужења православних, ако се по типику врше, веома дуга: време се на њима прерађује у Вечност, и тако се, преко оних који се спасавају, заустављају апокалиптична убрзања његова.

Некада су сва православна друштва била подређена Вечности управо преко учешћа у богослужењу. Од када је дух времена почео да продире у Православље (скраћивање служби Божјих, унакажавање типика, чак и уношење клупа и столица за седење у току храмовних дејстава), време је убрзало, жањући немилосрдно многе и многе жртве. Молитва је замењена спољашњом организацијом, љубав сентименталношћу, сведочење – голом, ником непотребном, проповеђу, у коју често не верују ни сами проповедници...

 

Убрзање

Чињеница је да је време од Средњег века наовамо текло све брже и брже. Познати физичар Вајтхед каже: "Посреди је то да је у прошлости временски распон значајне промене био знатно дужи од временског распона појединог људског живота. Тако је људски род обучаван да се прилагођава устаљеним околностима. Данас је тај временски распон знатно краћи од распона људског времена, следствено, наша обука мора припремати људе да се суочавају са новином околности". У раном Средњем веку, и на Западу и на Истоку, на зидање храмова и кућа могло се трошити неколико векова – мирно смењивање поколења било је саставни део погледа на свет. Није било преносних часовника, ни журбе. Река времена је текла тихо и лагано.

Убрзавање је почело са механичким часовником, који је постао и лична својина богаташа. Тако је почела да ишчезава средњовековна перспектива, која је подразумевала статичност, јерархију, символизам, мањи значај времена, не датумску суштину догађаја и теолошки поглед на свет. Часовници, они првобитни, попут сунчаног, који су опонашали свемирске, микрокосмосу прирођене, циклусе, изменили су у се и постали својеврсни диктатори понашања. Већ у 17. веку Роберт Бојл тврди да је свемир сличан часовнику коме је Бог – часовничар (гордост науке – човек свој изум примењује иа стварност Бога.) Преовлађује, уместо старије, органске, механицистичка слика света. Бојл даје основу деизма тврдећи да "кад се справа једном покрене, све иде по Творчевом првом нацрту". Ништа се више не одвија по унутрашњем thelos–у, него механички. Већ Монтескје устаје против до тада универзално прихваћене библијске хронологије, Дидро тврди да је свет стар милионима година, а Кант – стотинама милиона (данашњи еволуционисти су одавно "прешли" милијарде): као да се продужавањем прошлости космоса бежи од Бога у време, од вечности у пролазност. Луис Мамфорд сматра да је часовник, а не парна машина, кључна машина модерне индустријске епохе: време је постало новац, и човечанство је убрзало живот. Железница је била драматичан проналазак не само због брзине путовања, него и због брзине ширења вести; телеграфија и радио–телеграфија свет су лагано почеле да преображавају у "глобално село", у коме се све зна. Витроу вели: "Ход напретка био је такав да је изненадна поподневна паника на њујоршкој берзи могла довести до тога да се пословни човек у Лондону убије пре доручка наредног јутра". Време је текло бујицом: Први светски рат доноси ручни часовник, али у хипер–брзу машину за убијање, митраљез, чијем дејству се приписује четири петине жртава на Западном фронту. Прогрес и демократија су нераскидиво повезани: свету не треба Велики Часовничар, али ни Онај Који Јесте, Домаћин, Трилични Бог... Свет хоће да живи самостално. По први пут у историји, на "демократским изборима" лаж може да прегласава Истину. У бесу рушилаштва, време се атомизује (појављују се атомски часовници) – али атомизује се и човек, ненавикнут да живи на фреквенцијама од којих се умире. Математизовано, компјутеризовано, упрегнуто у посао, време се свети тако што га више нико нема. Наше знање о прошлости је веће од знања наших предака, али је, због брзине догађаја, наша искорењеност огромна. Постаје битна само садашњост, лишена било какве логосности. Ханс Мајерхоф самтра да нашу "прошлост меље у прах млин неумитне, несхвативе промене". Човек је заиста постао идолопоклоник свепрождирућег Хроноса: култ рекорда у спорту и у било чему другом, као и негдашњи комунистички култ "пребацивања норме", само су неке од подврста идолопоклонства "духу времена", то јест кнезу овога света, ђаволу (не моле се Хришћани узалуд: "Сачувај ме, Боже, од ђаволске брзоплетости.") Данашњи човек живи у свету детерминисаном, окованом мрежом датума, релативистичком; у свету у коме је подивљало ("лажљино време на зиду", рекао би Миљковић) само себи сврха, а историја нема никаквог есхатона...

Жалосно је, хтели ми то да признамо или не, кад се "подивљало време" узима као критеријум са којим треба да се усклади живот Православне Цркве, тог тихог пристаништа у бурама пролазности, стуба и тврђаве Истине који ће одолети сваком земљотресу овога света.

 

Истина и "тачност"

Критеријуми "објективности" нису исто што и критеријум Истине, јер "објективне" чињенице, саме по себи, невезане за личност која их је изнела, не постоје. Истина је, сведочи Црква, Личност, а не појам – Личност Ваплоћеног Логоса, Христа Богочовека. Глас Цркве, тела Христовога, глас је Христов: и сви факти се у том смислу морају мерити и проверавати. То је основа и нашег размишљања о календару, назаглушеног буком квази-научног," астрономског" приступа, који је плод сцијентистичке идеологије XIX века и који је и у савременој науци потпуно одбачен.

Календари који се примењују нису време само – они су слике времена. Као што смо рекли, они веома зависе од религијске утемељености погледа на свет који их је изнедрио. Ту критеријум "тачности" никад није био пресудан. Витроу, велики познавалац ове области, с тим у вези каже: "Наш садашњи грегоријански календар – који је добио назив по папи Гргуру XIII који га је увео у употребу марта 1582. године – није најтачнији у поређењу са календарима које су користиле друге цивилизације. Иако веома разређен, наш календар ипак није тачнији од онога што су га изнели свештеници Маја из Средње Америке пре више од хиљаду година. Грегоријанска је година, наиме, нешто мало дужа него што би требало, а ова грешка нараста до три дана у десет хиљада година. Дужина године према мајанским астрономима била је нешто краћа, али грешка ту нараста само до два дана у десет хиљада година". И Египћани су имали изврстан календар који Ото Нојгебауер назива "најинтелигентнијим календаром који је постојао у људској историји": њихова година се састојала од дванаест месеци, сваки месец од тридесет дана, уз пет додатних дана на крају године... Међутим, ако би неко предложио Европљанима да усвоје мајански или египатски календар, они би то одбили, јер су нестале духовне, метафизичке поставке на којима су ови календари били могући.

