Институт "Арџибалд Рајс":

Понегде, где су ти и други упитни Порфиријеви ставови били критички прокоментарисани, поједини болећиви читаоци јављали су се са невештим приговором, „Ви претерујете. Патријарх Порфирије је тек изабран, а угрожава га корона, и налази се у самоизолацији, док ви пишете о лошим стварима које је учинио у прошлости. Где је ту хришћанска љубав?“

Кратак одговор на овакво питање гласи да је хришћанска љубав у истини, а у домену јавног живота то се своди на реално сагледавање  и саопштавање стварности, за разлику од сентименталног фантазирања. Када неко доспе на одговоран положај, било политички, верски или у области културе (ту циљамо на председника САНУ), већ од прве секунде обавеза да се одговорно делује постаје практични  императив. Ту нема простора за болећивост или одлагање да се заузме критички став, а најмање за гледање кроз прсте, без обзира о коме се ради.

У том светлу, од како је устоличен, Порфиријеве изјаве о Косову изискују неодложну критичку пажњу и помну анализу. Подразумева се да када је реч о њему, ту постоји и низ озбиљних богословских и пастирских недоумица којима није место у другом плану. Али у политичком тренутку када ово пишемо, без минимизовања било чега другог, питање Косова је трансцендентно. У области државне политике, лукаве припреме за признање отимачине морално и симболички средишње српске земље улазе у последњу фазу и одвијају се вртоглавом брзином (и овде). Најављују се неопходни практични кораци у том правцу, пре свега измена Устава, чиме би тај чин велеиздаје био формално омогућен и „легализован.“ То је сасвим довољно да пажњу усресредимо на ту тему.

Да размотримо, дакле, пресек Порфиријевих ставова о Косову, од како је изабран за патријарха.

1.                У својој приступној беседи, у вези са Косовом патријарх Порфирије је рекао да ће хришћански водити бригу о српском народу на Косову. То је јако лепо чути, наравно. Али ако је само до тога, исту врсту хришћанске бриге он би могао да води и о народу Бурме или Јемена. Оно што је знаковито је то да он нигде у свом првом формалном обраћању не помиње чињеницу да је Косово не симболички него морално и правно део Србије, нити исказује одлучност, ни своју личну нити Цркве коју представља, да обезбеди да ће Косово остати у том статусу. Чак је и претходни патријарх Иринеј на томе инсистирао. Ово је битна промена у нијанси и она нам нешто открива о будућим ставовима и плановима.

2.                У интервјуу који је непосредно после избора дао РТС-у, дакле најважнијем медијском средству у Србији, Порфирије је утешно изјавио да је „референдум на Косову извршен 1389. године“ и да је „Косово не само колевка нашег народа већ и кивот препун моштију светих,“ допунивши ту мисао констатацијом да „физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи“, али да је „суштински Косово део Србије“ и „заиста за нас тема нашега идентитета“.

Те опште и апстрактне фразе ни за кога нису спорне, оне делују пријатно српским ушима и чак штавише појачавају већ створени утисак „забринутости.“ Али оне не пружају одговор на питање које је тренутно кључно и у односу на које сви имају легитимно очекивање да чују недвосмислен став поглавара српске Цркве: да ли је за њега Косово, не метафорички него физички, неотуђиви део српске  државе, па самим тим и најнепосреднијег канонског домена Цркве у чије име Порфирије говори?

3.                У Танјуговој верзији чини се истог разговора, Порфирије наводи да „нико ко је патриотски расположен не може ни помислити да Косово није део Србије“ и да „Косово није само геополитичко питање за нас већ је то заиста тема нашег идентитета“. Опет, ништа спорно али такође и ништа обавезујуће. Па сугестивно, и без навођења основа за такво уверење, закључује: „Уверен сам да без обзира на све реалне политичке околности које нису нимало наклоњене нашем народу, држава чини све како би се пре свега сачувао мир на тој територији и учинило највише за добро нашег народа“.

