Примаријус др Милан Рогановић, пренео је извештај са ковид одељења једне опште болнице у Србији, а који медији у Србији не желе или не смеју да објаве.

И поред тога што на овом одељењу лежи више невакцинисаних од вакцинисаних (према другим извештајима у које је Србин инфо имао увид, однос у болничкој соби у Батајници је некада и две трећине вакцинисаних, а једна трећина оних који нису примили цепиво), интересантно је видети какав је начин лечења пацијената и од којих компликација они на крају и умиру:

Пошто сам у контакту са многим колегама, недавно сам од једнога добио извештај о реалном односу вакцинисаних и невакцинисаних у једној општој болници у Србији.

Реална слика узорка од 58 пацијената (октобар 2021.) Ковид одељења једне Опште болнице

Од 58 пацијената:

40 је невакцинисано

18 вакцинисаних:

16 са две дозе Синофарм

2 пацијента са Фајзер/ Бионтек – један две дозе; један три дозе

Занимљиво је да ниједан пацијент последње две године није имао симптоме налик грипу нити неко слично респираторно обољење. Већина наводи да нису скоро били слично болесни тј.нису имали симптоме који указују на Ковид. НЕВЕЗАНО ЗА ВАКЦИНАЛНИ СТАТУС, ПАЦИЈЕНТИ СУ УГЛАВНОМ ХОСПИТАЛИЗОВАНИ СА СЛИЧНИМ СИМПТОМИМА И СЛИЧНИМ КЛИНИЧКИМ ТОКОМ. Клиничка слика није у корелацији са вакциналним статусом што потврђује уобичајен благ клинички ток код већине невакцинисаних и драматичан ток који је захтевао пребацивање у јединицу интензивне неге појединих пацијената који су вакцинисани.

Већи број невакцинисаних особа који су тренутно хоспитализовани је директно у корелацији са укупним бројем вакцинисаних у популацији којих је мање од невакцинисаних, нарочито у млађој популацији. Оно што се намеће као проблем је тежина клиничке слике која је према званичним медијима тежа код невакцинисаних, а што заиста није тачно јер и код вакцинисаних особа се јављају тешке форме болести које се некада завшавају леталним исходом.

Оно што је и даље евидентно је да форма болести и код прве и друге групе пацијената уско корелира са старосном доби, са придруженим обољењима као и са тренутном анергијом( одсуство осетљивости и реактивности организма на антигене или штетне утицаје. Јавља се као последица оштећења организма услед тешких зараза или тровања). Између осталог, битан фактор је СТРЕС од самог сазнања да је пацијент оболео и смештен у болницу.

Такође, истакао бих да је, по мом искуству, лечење пацијената тренутним препорукама СЗО ( тренутно је у оптицају 13. протокол лечења пацијената од ковида ) погрешно. На жалост, индивидуални приступ лечењу појединих пацијената (прилагођен тренутној клиничкој слици и тренутном стању пацијента) у Ковид одељењима наших болница је немогуће спровести, како због недовољног броја здравствених радника, тако и због недостатка уско стручног лекарског кадра. Посебно бих се осврнуо на лекаре који тренутно раде у Ковид одељењима.

Због недостатка лекара, посебно интерниста, пулмолога, пнеумофтизиолога, анестезиолога често су у Ковид одељењу распоређени лекари и других специјалности (гинеколози, хирурзи, офталмолози, дермато-венеролози, итд) па и лекари почетници који нису савладали рад у општој пракси или хитној помоћи већ су директно с факултета распоређени за рад са пацијентима којима је потребно праћење виталних функција за шта су неопходни искусни уско специјализовани лекари.

У болницама се иначе налазе пацијенти којима је клиничка слика попримила озбиљнији ток и често се драматично мења из сата у сат. Некада је немогуће консултовати специјалисту па се лечење своди на Протокол и појачање протока кисеоника некада и до максималних граница, чак и када нема одговора на дату терапију. Овако неоправдано коришћење високих протока кисеоника је последица препоруке СЗО која се налази у најновијем Протоколу. ( Протокол лечења за Ковид пацијенте не ослања се у потпуности на досадашње протоколе лечења кисеоником ).