"Календари су првобитно били повезани првенствено са религијом, зато што се показало важним да се светковине и жртвовања прослављају тачно одређеног датума", наставља Витроу. Одавде почињемо разматрање православног (тзв. "старог") и папског (тзв. "новог") календара, које, као што ћемо видети, није безначајно за питања вере.

 

Нови календар и екуменизам

Године 1920. Цариградска патријаршија је, у складу са политиком грчких власти на чије чело долази масон Венизелос, упутила окружницу свим хришћанским "црквама", по први пут признајући црквеност јеретичким заједницама Запада. Месточувар патријарашког престола, Доротеј, митрополит Брусе, нарочито се истицао у проглашавању екуменизма "свелеком" за исцелење и помирење завађених хришћана. Ова окружница понудила је читав низ конкретних мера за приближавање другим хришћанима, за које је речено да, по речи апостола Павла (Еф. 3,6), припадају истом телу и наслеђују исто обећање Божје у Христу. Ево тих екуменистичких предлога:

1. Увођење заједничког календара да би велики хришћански празници могли да се заједно прослављају од стране свију;

2. Размењивање братских порука поводом великих празника током године и другим посебним поводима;

3. Братскији односи између представника разних "цркава";

4. Успостављање веза између богословских школа, сусрети теолога, размена теолошких часописа и књига;

5. Слање младих људи на студије у школе других "цркава";

6.Сазивање заједничких, свехришћанских конференција, са циљем да се расправља о питањима који су од животне важности за све конфесије;

7.Истраживање догматских разлика између "цркава" лишено страсти, предубеђења, на научном основу;

8.Давање другим конфесијама могућности да служе у храмовима она конфесија која им нуди гостољубље; узајамно уступање гробљанских простора;

9. Узајамно уважавање праксе и обичаја других конфесија;

10. Заједнички договори о мешаним браковима;

11. Узајамно помагање "цркава" у области хуманитарних активности.

 

Да ли је питање календара "догматско"?

Један од омиљених аргумената апологета новог календара је да питање календара није "догматско". Ако се крене том логиком, онда у Цркви Христовој мора да се изврши радикално "избацивање" свега што није "догматско". Свештеничка брада и мантија уопште нису догма; нежењени епископат није догма; забрана уласка жена у олтар и немогућност женског свештенства нису догма... Све до VII васељенског сабора, поштовање икона у Цркви није било одогмаћено, и иконоломци су се на то и позивали кад су кренули да уништавају свете ликове. Да лије догма да се на вечерњој пева "Свјате Тихиј"? Да ли је догма начин на који се крстимо и молитвено окрећемо Истоку? Да ли је догма причешће на празан стомак? И тако даље, и тако даље: све ово нису "догмати", али ако се на црквени поредак насрне, онда ће и сама Црква и сви њени догмати бити доведени у питање.

Са црквеним календаром је као и са иконом. Док се на дрвету не наслика лик Господњи, оно је обична даска која се, без икаквог греха, може исећи секиром и бацити у ватру. Од часа у коме се икона Христова на дасци изобрази, то је светиња којом се верни освештавају и која може да, благодаћу Прволика, чудотвори. Календар је био јулијански док, на основу њега, Црква није саздала пасхалију и Велики Индиктион. Од тог тренутка он је икона времена која време, литургијском праксом Цркве, узводи у вечност. И то више нема никакве везе са математичко – астрономском тачношћу, јер питање које се поставља није сцијентистичко, него еклисиолошко.

Календар је, као и свештеничко ношење браде и мантије, као и нежењени епископат, као и немогућност женског свештенства, као и знамење крста којим се крстимо и окретање Истоку кад смо на молитви – део Светога Предања. Они који су га мењали, усвајајући папски календар, насрнули су на Свето Предање. А то није мали грех. Напротив!

 

Осуде папског календара

У Цркви, богослови имају право на теологумен, своје мишљење са којим се остали богослови не морају слагати. То је теологумен све док сабор Црквени нечије мишљење не потврди Светим Предањем или га, у складу са Светим Предањем, не осуди. Тада теологумен постаје или саставни део учења Цркве (у првом случају) или јерес (у другом случају).

Да Црква није заузела јасну позицију по питању папског календара, могло би се о њему разговарати. Али, ту позицију Црква је заузела, и то одмах пошто је папа Гргур свима понудио своју" науку".

Прва осуда папског календара и Пасхалије била је 1583. када су се у Цариграду састали патријарси Јеремија II (константинопољски), Силвестар (александријски) и Софроније (јерусалимски); други пут папски календар је предат анатеми 1587, опет у Цариграду. Поред Јеремије II и Софронија, учествовао је и нови александријски патријарх, Мелетије... У фебруару 1593. опет је био сабор, који је својим осмим каноном из Цркве искључио сваког ко би се дрзнуо да прихвати папски календар. На њему је, поред претходне тројице, учествовао и патријарх антиохијски Јоаким. На овом свештеном сабрању присуствовали су и представници Руске Цркве.

И раније, у претходним столећима, било је покушаја да се календар "усклади са науком". Тако је 1324. Никифор Григора установио нетачности у црквеном календару и предложио начин промене; али, од тога није било ништа. Године 1371. монаси Исакије и Матија Властар су подржали Григорину реформу, али Црква је била незаинтересована; Георгије Гемистос Плитон је, пре пада Цариграда, нудио нови календар, и био одбијен. Године 1582, патријарх цариградски Јеремија II је православнима у Пољској забранио промену календара под претњом одлучења; те исте године, у писму млетачком дужду Јеремија II назвао је папски календар "дечјом игром". Године 1584, написао је отворено писмо папи осуђујући га због новачења. Године 1670. патријарх јерусалимски Доситеј је у свом делу "О небријању браде" забележио да је увођење папске пасхалије изазвало "много збрке и дало много повода за неред". Године 1827. цариградски патријарх Агатангел одбио је било какве измену тзв. "јулијанског" календара. Године 1895, патријарх Антим је забранио дискусију и календару, чувајући Васеленски трон од саблазни и новачења. Године 1903. Руска Црква је, после изучавања, донела следећи закључак: "Ова промена, која ремети ред већ успостављен и освештан од Цркве током тако дугог временског периода, бесумње би донела узнемиреност у живот Цркве". Те исте године, Јерусалимска Црква одбацује нови календар; то су учиниле и Грчка и Румунска Црква. Године 1904. Цариградска патријаршија издаје саопштење да је недопустиво новачење у погледу календара. Године 1919. Црква Грчке је устврдила да, ако све остале Цркве усвоје нови календар, он мора бити тачнији и одјулијанског, и од грегоријанског, то јест папског...