Јевреји су две хиљаде година стајали на становишту да су Јерусалим и Палестина средишња тема њиховог идентитета, али се ту нису заустављали. Упоредо са тиме, они су такође два миленијума јасно и недвосмислено пред целим светом тврдили да по њиховом виђењу тај град и та земља физички припадају њима и да ће се (већ „догодине,“ како су све то време говорили) оно што им је било силом одузето, њима бити враћено. Зашто исту такву потврду за Косово не чујемо из уста патријарха Порфирија?

4.                Ако пођемо неколико година уназад, у интервјуу за лист „Експрес“ 2018. године, који преноси портал Српске православне цркве, Порфирије тамо даје неколико ретроспективно врло занимљивих изјава: „Нисам политичар, него свештеник … Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак … Питање Косова је толико болно и истовремено важно … оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама“. Дакле, сви у исту колону, али иза какве политике?

Па наставља: „Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мишљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема“. А шта је то непостојеће „идеално“? Да се Косово врати у државни и уставни поредак Србије?

За „неполитичког“ човека, Порфирије је још 2018. године са запрепашћујућом прецизношћу антиципирао све рефрене данашње званичне политике спрам Косова. Да се Срби и Албанци „помире“ (нико се не сећа када су се Срби са Албанцима свађали и тражили кавгу са њима), да треба да се води „дијалог,“ али без прецизирања на каквим основама, и (како Порфиријеву тадашњу мисао данас савршено резимира особа која се у Србији за све пита и све дијалоге води) „решење за питање Косова и Метохије мора да буде такво да ниједна страна не добије све, али да добије довољно“ док, у неком обрту догађаја, „не искључујем могућност да Србија призна Косово“ (ове речи нису Порфиријеве, да будемо потпуно фер), мада се двосмислено, у порфиријанском стилу, на другом  месту исто лице ограђује да док је њега таквог признања неће бити, а „после тога народ одлучује“.

И овакав потпури (можда би „папазјанија“ било прикладнији израз) ставова највиших представника Цркве и Државе довољан је да јавности дочара праву природу „симфоније“ која се између те две установе у Србији заметнула. Како проф. Самарџић правилно  оцењује, „као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати ‘Косово’, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак“. Истичући везу која би требало да постоји између „великих и лепих речи“ и политичких ставова и одлука, Самарџић инсистира на томе да „када би недајбоже изостала та веза – жила куцавица – између завета и стварности, онда би се свака реч и проповед претворили у оно што патријарх Порфирије назива ‘мит’, који, како каже, припада свету имагинације“. А при таквом стању ствари, наставља проф. Самарџић, погађајући у срж, „исповедање косовског завета остао би празан духовни ритуал ослобођен било какве и духовне и световне одговорности пред људима и историјом; то би било наше приватно право које не би имало никакво објективно значење. Чак нам ни идеолошки новосрбијанци не би на томе замерали“.

И то је суштина ствари. Патријарх Српске православне цркве се не налази на политичком положају, то је тачно, али његов положај није ни искључиво верски. Он је етнарх српскога народа, па је и опсег одговорности коју он својим положајем и установа коју представља покривају неупоредиво шири од бављења чисто абстрактним или искључиво богословским темама. Све што се односи на виталне  интересе народа који сачињава Цркву којој је Порфирије као патријарх сада на челу улази у оквир његове надлежности. По неком виталном питању, Врховни суд се још и може из кукавичлука огласити „ненадлежним,“ али патријарх – никако и никада.

У овом тренутку Косово је највеће и најзначајније од тих виталних  питања. Зато, у односу на Косово код првојерарха Српске православне цркве секуларни изговор „ненадлежности“ у начелу је искључен, а притом врдање или двосмислености, било какве врсте, апсолутно су недопустиви.

Време је да се патријарху Порфирију, пред камерама, на јавној фреквенцији и у ударном термину, постави следеће питање: Да ли су Косово и Метохија са његовог становишта саставни и неотуђиви део српске државе, или не?