Последице давања кисеоника су често погубне за пацијента, посебно ако није адекватно дозиран. Терапија кисеоником је врло деликатна и уско специфична за сваког пацијента уловљена тренутним општим стањем и коморбидитетима. Примена протоколарног лечења подразумева терапију О2 која је директно везана за тренутну сатурацију на пулсном оксиметру или сатурацију из артеријске крви. Због тога је неузимање у обзир индивидуалног стања пацијента и примена протоколарног, па самим тим, и нестручног лечења погубна у тренутку када је потребна индивидуализација терапије. Сетимо се уџбеничких чињеница о лечењу кисеоником. Клиничке манифестације токсичних ефеката кисеоника, у току лечења класификоване су као:

Токсичне манифестације на централном нервном систему (ЦНС) или кисеоником изазвана епилепсија, позната под називом „Бертов ефекат“.

Токсичне манифестације на плућима, позната под називом „Смитов ефекат“.

Токсичне манифестације у очима, која су познате као Ретролентална фиброплазија.

Остале манифестације у појединим ткивима, у облику;

Хроничне токсичне манифестације с поремећајем функције аутономног нервног система и дуготрајним спазмом периферних крвних судова,

Слободнорадикалске болести.

Дуготрајно лечење кисеоником болесника са хроничном обструктивном болешћу плућа (ХОБП) на обдукцији показује пролиферативне фиброзне промене у плућима (задебљање алвеоларне мембране) која настаје као нека врста одбране организма од продора вишка кисеоника из алвеола у капиларе плућа. Док код лечења кисеоником у акутним стањима, већина структуралних оштећења у организму може настати, нагло (акутно) у присуству високих вредности кисеоника због ослобађања различитих реактивних врста (кисеоничких радикала) који нападају, ензимске системе, ДНК, липиде и протеине ћелија и изазивају појаву оксидативног стреса у организму, што може бити узрок врло озбиљних оштећења и патолошких стања.

Захваљујући добро изученим особинама кисеоника, бројним протоколима за правилну употребу и усавршеним уређајима за праћење виталних параметара болесника, тровања кисеоником су изузетно ретка код примене на мањим притисцима и у краћим временским интервалима 24-48 часова. Код дуже употребе кисеоника, (уколико је она неопходна), обично се примењују концентрације које су не веће од 50% и које ретко дају нежељена дејства. ( Видети: Варагић В., Стевановић М. Фармакотерапија у пулмологији, Медицинска књига Београд-Загреб, 1990; McSwain NE ed. PHTLS – Pre-Hospital Trauma Life Support. 5th ed. Mosby, 2003).

Дискутабилна је и употреба антибиотика широког спектра без основане потребе за истим као и употреба резервних антибиотика (антибиотика “последње линије“ одбране) након чије употребе нема даљих могућности за лечење. Ова злоупотреба антибиотика неретко доводи до појаве инфекције клостридијом (бактерија која често изазива интрахоспиталне инфекције) што додатно компликује даљи ток лечења.

Одређени број пацијената са различитим хроничним обољењима често је подведен под дијагнозу У071(Ковид 19, вирус није идентификован) или У072(Ковид 19, вирус идентификован). Опште је познато да пацијенти тестирани на ковид који обољевају или завршавају летално подводе се под дијагнозу ковида, иако су дугогодишње лечени од малигнитета или других хроничних болести.“ Тако ми је писао колега. Уместо да се реална ситуација у нашим болицама користи за лечење пацијената, истина се жртвује наређењима светских заступника квазивакцинације и експеримената на живим људима, као и протоколима СЗО који се мењају из дана у дан.

Као лекар, али и као родитељ, позивам све колеге и колегинице да не дозволе тријумф произвољности и нестручности над чашћу и храброшћу нас који смо се заклели да ћемо следити пут Хипократове заклетве и борити се за сваки људски живот као за свој. Од свега је важнија борба за нашу децу, једину праву будућност Србије и света.

Цео текст можете прочитати ОВДЕ.

Извор: "Србин.инфо"