Године 1924. синод Александријске Цркве одбио је нови календар.

Поставља се питање: Може ли Црква, у начелу, да мења свој календар или не? Питање је умногоме софистичко, попут онога: "Да ли ти имаш оно што ниси изгубио?" Питање слично ономе које су фарисеји поставили Христу у вези са женом ухваћеном у прељуби". "Мојсијев закон налаже да такве каменујемо, а шта Ти велиш?" Да је рекао: "Каменујте је!", зар би био Бог Љубави? Да је рекао: "Немојте је каменовати!", зар не би кршио закон Мојсијев?

То јест, ако се на питање да ли се календар може мељати одговори са "да", онда се може рећи: "па добро, што и ви из Србске (Руске, Јерусалимске) Цркве то не учините, него се одвајате од нас?" Ако се одговори са "не", онда то значи да је календар важнији од саборног ума Цркве...

Но, на овакво питање треба одговорити питањима: "Може ли "начелно" Црква да измени крсно знамење? Може ли да укине постове? Може ли да одбаци свештеничку мантију? Може ли да уведе жељени епископат? Може ли да измени Пасхалију? Може ли да Литургију служи на соку од боровнице? Може ли да прогласи догму о непорочном зачећу Богородице? Може ли да папу призна за првог по власти?"

Кад кажемо Свето Предање, ми мислимо на његову пуноту: службе, типик, постове, иконографију, појање, архитектуру, а не само на календар. Календар је један од елемената Светог Предања. Свети Златоуст вели: "Је ли то Предање? Не ишти даље!" То јест:

1. Црква је вековима свесно одбијала папски календар;

2. Црква није астрономска опсерваторија, него Тело Христово;

3. Витезови Цркве су папски календар назвали "дечјом игром";

4. Цркве се не тиче "научна тачност", јер је она изнад времена и простора и узводи своју децу ка вечности;

5. Њен календар је део Светог Предања...

Несторијанци су својевремено питали православне: "А где у "Символу вере" пише да је Марија Богородица? Јер тамо каже да је Христос рођен од "Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек". Она се не назива Богородицом". Али, православни су у свом Светом Предању Дјеву Марију именовали Богородицом, и то је било довољно... Јасно је, наравно, да Црква Христова има право да мења свој календар. Цариградска патријаршија је то учинила на челу са Мелетијем Метаксакисом, чији циљ није био усавршавање календара, него приближавање папистима и протестантима... Црква је већ много шта мењала. Рецимо, до 10. века Преображење је слављено у првој седмици Великог Поста, али Црква је одлучила да се празник премести на 6. август, четрдесет дана пре јесењег Крстовдана," другог великог Петка". Зар се свети Златоуст није упокојио на јесењи Крстовдан, и зар Црква његово славље није пренела на 13. новембар да би свеца могла торжественије да слави? Постоји читав низ других примера... Јасно је, дакле, да Црква има право да мења календар. Али Црква га није мењала, и не мења га. Зашто? "Све ми је дозвољено, али ми није све на корист", вели апостол Павле. (1. Кор. 6,12). Црква је одлучила да јој промена календара "није на корист" јер је календар део њеног предања. Усвајање папског календара значило би приближавање папистима, за које Свети Марко Ефески вели: "Бежите од паписта као што се бежи од змије".

А онима који су примали нови календар могло се, и још увек се може, упутити питање: "А зашто сте ви мењали календар?" одговора, црквеног, богословског, нема. Има злослутног наговештавања да ће се календар и даље мењати, ради јединства са јеретицима. Тако свештеник Цариградске патријаршије у Америци, Томас Фиџералд, један од познатих функционера женевског "Светског савета цркава", у свом тексту "Цариградска патријаршија и хришћанско јединство" истиче да је 1997. у сиријском градићу Алепо одржана консултација представника "различитих цркава" на којој је договорено да се Утврди заједнички датум празновања Пасхе као "вредан израз кретања према видивом јединству".

Седми канон Седмог васеленског сабора налаже рашчињење оних који преступају свештена предања Цркве; у свом делу Духу Светоме" Свети Василије Велики каже да нека учења Цркве припадају писаним изворима, а да су друга "тајинствено" (миситиријално) предата усменим путем од стране Светих Апостола, и да су и усмено и писано предање подједнако битни за Цркву. У последњих педесетак година, у Цркви су се појавили они који би да, под видом "обнова хришћанског живота", разоре свештена предања.

 

Календар и јединство Цркве

За време Свете Литургије свештеник возглашава: "И удостој нас да једним устима и једним срцем славимо и певамо Твоје свечасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин". Једна уста и једно срце то је циљ литургијског постојања Цркве, "један Господ, једна вера, једно крштење"... Божанствена Литургија није приватна ствар, него је дело целе Католичанске Цркве Христове. Неки пут се деси да свештеник служи у храму у коме, на Литургији, присуствује само црквењак. Па ипак, иако се црквењак не причести, свештеник возглашава: "Примивши пресвете, пречисте, и животворне страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу". А црквењакпојац благодари Богу што смо се причестили, и моли Га да целог дана останемо у Његовој светињи и поучавамо се правди Његовој. Значи ли то да свештеник и црквењак "лажу" Бога (појац се није причестио, а пева славу Богу због причешћа)? Не, они не лажу! Литургија је служба целе Цркве, и они славе Господа због свих оних који су се, било где, у било ком православном храму, причестили Светим Тајнама Христовим. Зато постоје и возгласи: "Оглашени, изиђите", иако у парохији можда нема ниједног катихумена. Сва Црква присуствује у Литургији било које парохије. Ово је саборност у простору. Али, постоји и саборност у времену, јединство са целокупном свештеном прошлошћу Цркве, а постоји и саборност небоземна када се временско сједињује са Вечним, управо кроз богослужење.

Према томе, увођење новог календара у Цркву Божју од стране Цариграда није имало никакве везе са "научним" дотеривањем "неисправног" јулијанског календара, него са неканонским приближавањем инославнима. "Свеправославни конгрес" 1924. године је само наставио оно што је окружница из 1920. засновала. Почело се саубрзаном "модернизацијом" православља; почело се са службом времену, а на Богу. Модернисти су тврдили да воле Православље, и да им је до њега стало; али, то је било само претварање. Познати грчки иконописац и књижевник Фотије Кондоглу, обновитељ Предања у живопису и појању, поводом модерниста је рекао следеће: "Ја волим девојку, али ме њен лик не задовољава; њен глас ме нервира; њен нос је предугачак; желео бих да су јој очи другачије боје, и било би лепше да јој је коса кестењаста. Тако је и у духовној области: волим Православље, али не и кандила у којима гори маслиново уље; сматрам да су мантија и дуга брада застарели; Црква мора своје постове да прилагоди савремености и да измени свој празнични календар, итд, итд". И у једном и у другом случају човек не воли стварност онакву каква она јесте, него ужива у сликама своје маште. А љубав према утварама доводи до утварних исхода... Један од њих је непротестантска идеологија "прва три века" под маском Православља. "Свеправославни конгрес" у Цариграду 1924. године био је само припрема за "Осми васеленски сабор", који треба да дође. Неки би хтели не да тај сабор осуди јерес (од папизма до секуларизма), него да му циљ буде "аторнаменто", модернизација у складу са праксом II ватиканског концила. Говориће се о самњивању и укидању постова, увођењу још "научнијег" календара, другом браку свештеника, осавремењивању "застарелих" црквених канона итд. А циљ је један: братимљење са свим другим "хришћанским црквама".

Литургија се служи заједно са Небеским Силама. Промена календара је насрнула и на то небоземно јединство Цркве Божје. Наравно, они који су прешли на нови календар увек постављају питање: "Да ли они на небу имају календар да би знали кад пада који празник?" Али, ово питање је, поред тога што је софизам, у исти мах плод рационализма. Где је Христос? Символ вере вели: "Са десне стране Оца". Има ли Бог Отац "десну страну" као човек? У Светом Писму се вели да је земља "подножје ногу" Божјих. Има ли Бог ноге као човек? Зар Христос, Који се вазнео на небо, није у исти мах и на земљи? "У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, Који све испуњаваш, Неограничени", вели црквена песам. Немају они на небу календар, али кроз Христа, Који је сјединио горње и доње, славе заједно са Црквом земаљском. "Радуј се јер земаљско ликује са небеским", кличе се у Акатисту Пресветој Богородици.

После увођења новог календара, дошло је до нарушавања јединства између помесних Цркава у слављењу православних празника, али то не значи да су цркве новог календара безблагодатне пустиње. Док Црква у Русији, Србији, на Светој Гори скупа са јерусалимском Мајком Цркава пева "Дјева данас рађа Онога Који је пре сваке твари", новокалендарци певају: "Данас Христос долази да буде крштен у Јордану; данас Јован руку полаже на главу Господњу". Док Цркве које се придржавају отачког календара певају химне Богојављењу, новокалендарци славе Светог Макарија Великог. Црква је увек и свагда била свештена симфонија, а никад није била вавилонска какофонија. Треба да певамо "једним устима" да би нам Бог даривао "једно срце". А да лије данас тако? Од Првог Васеленског сабора црква Божја пева скупа (све дотадашње разлике су ишчезле, а највише она око празновања Пасхе); у двадесетом, несрећном веку нађоше се људи који нису били достојни ни да помињу имена Отаца Првог Сабора и уведоше нови календар, цепајући тиме литургијско јединство Православних. "Добро, рећи ће неко. "Пасху и даље славимо скупа". "Али, питамо се, зар су Божић, Богојављење, Преображење мање битни? И колико су мање битни? Зар кроз те празнике не славимо истог Господа, Који нам је дао једну веру и једно крштење? Зар да за Васкрс, Вазнесење и Тројице будемо једно, а за Божић и Богојављење раздвојени? Зашто? Зашто? Зашто? Зар није Онај Који је васкрсао, вазнео се на небо и послао Духа Светога исти Онај Који се родио у Витлејему, крстио на Јордану, преобразио на Тавору?"

Као што је познато, недеља после Тројица је недеља Свих Светих. Целе седмице после Тројица, славећи Животворног Духа, нити се клањамо, нити постимо, као и после Божића и Васкрса. Према Светом Георгију Писидијском, Пасха може да падне само између 22. марта и 26. априла. У складу с тим, она је "рана" или "позна". Ако је Пасха рана, Недеља Свих Светих је веома удаљена од празника светих апостола Петра и Павла (29. јун по православном календару). Ако је позна, Недеља Свих Светих, после које почиње Петровски пост, је близу Петровдана. На пример, ако је Васкрс 25. априла (по православном календару), Недеља Свих Светих је 20. јуна, и Апостолски пост траје најкраће могуће: ОСАМ ДАНА. Али, ако је 22. марта, Недеља Свих Светих је 17. маја и пост Апостолски траје 42 дана најдуже могуће. Овај пост је вековима чествован од православних као пост од изузетне важности: године 1725. патријарх Јеремија III је лишен престола јер је покушао да овај пост устали на 12 дана; године 1783. патријарх цариградски Калиник доживео је исто јер је хтео да апостолски пост сведе на седам дана.

А шта се дешава приликом примене новог календара? Ако Пасха падне 25. априла (осмог маја по новом календару), недеља Свих Светих се у новокалендарским Црквама слави после Петровдана, што је НЕДОПУСТИВО. Сам, пак, Петровдан пада у среду после Педесетнице. То јест, по логици новог календара, требало би да се, уочи Петровдана, а одмах после првих Тројица, пости! А канони то забрањују! Године 1929. новокалендарци су први пут окусили горак плод своје самовоље: Васкрс је био 22. априла, а почетак Петровог поста пао је после Петровдана, 30. јуна. Цариградска патријаршија и Грчка Црква нису ништа предузеле, али је Румунска патријаршија да би "имала" Петров пост, "отпразновала" Васкрс скоро МЕСЕЦ ДАНА пре Васкрса – 31. марта, одвајајући се тиме од осталих Православних Цркава. Генадиј Могиљевцев тим поводом пише: "Може испасти да ови случајеви нису неко вапијуће нарушавање канона. Могу рећи: то је ситница. Али такав приступ, допустив у обичном животу, у спољашњем световном животу, сасвим је неприменив на област црквену. Црква Божја, као Тело Христово, није организација, него организам, а у Живом Телу нема ситница сваки, најмањи орган, свака жива ћелија Тела Црквеног има важну и непоновиву функцију, и уклањање исте доводи до ненадокнадивих губитака, до болести, каткад тешке и опаке".

Канон 56. VI Васељенског сабора налаже да се сви постови у Цркви спроводе по заједничком поретку. А зар је данас тако? Док Цркве православног календара посте припремајући се за Божић, дотле новокалендарци мрсе, славећи Божић! Дух Светије сишао на Апостоле и осенио их кад су били заједно сабрани на једном месту (Д. Ап. 2,1). Шта би било да је једна група Апостола примила Духа Светог једног дана, а друга група рекла: "Ми ћемо истог Духа примити касније, за тринаест дана, па не морамо сада да будемо са вама?" Осетивши ово, Свети Јустин Ћелијски је, пре Другог светског рата, плакао и туговао што је цариградски патријарх, који би требало да чува јединство православне васелене, то исто јединство угрозио.

Читава ова књига је плач о томе и позив на размишљање тим поводом.

Приређивач уочи Светих апостола Петра и Павла, стубова Цркве, 2000. године

 

Напомене:

1) Ко год је био на Светој Гори, зна да време тамо тече другачије... Тече оним мирним током усредсређености на вечност. Долазиш у градину Мајке Божје, доносиш своје подивљале сате, минуте и секунде, до малопре си трчао у сусрет смрти, и, чим изађеш са брода, зауставиш се, смириш, "прикочиш". Као да те нека велика Рука, попут зида, заустави; покушаваш да је одгурнеш, да протрчиш, али ти она не да никуда... Полако те узме на свој огромни Длан и подиже те на планинску висину безвремености у богослужењу. И престаје осећање да се некуд мора стићи; почиње дубока увереност да си СТИГАО. Сваки дан, више или мање, личи на претходни. Сваким даном, више или мање, господари спокојство. Да ли се уливају у један једини Дан, Дан Свадбе Јагњетове, кад времена више неће бити. Наравно, пије све тако идеално како је описано; пити су дани тако "мирни" и "молитвени", како би човек желео да буду. Напротив, већи део времена, нарочито на молитви, протиче у увиђању своје немоћи, у тешкоћи што се ту само телом стоји, а ум и срце се не моле, него лутају. Па ипак, то не доводи до очајања, него до детиње свести о немоћи своје пале природе. Одатле, засигурно, почиње права молитва.

Света Гора је мистичко срце православне географије. Са њеним нестанком повезан је и крај света. А Гора ће, древна пророчанства веле, ишчезнути када се обиталишта молитвеника претворе у обиталишта спољашњих људи, одевених у калуђерске мантије; то јест, кад и на њој, по речи Апостола, буде више оних "који имају обличје побожности, а силе њене су се одрекли", него оних који живе у непрестаном подвигу себепознања и себеочишћења. Пророчанства Светог Нила Мироточивог, позната по својој дубини и уверљивости, стање последњег монаштва описује као стање "убрзане и скраћене" молитве. Свети Нил вели да је првобитна Исусова молитва гласила:" Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божји, Богородице ради, помилуј ме грешнога"... Затим је дошло до сажимања: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога..." Ни ту није стало, него је постало: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме..." Да би, по Светом Нилу, последње монаштво, које се у свету јавља након Француске револуције, знало само за "Хрисе, хрисе" (злато, злато на грчком), занемарујући молитву и покоравајући се овоземаљском размишљању и среброљубљу... Свети Лаврентије Черниговски је на опасност Скраћивања богослужења, која је непосредно повезана са скраћивањем времена датог човечанству, видео у не ишчитавању целог шестопсалмија, што је, по њему, огроман грех. Свети Лаврентије (упокојио се 1950., мошти му нетрулежне) је чак говорио да ће Страшни суд трајати колико читање шестопсалмија...

Људи који су на Светој Гори били много година раније (ја сам први пут био 1994. године) су, на моје речи о укроћености времена на Атосу, одговарали да и није баш тако, и да су они знали Свету Гору, пре 15 – 20 година, много мирнију и питомију. Путеви су били стазице, није било јурњаве џиповима, и аутобуски саобраћај од луке Дафне до Кареје је био ређи. А онда је кренула модернизација, са циљем да монашки живот буде унеколико удобнији. Путеви су шири, џипови и камиончићи јуре тамо-амо, радници са стране секу и одвлаче шуму, много туриста долази. Чини се да је све ужурбано...

Тако се и на Светој Гори јавља време, са свом својом силом и снагом, време које је новац и које диктира понашање људима Божјим. А људи Божји позвани су да га кроте, као што га је укротио Исус Навин и као што га је укротио пророк Исаија. Још 1994. један отшелник са Кареје мије рекао да примећује убрзање времена по томе што једва стихе да заврши келејно правило које му раније није задавало никакве тешкоће... Ту сам се први пут суочио са озбиљношћу чињенице да хитамо крају света и историје. Па ипак, те исте вечери, док сам са брда, из хиландарске куће посамтрао Кареју, а светлуцала су кандила у Протатској цркви и звезде на своду, осећао сам да јесам премештен у нежност и топлину која никад неће проћи.

2) Ево шта о убрзању данашњице у својој занимљивој књизи "Виртуелна кабала" каже савремени писац Светислав Басара: "Технолошка револуција и настаје, уосталом, из потребе да се изврши преврат у домену времена, да манипулисање временом пређе у људске руке. То је временски империјализам. У нормалном времену ненормалне ствари нису могуће. Због тога је пројектовано једно потпуно апстрактно, технолошко време, које се привидно поклапа у секунд са природним временом, али које је чисто квантитативно. Отуда заблуда да на располагању имамо бесконачно много времена. Да будемо сасвим јасни: суперсонична авион је био апсолутно немогућ пре двеста година, зато што ондашњи спациотемпорални вектори једноставно нису дозвољавали развијање таквих брзина. Да би се такве брзине могле развити, било је потребно револуционисати време, схватање о времену, што је само по себи hybris /.../ Али, као што постоји загађење простора, постоји и загађење времена; оно чиме се загађује време је БРЗИНА. Отуда су еколошки покрети комични у свом волунтаризму; они промптно захтевају чисту околину, а при том у виду имају само дим, отпад, киселе кише. Већ смо говорили о томе да су корени загађења дубљи; оно је примарно изазвано нечистим мислима, нечистим осећањима, нечистим савестима у крајњој линији. Од брзине је створен читав један опскурни, пагански култ који прети да постане глобална псеудорелигија. Ауто-трке, рецимо, нису ништа друго него крипторитуали тог идолопоклонства; убрзање компјутерских процесора његова мистика.

У колоквијалном говору већ се усталило темпорално мерење простора. Док се говорило "дан хода", све је било у реду; време и простор још стоје у симетрији, а и субјективност је у игри. Али, улазак у оптицај "мера" попут "три сата лета", означава критичну тачку после које за свет више не остаје могућност корекције из виших сфера стварности. Док људска поквареност остаје у људским границама, корекција је могућа. Нема тог потопа који би нешто променио код преживелих савременика јер се поквареност проширвла на област метафизичких димензија. Прећи 3000 километара за три сата је терористички акт уперен на саму суштину природних закона..."

3) О брзоплетости

"Сачувај ме, Боже, од ЂАВОЛСКЕ БРЗОПЛЕТОСТИ", каже једна православна молитва. Ђаво ужива у томе да ЗБРЗИ човека, да га истера из самог себе, и, преко послова и предмета којима се тај човек предаје, да га учини сасвим СПОЉАШЊИМ Када то уради, ђаво господари унутарјем свог роба и нагони га на творење воље његове. Зато Свети Оци препоручују лагано, промишљено читање молитава, стајање пред Господом у побожном страхопоштовању, прибирање мисли ради поклоњења Христу. Препоручују и ћутање које томе помаже, избегавање брбљивости, рафалног изговарања речи-тантуза, итд.

4) Рок–музика и убрзање

Рок музика је такође плод убрзања садашњице. Прва права RNR. песам је Бил Халејева "Rock Around The Clock", која почиње знаменитим одбројавањем: 1, 2, 3, 4, clock rock, итд.... Брзипа у рок музици уништава узвишеност душе; човек је претворен у клупко нерава који се грче и опуштају у скалду са ритмичком суманутошћу песме која се изводи: "Живи БРЗО, умри МЛАД, буди леп ЛЕШ", рекао је "рокер пре рока" Џемс Дин, и тако заувек одредио рок идеологију као животни стил брзог умирања, до кога долази после хедонистичке јурњаве кроз секс, дроге в музику. Један од сленг Израза за стање дрогираности је SPEED; дрога, на брзину, и по цену саморазарања, даје TRIP (путовање) у мистичку област, бежање из заморне и мучне свакодневице до које ником није стало. Плод неуравнотежене брзине је премор, отупелост, равнодушност, осећај "исцеђене крпе"...

5) Папа и календар

Преласком на папски календар, прешло се на време које припада јеретичкој заједници, време које проистиче из јеретичког начина мишљења и живота. Ромејски цар је, у доба славе православне империје, имао и титулу ГОСПОДАРА ВРЕМЕНА. Ту титулу, и мистичку моћ коју она символише, желеле су и римске папе. Није циљ папе Гргура била реформа календара који је патио од" астрономских" недостатака, него доказивање моћи папе као VICARIUS FILII DEI, чији је глас глас Божји, и који својим ауторитетом стоји изнад ауторитета Васеленских сабора. Сваки преврат почињао је јуришањем на тврђаву времена, одређивањем његових нових мера и граница. Оно што је урадио Гргур, пре њега су учинили мухамеданци, проглашавајући 622. годину после Христа (када је Мухамед својим бегом спојио "света места" Меку и Медину) за почетак историје спасења. После њега, то су учинили француски револуционари, који су чак месецима променили имена, показујући да од њих почиње нови еон. Чињеница је да су то протестанти одмах осетили, да су прозрели папину намеру, и до 19. века нису примали његову реформу.

Они православни који су примили папски календар, признали су моћ римског господара времена. И та трагедија, звана екуменизам, довела је до многих других одступања: од догматике ("Светски савет цркава") до свакидашње праксе побожности (клупе у црквама, као да нико не може да стоји на богослужењу.) Једно зло прође, а друго дође, и тако ће све то ићи док се не наврши мера зла, и док Творац времена не дође да суди вековима који ће му, како рече Пастернак, као сплавови допловити пред Престо...

6) Занимљиво је да су се "обновљенци" и с почетка и с краја 20. века позивали и позивају на своју жељу да праксу Цркве ускладе са оним што је било у "прва три века хришћанства." То је само реторичка магла, а циљ је протестантизација православља. Ево шта о томе каже угледни србски прота Матеја Матејић:

 

У праву су,  али греше

Већ вековима се православни Срби, а и други православни, припремају за примање светога причешћа молитвом, постом и исповешћу. У последње време неки "обновитељи древних хришћанских обичаја" кажу да нам је то погрешно. У почетку хришћанства, говоре они, света тајна причешћа није била везана за пост и исповест. Први хришћани нису морали ни да посте ни да се исповедају да би примили причешће. Према томе, пост и исповест не треба да буду, нису, услов за примање светог причешћа.

Они су у праву, али греше! Ако хоћемо да се вратимо на "првобитно", ако хоћемо да упражњавамо само оно што је "било на почетку", а да заборавимо в одбацимо све што је света Црква завела и прихватила у току од скоро двадесет векова свога развоја, онда треба да установимо шта је било у почетку и да будемо свесни последица повратка на "само оно што је било у почетку".

Припремање једне потпуне листе свих догмата, канонских одредби, литургијске праксе, и других појединости које су сачињавале рани живот свете Православне Цркве захтева много времена и простора. Због тога ћу изнети само једну скраћену листу.

1. У почетку није било хришћанских храмова. Хришћани, који су у то време били гоњени, вршили су богослужења на гробовима мученика, у приватним домовима и у катакомбама. Ако хоћемо да се држимо само онога што је било "у почетку", зашто градимо цркве? Треба ли да напустимо, или чак да порушимо цркве које смо изградили и вршимо богослужења на местима на којима су их први хришћани обављали?

2. Догме наше свете Православне Цркве су формулисане првенствено на седам васеленских сабора који су одржани у времену од 325. до 787. године. Да ли нас чињеница да Сабори нису одржани у првом веку разрешава обавезе да поштујемо те Саборе и да се не придржавамо њихових одлука?

3. Монаштво није постојало у првом веку. Настало је у четвртом веку. Треба ли га зато укинути јер није постојало у првом веку?

4. Епископи нису носили митре, нити свечане црквене одежде, нити су имали палице као симбол своје (духовне) власти. Свештеници, такође, нису имали раскошне одежде, ако су имали икакве. Треба ли ради тога да заведемо за епископе и свештенике ношњу свакодневног грађанског одела када служе свету Литургију и остала богослужења и свештенорадње?

5. У "почетку" епископи су, као в апостоли, били жењени. Треба ли да захтевамо од својих епископа да се ожене да би се држали "древног" обичаја?

6. Имамо представу о структури апостолске Литургије, али нам њена тачна и пуна садржина није позната. Знамо толико да је била кратка и проста. А што се тиче других, најстаријих хришћанских литургија (а има их укупно неких шездесет и осам!), знамо да већина од њих не садрже проскомидију, ни део који нам је познат као "литургија оглашених", нити мали и велики вход, и неке друге делове које имају литургије које се данас служе. Даље, Вјерују је формулисано на Првом и Другом Васеленском сабору (325. и 381. године), а постало је део Литургије у шестом веку. Трисвета песам је укључена у Литургију када је Прокло био цариградски патријарх (435–446), односно после његове смрти. Литургијска песам Јединородни Сине, који се приписује цару Јустинијану, постала је део Литургије у шестом веку. Овде су наведени неки, не сви, делови свете Литургије који нису били у светој Литургији "у почетку". Треба ли их зато избацити из свете Литургије? Ако неко каже да, онда морамо одбацити служење светих Литургија светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, јер свака од њих је настала у четвртом, а не у првом веку. Да ли је чињеница, да нису настале у првом веку, довољан и оправдан разлог да се одбаце ове литургије које се у Светој Православној Цркви служе већ шеснаест векова?

7. Највећи део осталих православних богослужења, а нарочито вечерње и јутрење, садрже велики број црквених песама. У ствари тих песама (стихира) има на хиљаде. Колико је њих из првог века? Немамо имена свих аутора тих црквених песама, али су нам неки ипак познати. Знамо њихова имена, време и места где су живели. Ниједан од њих није живео у првом веку. Свако ко је упознат са историјом и развојем хришћанске, а посебно Православне Цркве, зна да су ове црквене песме, које су укључене у наша богослужења, стваране углавном од четвртог века и да се још увек стварају. Да ли су црквене песме које чине саставни део службе светоме Герману из Аљаске из првог века?

8. Да ли су рукописи (штампане књиге нису постојале до петнаестог века) који садрже црквене песме постојали у првом веку? Ако нису, треба ли да одбацимо употребу служебника, минеја, триода, осмогласника и других богослужбених књига којима се служимо при богослужењима?

9. У почетку, црквени календар, ако је уопште постојао, садржао је главне Господње празнике и, можда, имена неколико мученика и светитеља. Савремени календар Свете Православне Цркве садржи и огроман број имена разних категорија светитеља које прослављамо. Да ли треба избацити из календара имена свих оних чија су имена унета у календар после првог века?

10. На којим језицима је служена света Литургија у првом веку? Сигуран сам да није на енглеском! Да ли треба да и сада служимо свету Литургију само на јеврејском, грчком и латинском?

11. Како су свети апостоли путовали када су одлазили на мисионарска путовања? Сигурно нису могли употребљавати аутомобиле и авионе јер они нису постојали у првом веку? А пошто у првом веку нису постојали ни телефони, факс машине, "секретарице", штампарије и толико других техничких средстава који данас постоје, треба ли да се одрекнемо употребе истих?

Ако желимо да се вратимо "првобитном11, онда се не можемо ограничити на завођење само једне старе праксе. Морамо схватити да Црква није окамењена структура већ живи организам. Ради тога немамо право ни овлашћење да самовољно одлучујемо коју од црквених пракси да прихватимо а коју да одбацимо. Бити православац, значи управо прихватање свега што Света Православна Црква проповеда и учи не само од почетка, већ у току њене целокупне историје и вишевековног развоја.

Протојереј ставрофор Др Матеја Матејић Canton, Ohio, Април 1996.

 

Чуда Божја сведоче

Владика Николај и нови календар

Однос Светог Владике Николаја према новом календару описан је под 20. јулом (Илиндан) у "Охридском Прологу":

"У грчком Синаксару стоји описано следеће чудо светог пророка Илије: неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму, дођу у Цариград и из Цариграда оде до Београда у време кад се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни хришћанин који је имао латинку за жену. На дан светог Илије хоћаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече:  "Данас је празник пророка Илије, и не треба радити". Но жена му рече да је тај празник прошао пре десет дана (према календару паписта). И тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и свако узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди, па и он узе један део камена, као сведочанство чуда Божијега, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светог пророка Илије у свом манастиру."

 

Чуда у доба невоље

(Из Бугарске)

Један од највећих благослова Божијих за православну бугарску у XX веку био је тридесетогодишњи боравак у њој архиепископа бугарског Серафима (Собољева), угледног богослова и великог подвижника-чудотворца, на чијем се гробу у усипалници испод руске цркве у Софији до дана данашњег дешавају преславна чуда Божја исцелења и од најтежих болести. Владика Серафим је око себе окупио бугарске духовнике што су успели да обнове црквени живот Бугара, који је био замро. Људи су се до њиховог доласка у народ, причешћивали једном годишње, па и ређе, а исповедао грехе своје није скоро нико. Својим проповедима и примером свог живота, духовна деца владике Серафима допринела су свенародном преображају. Архиепископ Серафим се упокојио 1950. године, остављајући својим духовним синовима завет да никад немају ништа заједничко са екуменизмом.

Године 1968. изненада бура погодила је Бугарску Православну Цркву. Под притиском комунистичке власти, а са циљем екуменског "зближавања" са другим конфесијама, уведен је нови календар. Патријарх Кирил, миљеник безбожних властодржаца (био је "академик" Бугарске академије наука и уметности!), пријатељ цариградског патријарха – екуменског "вожда" Атинагоре, био је страх и трепет за епископат. Бојећи се његових веза са државом, нико од архијереја није смео да му се успротиви. И свештенство је ћутало. Народ, понижен комунистичким ропством, роптао је, али није могао ништа да учини. На отпор новачењу усудило се само неколико духовне деце владике Серафима: келејник покојног владике, архимандрит Пантелејмон (Старицки), Рус, негда царски официр, духовник женске обитељи Покрова Мајке Божје у предграђу Софије Књажеву; архимандрит Серафим (Алексејев), професор догматике и апологетике Софијске духовне академије, плодан писац и проповедник, нека врста бугарског оца Јустина (Поповића); архимандрит Сергије (Јазаџијев), професор новог Завета и грчког језика Софијске духовне академије; јеромонах Серафим (Дмитријевски).

Сва четворица су смирено исповедили пред патријархом да одбијају да пређу на нови календар, и да га моле да се повуку у Покровски манастир, где ће, скупа са монахињама, служити по старом календару. Ова њихова одлука изазвала је страшан гнев патријарха Кирила: архимандрите Серафима и Сергија избацио је са духовне академије, сву четворицу ставио под забрану свештенодејства, Покровски манастир искључио из јурисдикције бугарске Цркве и одузео им главни храм – цркву Светог апостола Луке. Сестринство је такође лишено издржавања.

Била је зима. Нови календар је уведен после Никољдана. Патријарх је претио да ће "бунтовнике" лишити монашког пострига и послати их на заточење у неки полусрушени манастир у близини Софије. Народ није смео да долази у Покровски манастир, плашећи се милиције. У том, скоро очајном стању, стигла је утеха. У манастир је дошао старији човек, који је путовао из провинције. Никад пре није чуо за обитељ Богородичиног покрова у Софији. Рекао је игуманији и сестрама да му се у сну јавио Свети Серафим Саровски, заповедио да дође и да сестринству каже: "Мир вам!"

Патријарх Кирило је одузео храм Светог Луке од обитељи покрова. Уочи 18. октобра 1969. сестре су сазнале да новокалендарци долазе да служе за Лучиндан по свом календару. Међутим, десило се чудо Божје. Иако је било лепо јесење време све до тада, тог дана је пао огроман снег, па су сви прилази манастиру били завејани. Испред једног улаза у храм лежале су из корена ишчупане брезе, које су пале под тежином снега у цркву се није могло ући; пред западним вратима лежала је повијена врба, спречавајући на тај начин новокалендарце да уђу тако да су се они вратили кућама. После 13 дана, када је Лучиндан по православном календару, све је опет било како треба: повијено дрвеће се усправило, сломљено уклоњено, а време сунчано и дивно. Литургија је служена од стране верних Предању.

Још једно велико чудо десило се 17. јуна 1969, када је на Синоду расправљано о оцима који су одбили да пређу на нови календар. Усред заседања Синода, почела је страховита, незапамћена олуја над Софијом. Небо се замрачило, муње су севале, олуја ломила дрвеће, а киша која се излила улице је претворила у реке, тако да је саобраћај стао. За то време, изнад манастира Богородичиног Покрова, сијало је сунце! Ни кап кише није пала на тле обитељи!

Агроном Софијске митрополије Трајчо Христев, човек честит и богобојажљив, тих дана се упокојио у Господу. У сну се јавио својој жени и рекао јој да похита у Књажево и поручи монахињама: "Манастир је спасен!" И заиста: патријарх Кирил је ускоро умро, и оцима је дозвољено да служе по старом календару, остајући у општењу са Бугарском Црквом, с тим што у Покровски манастир нису смели да примају људе са стране. Тако је Господ заштитио Своје слуге Који су хтели да остану верни Светом Предању.

Према "Православној Русији", бр. 21,1994.

 

Непоштовање предања није безопасно

Према писању "Нове Македоније" бр. 17819 од 30. августа 1996. у Берову у Македонији десио се следећи догађај. Традиционални беровски празник и свенародна слава је Велика Госпојина Успење Пресвете Богородице, 15/28. август. Године 1996. Успење је падало у среду, па је славски ручак требало да буде посно спремљен. Да не би било поста, донели су одлуку да празнична гозба и сабрање око храма буду пренети на сутрашњи дан, четвртак, 16/29. август. На сабору је било око 15 000 душа. Дан је био леп и сунчан. Негде око 15 часова, када је требало да почне славски ручак, небо се изненада наоблачило и почела је страховита олуја са грмљавином. Громови су гађали у масу, а људи су у паници бежали, газећи једни друге. Сведоци кажу: И. Стојанова: "Био је страшан призор. Одједном се небо отворило. Видела сам људе како падају као покошени"; С. Заоски: "На све стране пиштале су жене и деца. Падали су као од гранате. Било је страшно да се гледа и слуша". Последице су биле трагичне: деветоро је погинуло, а четрдесет једно је било повређено. Многи су сматрали да је то било повезано са премештањем празника са посног на мрсан дан. Једна постарија жена, чију изјаву су пренели медији, рекла је: "Ово је Божја казна за нас Беровце. Успење Богородичино беше јуче, али Беровци измислише да је данас, да би могли да поједу стотинак јагњади и да попију што више ракије и вина. Јучерашњи ручак био је постан. Зато нам се ово и десило."

У Бугарској је званична Црква прешла на нови календар 1968. Године 1983. први пут им се десило да Васкрс падне најпозније – 8. маја, на дан Светог апостола Марка, због чега није било ни дана Петровског поста. Те године, 29.6., на новокалендарски Петровдан, Софију је поплавила мала Перловска речица, што је било незапамћено. Било је и људских жртава. Још један пример тешких последица непоштовања поста.

 Извор: Владимир Димитријевић, Црква и време - о старом и новом календару, Београд, 2000.год.

 Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.